Da ama baš svaka grozota – što gadnija, to bolja – može biti predmet naučnog interesovanja i proučavanja može se uveriti svako ko, recimo, zaviri u bogato ilustrovanu Medicinsku enciklopediju (što apsolutno ne preporučujem osobama s normalnim pragom osetljivosti); kada je već tome tako, tj. kad su neretko baš najužasnije pojave u kosmosu najizazovnije za vežbanje naučne akribije, ne izgleda nelogično ni da se neko pozabavi turbo-folk potkulturom devedesetih kao najsavršenijom, nedostižnom formom treša koju je dalo ovo podneblje, koje tim svojim eklektičkim, a opet tako originalnim i neponovljivim dostignućem može da parira svim najznamenitijim estetsko-moralnim užasima i katastrofama ostatka planete.
Studija Ivane Kronje „Smrtonosni sjaj“ bavi se upravo ovim specifičnim vidom intenzivnog emitovanja praznine u otvoreni svemir, u kojoj – „praznini“ – istraživačica nalazi čitav niz upozoravajućih značenja i poruka. Kronja, razume se, nije „začinjavac“ u ovoj oblasti: njome su se već – makar i sporadično, zbog same „marginalnosti“ teme, gledano iz ugla „elitne“ kulture – bavili mnogi autori, a neki su prilježniji istraživači o predistoriji turbo-folka u vidu „novokomponovane narodne muzike“ (Ivan Čolović) ili, pak, o samoj „neofolk kulturi“ iz decenije „ratničkog šika“ i o njenoj publici (Milena Dragićević-Šešić, Ratka Marić) objavili vrlo zapažene i dragocene knjige i radove. Kronja sledi trag ovih i mnogih drugih domaćih, pa i stranih autora (na kraju se knjige nahodi iscrpna bibliografija; čudi, recimo, previđanje obimne i značajne studije Erika D. Gordija o „kulturi moći u Srbiji“, objavljene u Americi još pre tri godine), pokušavajući da fenomen turbo–folka osvetli i sa estetičke strane, ali ništa manje i da ga smesti u odgovarajući društveni kontekst, dakle da ispod onog prvog, transparentnog nivoa „nebuloznosti“ (koja ipak relativno retko doseže neodgonetljivi larpurlartistički nivo tipa: „lična karta prazna je“…) iščeprka barem konture vrednosnog poretka iza kojeg moguli i modeli turbo-folk industrije stoje, ili ga barem podr(a)žavaju i na njemu parazitiraju, bitno potpomažući njegovo održavanje. Kronja, dakle, prati mutiranje jednog zatečenog, patrijarhalno-autoritarnog „kulturnog modela“ koji se tokom devedesetih ubrzano i napadno menja da bi, zapravo, ostao što istiji; njena se studija bavi stupnjevitim razvojem/degeneracijom originalnog srpskog „folka“ u „novokomponovanu muziku“ od početka 60-ih naovamo, dakle od vremena isforsirano ubrzane, mehaničke urbanizacije Srbije i Jugoslavije, i posledičnog nastanka brojčano dominantne paraklase „rurbanih“ (S. Radojević) polutana koji žive telom u Gradu, a napaćenom i neprilagođenom dušom na Selu, tj. u idealizovanoj, kičastoj, nikada-zapravo-nepostojećoj viziji Sela kakvu stvara njihova nostalgija, a potom i deriviranje NNM u turbo-folk, čiji su glavni akteri i većinska publika pripadnici Druge Generacije prigradskih doseljenika (pri čemu „prigradsko“ nije nužno njihova doslovna, „fizička“ lokacija), a koji na ikonološkom planu usvaja „urbane“ obrasce, ali gusto prosejane kroz njihovo specifično rešeto (tzv. džiberluk), te na kraju i dalju dekadenciju i retardaciju turbo–folka u pravcu densa kao omiljene zabave pripadnika ratničko-kriminalnih potkultura koje su – ništa prirodnije od toga – najupečatljivije obeležile masovnu kulturu i svest srpskih devedesetih.
Ivana Kronja je diplomac FDU-a i otuda i ne čudi što su najbolje stranice knjige one u kojima autorka oštroumno i znalački secira izobilnu videospotovsku produkciju turbo folk/dens potkulture, pronalazeći u njihovoj ikonografiji obilje „poruka“ koje po(t)kazuju suštinsku anahronost i veoma duboku a unekoliko „podmuklu“ konzervativnost turbo-folka i njegovog nogatajućeg dens-derivata kao „opijuma za mase“, koji možda nije direktno inicirao i osmislio miloševićevski politički Establišment (kao nosilac jednog pogubnog decenijskog „konzervatorskog“ eksperimenta) – Kronja mudro izbegava sada popularno eksplicitno izjašnjavanje za ovu „teoriju zavere“ – ali koji je njemu u svakom slučaju godio, i otuda mu je i davao svakovrsnu podršku. Ukupna je turbo-folk/dens naracija, čak i kada je zamaskirana površnim „modernizujućim“ i „urbanizirajućim“ kerefekama (zapravo: najviše tada!), u celosti okrenuta reafirmisanju i „presvlačenju“ u savremene odežde patrijarhalnih, nacionalističkih, mačističkih, nasilničkih i kriminogenih modela socijalnog ponašanja; zato turbo-folk naizgled preuzima/reinterpretira neke obrasce savremenih globalnih urbanih supkultura – koje po prirodi teže buntu, subverzivnosti i izazivanju nosilaca društvene Moći – ali samo zato da bi ih ispraznio od smisla; Kronja, nažalost tačno, primećuje kako se o kataklizmičnoj ekspanziji turbo-folka u poslednjoj deceniji i kusur može (i mora) govoriti i kao o „krizi potkulture“. Hm, „kriza“? U jednom momentu to je stanje više ličilo na kliničku smrt.
Devedesete su prošle – ko živ, ko mrtav – i biće zanimljivo gledati kako će se turbo-folk/dens mutant „razvijati“ u izmenjenim društvenim okolnostima; Slika Dorijana Džeja konačno je razbijena, a ono što se iza nje sada pomalja nakazna je istina o jednom Velikom Propadanju, praćenom neopisivim horor-zvucima i prizorima organizovane mentalne (turbo)degeneracije.
