Jedan od najudarnijih od 84 programa ovogodišnje „Frankofonije“, manifestacije koja se svakog marta održava svuda u svetu s namerom popularisanja francuske kulture, jeste izložba stripova i crteža Alekse Gajića Epski heroji i grad budućnosti u Francuskom institutu, u Beogradu.
Beograđanin koji radi u Parizu, Aleksa Gajić, idealna je ličnost za „Frankofoniju“. Ovde se o njemu više čulo pre tri godine nakon premijere prvog srpskog dugometražnog animiranog filma Technotise – Edit i ja, a u Francuskoj je poznat još od 2000, kada je za izdavačku kuću Solei počeo da objavljuje strip Bič božji. Od tada je šest albuma ovog strip serijala prodato u tiražu od preko 50.000 primeraka. Nakon pauze zbog rada na filmu počeo je novi strip – Drako, i za sada su objavljena dva albuma u izdavačkoj kući Kvadrantes. Do kraja izložbe, koja traje do 28. aprila, biće predstavljeno i srpsko izdanje prvog dela stripa Drako.
„VREME„: Šta spaja epske junake i grad budućnosti iz naslova vaše izložbe?
ALEKSA GAJIĆ: Ništa, osim što opisuju njena dva dela! Deo izložbe koji govori o Beogradu budućnosti čine pozadine koje su „glumile“ u filmu Edit i ja, a epski junaci su heroji mojih stripova. Na taj način izložba spaja ono što sam radio u Beogradu i što radim za Francuze. Među radovima ima i originala, što će, pretpostavljam, biti zanimljivo onima koji se i sami bave stripom, dok će onima koji prate ono što radim, izloženi radovi biti poznati. Naravno da znam da me ova izložba neće učiniti poznatijim, ali verujem da će makar malo skrenuti pažnju na strip kao umetnost. Uostalom, Francuski institut je činio pomake u tom pravcu ranijih godina izložbama Zorana Janjetova, Enkija Bilala i Gradimira Smuđe.
Zašto je kod nas malo zainteresovanih za strip? Strip važi za komunikativnu umetnost, ali je vrlo verovatno da ima manje poklonika od, na primer, ozbiljne muzike.
Mnogo sam o tome pričao sa ljudima kojima biznis zavisi od odgovora na to pitanje, ali ga ne znaju. Strip kod nas nikad nije uspeo da dobije status umetnosti, uvek je smatran za polušund koji služi da se prekrati vreme dok se nešto čeka. Dobra vest u toj priči je što ni kod drugih nije bolje. Samo je Francuska izuzetak. Tamo je nakon Drugog svetskog rata počela ekspanzija stripa pa je on sada identitet Francuske isto koliko i buđav sir. Kod nas su osamdesete bile dobro vreme za strip, mogli ste da čitate Zagora i Spajdermena, ali i kvalitetne stripove u Yu strip magazinu, ili Mirka Ilića i Igora Kordeja. Ali, preovlađivao je krš. Možda zato kad se kaže – strip, niko ne pomisli na umetničke stripove, nego na Zagora. Drugi razlog zašto kod nas strip nema status umetnosti mogao bi da bude piraterija. Strip je gotovo nemoguće piratisati. Ne isplati se: štampu stripa koji košta deset evra platićete barem pet, a strip na ekranu računara je besmisleno čitati.
Šta mislite, da li će se u Beogradu 2074. godine čitati strip koji je sada na radovima vaše izložbe?
Naravno da nemam pojma! Zgrade na mojim radovima su pohabane, malter otpada sa njihovih fasada, znači da verujem da će Beograd i u budućnosti izgledati kao i sad pa je moguće zaključiti da i u životu stripa ne vidim promenu nabolje. Ja sam se poslednji put bavio temom Beograda budućnosti zbog filma. Međutim, mišljenje koje sam tada imao o Beogradu 2074. godine, kada bi mi bilo sto godina, još uvek nisam promenio. Jednostavno, izgled grada odgovara mentalitetu njegovih stanovnika, a mentalitet traži više od sto godina da bi se promenio. Ali, meni ne smeta takav Beograd. Čudnije bih se osećao u nečem uglancanom nego u nečem životnom. To važi i za strip i za grad.
Kakav je strip sad u modi?
Kako se moj stil uobličuje, sve manje imam želje da gledam druge zato što znam da bi me teško neka moda izbacila iz mog koloseka. Kad sam bio mlađi i stil mi je bio lelujav, hteo sam da „ukradem“ nešto od ovoga, a nešto od onoga. Sad pokušavam da u okviru mog stila pronalazim i pravim neke iskorake. Ali: egzibicije su nepreporučljive! Strip služi da se čita i mora da bude čitljiv – to je pravilo. Zato, što je crtež artističniji, to je strip teži za čitanje. Najbolji primer toga su Tin Tin i neki najnoviji evropski art stripovi. Tin Tin je ravan i jasan, a ovaj novi biste radije stavili na zid nego što biste ga pročitali. E, ja se trudim da nađem meru: da bude lepo, a čitljivo. Trudim se da savladam taj glavni problem stripa.
