Egzibicionista, O.J. Traven

Atelje 212; Režija: Milan Karadžić; Igraju: Branimir Brstina, Dara Džokić, Vojislav Brajović, Isidora Minić i Andrija Milošević

Pseudonimi su u modi: dan posle beogradske premijere komada Noć Helvera Ingmara Vilkvista, održana je u Ateljeu 212 i premijera komada Egzibicionista O.J. Travena. Za razliku od Poljaka Jaroslava Svijeršća, koji stvara isključivo pod svojim skandinavskim pseudonimom Vilkvist, slovenački autor koji se krije iza anglosaksonski intoniranog pseudonima Traven ima iza sebe višedecenijsku spisateljsku i rediteljsku karijeru ostvarenu pod pravim imenom – pod imenom Dušan Jovanović. Jedan od razloga što je Egzibicionista napisan pod pseudonimom jeste i taj što je on prvobitno bio zamišljen kao filmski scenario čija se priča, s obzirom na to da je scenario trebalo da se realizuje u inostranstvu, odigrava u Njujorku. Međunarodna filmska koprodukcija je propala, a iz nje je nastao slovenački komad.

Pored propalih produkcijskih razloga, postoji i imanentan, umetnički razlog što se radnja komada dešava na Zapadu i to baš u Njujorku. Središnja priča o ljubavnoj vezi između zatočenog egzibicioniste Freda i zatvorske socijalne radnice Doroti povezana je s vudialenovskom pričom o dvoje psihijatara, bivših supružnika, koji se međusobno razračunavaju preko ovog, više nego neobičnog slučaja. Međutim, ta vudialenovska satira psihijatara koja se ostvaruje u komadu, bar kada je o ženskoj polovini psihijatrijskog para reč (rigidna i konzervativna Eva je bivša pripravnica za časnu sestru i aktuelni kolekcionar – najverovatnije i korisnik – seksualnih pomagala), nije jedini značenjski sloj.

I, zaista, iz priče o različitim psihijatrijskim metodama, koje direktno utiču na vezu između egzibicioniste i socijalne radnice, iščitava se i stav koji bi mogao da bude glavna misao komada – normalnost nije preduslov za sreću; ili, kazano kritički intoniranim rečima rezonera komada doktora Danijela, „Za Evu je oduvek bilo važnije da je čovek normalan nego da je srećan“. Uzgred, Danijel stiče karakter rezonera, piščevog glasnogovornika – što je neosporna dramaturška slabost komada – zato što, za razliku od Eve, nema nikakav lični problem… Treba, dalje, istaći da spomenuta misao, koju smo prepoznali kao središnju u drami, podrazumeva da je pojam „normalnosti“ relativan, da Fredova komično-dirljiva nastojanja da spozna prirodu ljubavi deluju mnogo zdravije od Evinog nastojanja da njegove akcije psihijatrijski determiniše i tako ih dezavuiše (ovo relativizovanje odnosa normalno–nenormalno odavno je postalo već opšte mesto svake priče o psihijatrima).

Provokativna priča o aferi između egzibicioniste i zatvorske socijalne radnice, ležeran intelektualni diskurs o odnosu sreće i normalnosti (zdravlja i bolesti), prepoznatljiv komički tretman psihijatara i njihovog sveta – sve su to elementi na osnovu kojih bi se komad Egzibicionista Dušana Jovanovića žanrovski ponajpre mogao da odredi kao ono što neki, misleći na rad dramskih pisaca kao što su Jasmina Reza ili Erik Emanuel Šmit, vrlo precizno i nimalo pežorativno nazivaju – intelektualni bulevar… U predstavi koju je, u Ateljeu 212, režirao Milan Karadžić, oksimoronska ravnoteža između intelektualnog i bulevarskog narušena je u korist ovog drugog – pa ko voli nek’ izvoli.

Takav rezultat postignut je sveobuhvatnom komičarskom intonacijom u glumačkoj igri, u kojoj su, ipak, mogle da se prepoznaju i neke bitne razlike. S jedne strane nalazi se čvrsto i integralno postavljena komičarska uloga Branimira Brstine (pogled, neme reakcije, držanje, promene u intonaciji), čiji je Fred na momente prevazilazio žanrovske okvire predstave i postajao dirljiva slika nesigurnog bića u potrazi za ljubavlju. Podjednako ozbiljan glumački rad, mada manje komičarski efektan, ostvarila je Dara Džokić u ulozi stroge, odlučne i, ispostaviće se, isfrustrirane Eve (glumica i reditelj su malo pojačali lezbijsku crtu koja se u drami krajnje diskretno naslućuje).

Naspram ovim ostvarenjima nalaze se vrlo prepoznatljiva, oprobana i samodopadljiva, mada šarmantna i efektna komičarska rešenja Vojislava Brajovića i Andrije Miloševića u ovlašnim scenskim skicama ekscentričnog psihijatra Danijela i priprostog mačo švalera Džimija. Pozitivan rezultat ovakve postavke nalazi se u tome što je Brajovićeva igra poništila spomenuti rezonerski ton koji Danijelov lik ima u komadu. Najviše problema imala je Isidora Minić jer je njena Doroti lutala između komičarske stilizacije i pokušaja dramske artikulacije.

Ovakav scenski izraz potpomognut je i sveopštim „vizuelnim pakovanjem“ predstave. Savremeni kostimi autora Zore Mojsilović-Popović su, u pojedinim slučajevima, doprinosili karakterizaciji likova: dominacija crne boje i strogih krojeva u Evinoj odeći i neka retro, posthipi razbarušenost u Danijelovoj odeći. Scenografija Miodraga Tabačkog, sa svedenim i modernim nameštajem od skaja i pleksiglasa, ima samo dizajnersku dimenziju jer se metaforička funkcija nekih velikih, žutih, plastičnih „baldahina“ ne može rastumačiti ni uz najbolju nameru i najživlju maštu.