U Beogradu se u prošli petak konačno, posle dugo čekanja, dogodila R.E.M. eksplozija. Jedan od najvećih, najinteresantnijih i najzagonetnijih bendova na svetu, nakon 25 godina od svog osnivanja prvi put je svirao u Srbiji, u hali 1 beogradskog Sajma. Nakon polučasovnog nastupa specijalnih gostiju, mlade litvanske grupe Brainstorm, počinju prve note pesme Finest worksong i Beograd tone u R.E.M. fazu. Pesma idealna za početak koncerta, sa albuma Document iz 1987, albuma koji je imao jaku političku notu svog vremena i koji se savršeno uklapa sa političkim aktivizmom poslednjeg albuma. Slede dve brze pesme sa albuma New adventures in HI–Fi i tu više nema povratka, san vas drži čvrsto u svojim rukama. Koncert u Beogradu je po mnogo čemu bio jedinstven na čitavoj dosadašnjoj turneji benda, između ostalog i zbog specijalnog izbora pesama koji se bitno razlikovao od uobičajene set liste koju momci sviraju na svom aktuelnom putešestviju kroz Evropu. R.E.M. su nas proveli kroz čitavu svoju karijeru, i to bukvalno od svog prvog singla Radio Free Europe (kao posebna posveta Radiju B92), pa sve do najnovije još neobjavljene pesme I’m gonna DJ, koja najavljuje povratak benda energičnijem, čvršćem zvuku gde će hipnotička distorzija gitare Petera Bucka ponovo doći u prvi plan kao nekada na albumu Monster.
Akcenat koncerta bio je na novom, trinaestom studijskom albumu Around the Sun, povodom kog je turneja i započela. U pesmi Outsiders citiran je Martin Luter King: „Ja se ne plašim!“ Čak i sporije pesme poput Hi–Speed Train sa novog albuma, uživo zvuče snažno i ubedljivo. Snaga ovog benda iz Džordžije leži u tome što znaju da pronađu tačne akorde, tačan broj nota i reči koje su potrebne da bi se stiglo da vašeg srca.
Nakon antimilitarističke Orange Crush (što je bila želja Borisa Tadića, koji je prethodnog dana primio članove grupe), R.E.M. su nas pesmama I wanted to be wrong i Final Straw podsetili da veliki broj Amerikanaca ne podržava odluke koje Bušova administracija donosi u njihovo ime a ponajmanje one koje podrazumevaju ratne akcije.
Treba podsetiti da je evropskoj turneji benda prethodila severnoamerička turneja kao i oktobarski koncerti u okviru kampanje „Vote for Change“, na kojima su R.E.M. zajedno sa Bruceom Springsteenom, grupama Bright Eyes, Dixie Chicks, Pearl Jam, Dave Matthews Band i drugima pružili snažnu podršku demokratskom kandidatu za predsednika Džonu Keriju. Kada je ovo prvi put saopšteno u javnosti, mnogim obožavaocima benda ova odluka nije ličila na onaj R.E.M. koji tako dugo vole i kome su verovali. Možda bi bilo bolje da su R.E.M. stali samo na stranu promena, ali ne i na stranu Kerija ili nekog drugog predsedničkog kandidata. U svakom slučaju, opredeljivanje benda R.E.M. za Demokratsku stranku bitno je promenilo sliku koju smo imali o ovom bendu, a ovaj potez grupe ostavio je otvoreno pitanje da li su oni još uvek bend koji simboliše bunt, postavljanje pitanja svakoj politici, bend budne svesti, kakvim su mogli da se učine na početku karijere.
Slika benda R.E.M. koji podržava Džona Kerija i slika Bono Voxa sa Džordžom Bušom pomalo nas podseća na sliku udebljalog Elvisa koji se rukuje sa Ričardom Niksonom. Istina, slične akcije preduzimala je i administracija Bila Klintona, a politika Džona Kerija (koga bend podržava), u slučaju da je bio izabran za predsednika, verovatno se ne bi bitno razlikovala od Bušove politike.
R.E.M. kao Američki državljani nose izvestan osećaj krivice, i osećaju da moraju na mnogo toga da odgovaraju kad otputuju na turneju. U prethodnih godinu dana samo spominjanje imena ovog benda pokretalo je raspravu o politici, a ne o muzici. Naravno, o politici na samom koncertu i ne razmišljate previše – muzika benda je tu mnogo važnija.
Magičnoj atmosferi koncerta značajno su doprinosili osvetljenje, za koje su odgovorni Michael Stipe i Susanne Sasic, kao i video momenat, za koji je zadužen mladi Britanac po imenu Blue Leach. Svaka pesma bila je novo putovanje kroz vreme i prostor. Kada su Michael Stipe Mike Mills na klaviru i izveli Nightswimming, na trenutak smo osetili atmosferu kasnog avgusta.
Specijalan momenat koncerta bile su pesme za koje R.E.M. kažu da više i ne pripadaju njima: Losing my religion, Everybody hurts, The One I love – sa zvukom koji je godinama bio životni saundtrek mnogih u publici.
Nakon što ste ih čuli uživo, naprosto želite da se uvek osećate tako živo i budno kao što ste se osećali na koncertu i želite da uvek budete tako duboko u snu kao na njihovom koncertu.