Da li utičete na priču vaših stripova? Bič božji priča o sukobu Huna i Rimljana u svemiru, što je, priznaćete, više nego nespojivo.
Volim da kažem da je moja scenaristkinja Valeri Manžen jedna mala, ali mnogo krvava ženica. Njene mračne i ratoborne ideje često nisam lako vario. Tek se sa drugim stripom, sa Drakoom, moj status popravio, pa sam mogao da utičem na priču, neke delove smo čak zajedno pisali, a režija i montaža su mi prepušteni u potpunosti. Žanr nismo menjali, sledili smo ono što ljudi očekuju od nas. Inače, ta nespojivost između Huna i kosmosa je verovatno ono što je ljude pridobilo za ovaj strip pa je zato objavljen u deset zemalja, u nekoliko specijalnih izdanja, mnogo puta je bio reprintovan… Ali, to su radili neki drugi ljudi a ne ja – meni je preostalo samo da se zadovoljno smeškam.
Vi možete da živite od stripa?
Da, tako što radim za Francuze. Međutim, i u Fracuskoj položaj stripa nije onoliko sjajan kao nekad. Kula se urušava pod sopstvenim pritiskom. Znam da je 2006. godine, kad sam zbog filma pauzirao s crtanjem stripa, u Francuskoj objavljeno 3600 izdanja, znači deset dnevno. To je ultra hiperprodukcija! Dešavalo se da knjižari ne stignu da otpakuju jedno izdanje, a već im je tu novo! Oni ne mogu da sve to ponude čitaocima, a ni čitaoci da sve to savladaju. Sad Francuska objavljuje skoro 5000 izdanja godišnje. Dokle će?
Posle premijere Edit i ja najavljivali ste novi film…
… Ali nije bilo novca. Da biste uradili strip, potrebni su vam papir i olovka, a za animirani film vam treba to i još milion evra. Konkurisao sam, ali mi novac nije odobren – što je i fer. Objasnili su mi da svake godine diplomira nekoliko reditelja pa je fer da svako od njih dobije priliku. Eto, ta jedna prilika može da se dobije, a druga je već problem.
Čekajući sledeći film, pripremate „terapijske free style stripove“ – najavljeno je u vašoj biografiji.
Kad je prošla premijera filma, u glavi mi je bio tajfun: da li sam dobro uradio, da li je trebalo tim putem da idem… I, terapije radi, rešio sam da nešto radim, nešto što će jednom dobiti obličje. Tako je prvo nastao Skrep buk, pa zatim i Pljosnati strip – priznajem, oba neuobičajenog obličja. Skrep buk je zbirka ideja koje sam beležio u blokčiću gde god da sam bio. Kad sam ga popunio, nastavio sam da crtam na šlajfnama hamera koje ostanu nakon što isečem potreban format za Drakoa. Zato se taj drugi strip zove Pljosnati. Ako je tačno da samo autor prepoznaje pravu umetnost, kad je stvarno inspirisan, a kad utabava već postojeću stazu, ja mislim da sam u ova dva stripa prepoznao umetnost. Zato što su iskreno, nepretenciozno izlazili iz mene i formirali se. Oba stripa su duhovito štivo, u njima ima i biografskih detalja, i sitnica koje sam isecao pa lepio, i ilustracija koje su same sebi svrha. Ja te stripove zovem – pseudofilozofija.
Neko od gostiju na otvaranju izložbe nazvao vas je „Đokovićem našeg stripa„, očigledno aludirajući na velike tiraže vaših naslova.
Ma šta vam pada na pamet! I kad bih dobio Oskara, i Zlatnu palmu, i Medu u Berlinu, opet ne bih imao ni delić Noletove popularnosti. Vizuelna kultura ne postavlja autora u prvi plan, nego njegovo delo. Dok čitate moj strip, vi ne vidite mene kako ga crtam. Ali, istina, ni sami strip-crtači se ne ističu. Oni su debele bradonje koje po ceo raspravljaju ko je jači: Supermen ili Spajdermen. Ali, pravi posvećeni stripadžija i mora da bude takav: što ste više fokusirani na to što radite, vi bolje radite. Uspešan dan strip crtača izgleda ovako: nije izašao nigde, nije video nikoga, ali je zato nacrtao dva-tri crteža. I tako ceo život.
