Izložbe tipografskih pisama nisu uobičajene zato što se smatra da slovo nije atraktivna tema za izlaganje. Slovo se, zar ne, doživljava kao sredstvo za čitanje i pisanje, kao nešto što upotrebljavamo spontano, često i bez svesti o njegovoj prisutnosti, pa samim tim i bez svesti o njegovim estetskim osobinama.
U Muzeju primenjene umetnosti upravo je završena (8–29. septembar) izložba tipografskih pisama Olivere Stojadinović „Reči i slova“. Prikazano je šest tipografskih pisama nastalih poslednjih pet godina, među kojima su i „Aspera“, „Rastko“,“Hedera“ i „Resavska“ koje je otkupio ITC (International Typeface Corporation) iz SAD. Izložba „Reči i slova“ odgovorila je na pitanje kako izložiti tipografsko pismo i aktuelizovala problem primene ćiriličkih kompjuterskih fontova, što su povodi ovom tekstu.
Slike od slova su utisak sa ove izložbe. „Bio je to zahtev izložbe, grafička izložba podrazumeva likovnost, a ujedno je i prilika da se ukaže na estetsku vrednost slova koju ona, osim utilitarne, uvek imaju“, kaže za „Vreme“ Olivera Stojadinović. Sva izložena pisma, pa i ona koja podsećaju na rukopis, jesu tipografska, što znači da bi tekst složen ovim kompjuterskim fontovima izgledao kao da je napisan rukom. „Skice za ova pisma su rukopisnog karaktera, potiču od kaligrafije, pa i font deluje kao rukopisno pismo. Nije obavezno da dizajner tipografskih pisama bude kaligraf, ali oblici knjižnih pisama potiču iz humanističkog rukopisa XV veka i bez obzira na to što se tipografija dosta udaljila od pisanog izvora, dobro je da dizajner tipografskih pisama poznaje osnove kaligrafije.“ Olivera Stojadinović navodi da je četka, jedan od osnovnih alata za pisanje koje koriste kaligrafi, veoma ekspresivna i da joj je omogućila da prevaziđe stege koje nameće alfabet: „Naime, kad pišete slova, morate da poštujete postojeće zakonitosti njihovih oblika, a četka vas prosto vuče da napravite ekspresivne poteze i da istaknete likovnost slova. Danas, tipografsko pismo osim semantičke, za koju je bitno samo ono što piše, ima i piktoralnu vrednost pa je deo mnogih likovnih radova.“
Olivera Stojadinović predaje oblikovanje pisma na Fakultetu primenjene umetnosti u Beogradu. Na međunarodnom konkursu udruženja TDC (Type Directors Club) iz Njujorka dobila je priznanje Certificate of Excellence in Type Design za pismo ITC Aspera – da navedemo samo najrečitije priznanje o njenom umeću. Za sebe kaže da je deo beogradske tipografske škole. Njen rodonačelnik je profesor Stjepan Fileki „i profesor svim današnjim umetnicima koji su se probili u svetu. Prvi među njima je Jovica Veljović, koji je počeo takođe u firmi ITC. Svoje prvo pismo napravio je klasičnim metodom, crtajući i fotoreprodukcijom, međutim, to pismo je uneto u kompjuter i praktično smo preko njega svi mi naučili kako se rade tipografska pisma u kompjuteru.“ Olivera Stojadinović nabraja i Slobodana Miladinova, Branku Ilić, Janu Nikolić, Zorana Kostića… Preporučuje da se uz latinični font stranim proizvođačima ponudi i ćirilična verzija: „Projektovanje ćirilice ne doživljavam kao dužnost, već kao dizajnersku potrebu da imam pristojnu ćirilicu pomoću koje ću moći sama da slažem knjige, a i da je ponudim drugima. Nisam za stav ‘ćirilica ili ništa’, ali jesam za to da se pravilna i lepa ćirilica ponudi korisnicima.“
