Džabe smo krečili

Veoma je redak, pa zato i uzbudljiv događaj kada se u našem pozorištu postavi domaći mjuzikl. Kada je njegova tema susret vanzemaljaca s našom civilizacijom, onda je interesovanje još veće. Upravo tu temu postavlja, a u skladu sa svojim nazivom, i novi mjuzikl Pozorišta na Terazijama i autorskog tandema Gordana Goncić (libretista) i Ivan Ilić (kompozitor) – Spusti se na Zemlju. Sad nam još ostaje da vidimo jesu li očekivanja i zadovoljena.

Postavka dramske priče je ovakva: dvoje vanzemaljaca primorani su da, usled kvara na kosmičkom brodu, ateriraju na Zemlju i to, umesto u Ameriku kako su planirali, u Srbiju, u Beograd. Ovde nije kraj njihovim nevoljama; pored toga što su se iskrcali na planetu sa zaostalom civilizacijom, greškom su došli i u jedan od njenih najzaostalijih delova i to, da užas bude kompletan, u pozorište u kome se sprema nova predstava. Posle niza peripetija, izazvanih time što su ušli u tela glumaca, oni se vraćaju na svoju planetu, a sa zaostale Zemlje odnose, ipak, i jednu vrednost koju nisu poznavali – ljubav.

E, sad da pređemo na dramaturšku razradu ove fabule. Spomenuti „niz peripetija“ nije čak ni eufemizam, već čista dezinformacija; glavni dramaturški problem jeste upravo taj što se ovde ništa ne dešava, ako se izuzmu džender komplikacije koje su nastale kada su vanzemaljci pobrkali polove prilikom ulaska u ljudsko obličje, a koje se relativno brzo razreše. Njihova linija radnje, ipak, ima nekakav razvoj – spoznali su tu ljubav – ali, zato, u svetu pozorišta, u koji su nesrećnici aterirali, nema suvislog i elaborirarnog dešavanja. Tu se sve svodi na stereotipne, banalne, zakržljale, glupe i neduhovite dramske situacije i odnose: vedeta u godinama ljubomorna na mlađu koleginicu, nervozni upravnik zabrinut samo za sponzore, ekscentrični i nezainteresovani reditelj. Osim što je dramaturški loše razrađeno, pozorišno okruženje je neizgrađeno i u pogledu ambijentacije; radnja ničim nije utemeljena u naš ambijent, ako se izuzme jedan song o ajvaru i jedan o katastrofalnoj situaciji u Srbiji, pa te stereotipne pozorišne igre mogu, zapravo, da se zbivaju bilo gde…

Tri tačkice su ovde sasvim primerene, jer ima i dodatnih dramaturških problema za analizu. Ipak, vreme je da se pređe na samu predstavu. Umesto da, u saradnji s glumcima, pokuša da zgusne dramsku priču i ublaži njene brojne slabosti, reditelj Jug Radivojević se posvetio samo scenskom aranžiranju. Bilo da su se otrgli, ili da su bili skroz zanemareni, glumci su, u svakom slučaju, radili šta su hteli, koristili jeftina pseudokomičarska rešenja, srpski rečeno – šmirali bez ikakve mere. U bezočnoj šmiri prednjačio je Milan Gutović, čija se postavka rediteljevog lika iscrpljivala u najjeftinijem verbalnom gegu, u više puta ponovljenoj indikaciji orkestru – „ajmo, rke-koke“! Iako im je ubedljivo bežao, većina glumaca se takmičila s Gutovićem u najprizemnijem karikiranju, uz dodatak vike i trke: Dragan Vujić kao neki, valjda, glumac, Aljoša Vučković kao upravnik pozorišta, Ljiljana Blagojević kao vedeta u godinama koja – namerno ili ne, parodije radi ili ne – još i loše peva. Obraz profesije spasli su, u komičarski solidnim ulogama zbunjenih vanzemaljaca, Svetislav Goncić (Ip Bi) i veoma muzikalna i scenski harizmatična Milena Ražnatović (Čandra Sekar). Da nije bilo njihovog rada i muzike Ivana Ilića, u ovoj predstavi gotovo da ne bi bilo profesionalnih standarda.

Kao ni Jagoš Marković pre njega, tako ni Jug Radivojević nije odoleo tehničkim izazovima zaista odlično ekipirane scene Pozorišta na Terazijama, pa je zato, kao što smo videli, i zapustio sve ostalo. Neprestano je podizao i spuštao propadališta i tako stvarao različite prostorne odnose: u toj organizaciji prostora nije bilo nikakvog koncepta, jer su uzvišenja nekad imala realističku funkciju (krov zgrade, npr.), a nekad kvazisimboličku (platforma u pozadini na kojoj se pojavljuje dotična vedeta). Ako se izuzmu kulise za predstavu u predstavi, prostor je bio samo ovako rešen, pa se onda postavlja pitanje šta je bio zadatak potpisanog scenografa Aleksandra Denića. Pored stalnih tektonskih pokreta pozornice, željenoj scenskoj dinamici je trebalo da doprinese i koreografija Konstantina Kostjukova; ona, međutim, niti je bila rediteljski pregledno uklopljena u celinu predstave (muvanje u drugom planu), niti je, sama po sebi, bila inventivna. A bili su tu i neki ulični reperi!… Ovom nepojamnom treš galimatijasu, neslavni doprinos dali su i kostimi Zore Mojsilović; odeća ljudi uopšte nije označavala likove, dok su vanzemaljci bili obučeni u neki užas koji je ličio na nenamernu parodiju futurističkih predstava s početka XX veka, ili, još bolje, onih čuvenih spermatozoida iz filma Vudija Alena.

Može lako da se zaključi da predstava Spusti se na Zemlju nije zaslužila niti ovako detaljnu, niti bilo kakvu analizu. Ono što je, međutim, tema za ozbiljno razmišljanje jeste kako se projekat s ovoliko niskim profesionalnim standardima i umetničkim dometima desio u pozorištu u koje je toliko sredstava uloženo i koje, posle dugog niza godina, više ne može da traži alibi u tehničkim (ne)prilikama. Da ne bude na kraju: džabe smo krečili!