Escajg za teletinu, Jelena Marković

Jelena Marković: Escajg za teletinu; V. B. Z., Zagreb, 2003.

Reč „kurac“ čula sam prvi put 1982. godine.

Kako to da već i brojem posve pristojna ekipa hrvatskih pisaca ima svoje prilježne beogradske i novosadske izdavače, visoke tiraže, pažnju medija i sav ostali sirotinjski glamur koji to prati, a da obrnuto nekako ne vredi – odavde se malo šta izdaje u Zagrebu, a i to što se izda obično ne probije međe „književnih krugova“ i njihovih elitističkih kulturno-medijskih satelita? Moraću da razočaram Nadrndane: nije u pitanju Hrvatska Imperijalistička Zavera, nego aprijatan sticaj okolnosti da ovde – čast ekstremno malobrojnim izuzecima – nema pisaca koji imaju bestselerski potencijal, a da su istovremeno književno/kulturno relevantni. Ono što su ovde književno-estradne „zvezde“ – sa statusom mahom nabildovanim učestalim torokanjem i svakovrsnim prostotoopsenjujućim produciranjem po shit-televizijama, onima sa gomilom retardiranih gledalaca koji su duboko uvereni da su Ono što vide i čuju jedine osobe koje pišu knjige, samo zato što oni za druge ne znaju – ne može biti relevantno i zanimljivo nigde izvan zone dejstva radijacijskog spektra pink-civilizacije, pa zato mudro sede di su, ni za di su nisu.

Da se stvari možda ipak polako menjaju, i da nova srpska književnost više nije tek puka egzotika ni u zapadnoj polovini virtuelne SFRJ, najbolji je dokaz recentno izdanje romana Jelene Marković (kakva biografija: Užičanka rođena 1975. u Čačku, studirala u Beogradu, živi u Sarajevu, oknjižena u Zagrebu!). Jelena je Marković i ranije objavljivala poeziju i prozu, ali biće da će tek ovim romanom-prvencem biti uistinu zapažena, možda i uz naknadno revalorizovanje prethodno napisanog (to se sasvim nedavno desilo, recimo, i Mirjani Novaković: tek je Strah i njegov sluga „prodao“ Dunavske apokrife). Ova je spisateljica poslala rukopis romana na anonimni konkurs zagrebačke kuće V. B. Z.: prva nagrada donosi štampanje knjige uz honorar od neverovatnih sto hiljada kuna, što je oko dvanaest hiljada evra! Žiri je odlučio da roman bezobraznog radnog naslova Kurac palac podeli nagradu sa knjigom Wonderland već afirmisanog Zagrepčanina Marinka Koščeca, knjiga Markovićeve odštampana je pod „korektnijim“ naslovom Escajg za teletinu (VBZ, Zagreb, 2003), a spisateljica je već, onako bogata i nagrađena, htela – ne htela ubačena u medijsku mašinu… Narečeni roman će se, važno je napomenuti, ovih dana naći i u svih dvadesetak – ili koliko već – Boljih Knjižara po Beogradu, Novom Sadu i „unutrašnjosti“ Srbije.

Escajg za teletinu knjiga je krajnje raspršene, decentrirane narativne strukture, čiji je lajtmotiv nostalgično-ironična rekapitulacija jednog sentimentalnog vaspitanja, uz mnogo neizostavnih univerzalno prepoznatljivih generacijskih toposa i svesno ubačenih Opštih Mesta odrastanja u jednoj epohi i jednoj zemlji, ali i uz još više onog proznog štofa koji pripada samo Pripovedačici, koji je deo jednog Ličnog Prtljaga, na naizgled pikarski lepršavom i lagašnom putu od rodnog grada do beogradskog Studenjaka, slovenačkih simpozijumskih odmarališta, Baščaršije ili crnogorske obale, uz gotovo free–jazz ispreplitanje svih narativnih tokova, bez izrazitijih simptoma brige za hronološki ili kakav drugi Red, izuzev unutarnje, imanentne logike samog pripovedanja kao „haotičnog“, asocijativnog odvijanja trake jedne neambiciozne, tako „stvarne“ i naglašeno „autobiografske“ – te otuda zapravo sasvim izmišljene! – životne (i)storije.

U nekoliko početnih poglavlja, pripovedačica (ženski narator?) često započinje svoje solilokvije time kada je, gde i kako prvi put čula neku „bezobraznu“ reč, tretirajući te „skarednosti“ kao verbalne lozinke za neometani ulazak u čudesni svet Odraslih. Iako ni najmanje ne mari za „čednost“ bilo koje vrste, Jelena M. svojim ponajčešće uspelim humornim tretmanom Nezgodnih Mesta – o šta se u ovim patrijarhalno-stisnutim kulturama gotovo svi nekako sapletu, pa im proza bude ili bespolna ili gotovo pornografska – elegantno zaobilazi svaku mameću Trivijalnost. Naprotiv, njen pripovedački Naivni Subjekt pred čitaočevim razdraganim pogledom „slučajno“ razotkriva svu blesavost i pošemerenost Zatečenog Stanja Stvari: u roditeljskoj kući, školi, gradu, državi, wherever… Ovo, dakako, zvuči kao nešto vrlo poznato i često isprobavano, ali kvaka je baš u tome da je to, taj „već mnogo puta viđeni“ pripovedački štos najteže izvesti, jer upadanje u banalnost, prenaglašenu sentimentalnost, grubi „nadmoćni“ cinizam iliti pak starmalo naknadno pametovanje preti iza svakog ćoška… Autorka Escajga za teletinu nije bila mnogo disciplinovana – možda ni mnogo usredsređena, što već jeste problem – pišući ovu knjigu, i iz toga izviru njene vrline i nedostaci, ali dobre strane svakako pretežu. Epizodama sa „odraslom“ naratorkom u Haosu Devedesetih teško je naći bitnu zamerku, a neke su od priča – jer, Escajg za teletinu jeste pravi roman u pričama – veoma snažne, osobito ona o Blokčetu, samozatajnom marginalcu i posthumnom junaku beogradsklog Studenjaka, ili, pak, o Sretenu, benignom (hm?) kalemegdanskom „manijaku opšte prakse“.

Opšti utisak o knjizi nepotrebno kvari gomila pravopisnih brljotina – naročito u početnim poglavljima – koja je mogla biti rutinski otklonjena jednom „rukom“ pažljive lekture. Kao da se izdavač nije usudio da na bilo koji način zadre u „srpski“ tekst, ili šta? Ipak, Escajg za teletinu je dragocena objava jednog novog, na zatečene polit-kult-literarne kanone veselo neprilagođenog glasa na postjugoslovenskoj vetrometini, jednog od onih s kojima će biti lakše izdržati Ledeno Doba u kojem nam košavčina Istorije uredno prosvirava kosti, a neki nekada gotovo ozbiljni pisci poletno izigravaju karirane Dvorske Lude. Mislim – ovog puta doslovno dvorske! Zato Jelenin – i svih njenih sve smelije nadolazećih, sve brojnijih književnih srodnika iz naraštaja Sredine Sedamdesetih – izbor ludizma umesto ludosti toliko prija!