Primer „iz života“ koji navodi prikladna je ilustracija kako se kod nas kotira nacionalno pismo: „Korporacija ITC ugovorom se obavezala da će objaviti i ćirilični font mog tipografskog pisma Resavska. Međutim, naknadno su mi saopštili da nemaju kupaca na ćiriličnom području, pa da je za sada neće objavljivati. Dakle, to što se kod nas ne kupuju fontovi srpske ćirilice, odražava se na strane proizvođače da ne objavljuju ćirilicu. A zašto se kod nas ne kupuje nacionalno pismo, svi znamo: ne zato što nema potrebe za takvim fontovima, već zato što nema potrebe za samom kupovinom ćirilice. I tako je već godinama unazad.“ Da li ima nekog ko ne zna razlog za to? Pravdanje siromaštvom za piratisanje fontova odavno je neumesno: jedan font košta oko 30 evra, što uglavnom nije neplativa suma. Potreba softveraša bez valjanog grafičkog obrazovanja da od latinice prave ćirilicu, odnosno ono što oni nazivaju ćirilicom, takođe je odavno neumesna: na Fakultetu primenjene umetnosti se više od deset godina izučava kompjutersko projektovanje pisma, što znači da je i problem nedostatka stručnjaka odavno prevaziđen. „Kod nas su česti fontovi ruske ćirilice, zato što ih ima najviše na tržištu. Rusi najviše traže ćirilicu, oni zato imaju i najveći broj autora, pa je zato ruska ćirilica najmasovnija. Zato su u kompjuterskim programima ćirilični standardi podešeni prema ruskim: u Majkrosoft Vordu su ruske verzije slova. Ta razlika između naše i ruske verzije ćirilice je veliki kamen spoticanja – ako koristimo ruska pisma ili unikod pisma koja koriste i ćirilicu i latinicu, imamo na raspolaganju ruska slova u kurzivu koja nama ne odgovaraju i smetaju nam. Ako bismo koristili srpsku verziju i naša slova stavili na odgovarajuća mesta, izgubili bismo ruska slova, tako da je to zavrzlama zbog koje nikako ne možemo da se uklopimo u svetske standarde“, kaže Olivera Stojadinović.
Recept za rešenje je odavno znan, ali iz neobjašnjivih razloga, još nije izveden – moramo sami sebi da napravimo fontove. Istina, pre toga potrebno je zadovoljiti jedan preduslov: tržište koje će to da plati i poštuje. Trenutno, postoji samo sporadična zainteresovanost. „Nudila sam svoje ćirilice na našem tržištu i neki su ih i kupovali, Zavod za izdavanje udžbenika na primer. Čak su ih više kupovali pojedinci, recimo dizajneri često hoće da uz latinicu imaju i ćirilicu. Ali, sve je to malo. Veoma je podsticajan konkurs Karić fondacije ‘Piši ćirilicom’ namenjen mladim dizajnerima. Sudeći po studentima Fakulteta primenjene umetnosti, Konkurs je postigao cilj. Ja uvek uz sve latinice pravim i ćirilicu, samo tako je tipografsko pismo kompletno – teško je sastaviti bilo kakav tekst ako nemate i jedno i drugo“, kaže naša sagovornica.
Olivera Stojadinović godinama pokušava da sa kolegama u državnim ustanovama inicira otkup ćiriličnih fontova. „Do sada nismo uspeli u tome. Svakako da smo bili u kontaktu sa svim institucijama pa i sa SANU-om. Ali, ako ne rešimo taj problem preko naših institucija, rešićemo ga preko tzv. open tajp formata (Open Type), preko fontova koji sadrže i ćirilicu i latinicu, pa će možda strani proizvođač na taj način da objavi našu ćirilicu. Globalni je trend da se uvažavaju i potrebe naroda čija pisma nisu samo anglosaksonska. U svakom slučaju, rešavanje problema naše ćirilice ostaje na tvrdoglavima, a ja sebe smatram tvrdoglavom jer se borim za ono što je meni potrebno i jer želim da onaj ko ima potrebu da koristi ćirilicu može da je koristi i da to bude lepa i ispravna ćirilica.“
