Dve umorne Evrope, i treća na pragu

Stvarnost ponekad tako brzo šiba carskom (i kraljevskom) džadom da je umetnost ne može pristići, nego zaostaje za njom sve više sa svakim kilometrom. Šta može biti „filmičnije“ od nje, onako zajapurene? U autobus koji grabi s juga Srbije u Suboticu ulazim u Novom Sadu, putujem naime na filmski festival, i to onaj posvećen „evropskom“ filmu, a šta je, pak, evropski film znamo koliko i šta je Evropa: geografija nam je manje-više jasna, sve ostalo uglavnom je upitno. Rutina je već sve to, taj moj autobuski odlazak u najseverniji grad jedne umereno južne zemlje, ali opet, nekako i nije isto ove godine kao prethodnih, nije barem zato jer i u tom autobusu u koji se penjem kad je već u solidno krcatom stanju ono uobičajeno lokalno i semilokalno putništvo čini možda trećinu stanovništva te (niš)ekspresne limarije, dok dve trećine čine ljudi ponešto zagasitije puti, oni kojima nije do filmskog festivala, nego im se neželjeni avanturistički film njihovog života upravo odigrava u realnom vremenu, i bez mogućnosti da naprosto izađu sa projekcije ako im nešto nije po volji. Zauzimam mesto u pretposlednjem redu, a iza mene, u šaragama, ostaje stariji čovek koji će najvećim delom našeg kratkog zajedničkog putovanja zamišljeno gledati u to žuto i zeleno, pa opet zeleno, pa malo žuto, što je razasuto po poljima, a između čega promiče naša benzinska lađa. Čovek odaje dojam tipičnoga intelektualca, nekog lekara, inženjera, možda i novinara (rekoh već da je čovek stariji – dakle, iz vremena kad su novinari većinom još bili intelektualci), a ja razmišljam o čemu li razmišlja taj rezignirani, zamišljeni gospodin čiji čitav život ostaje iza njega i nas, tamo negde, mnogo južnije od Srbobrana, Feketića i Topole.

Posle ćemo naletati na njih po gradu, na te „azilante“, čiji je tranzitni boravak ovde već postao kolateralna „maloprivredna“ grana za neke; sasvim nedaleko od Palića jedan je od najfrekventnijih punktova za ilegalni ulazak u Evrolend, pa makar to bila i osorna Orbanova kneževina; samo koji dan nakon kraja festivala, pašće tamo negde na tim prigraničnim poljanama i jedno ubistvo među „ilegalnim imigrantima“, kao da se filmičnost te nimalo artificijelne situacije dodatno pojačava.

Ima, baš u tom kontekstu, neke dodatne pravde u tome da je palićku nagradu za životno delo dobio baš Želimir Žilnik, čovek koji je o „Tvrđavi Evropa“ snimio čitav jedan već razgranat podopus unutar svog ionako impresivnog opusa, baš kao što ima pravde da je istu nagrdu ove godine primio i na svaki način osebujni Šveđanin Roj Anderson, čovek koji ne veruje u čelične ptice, pa se u Suboticu doklatario vozom čak iz Štokholma, putovao je dan i noć a na stanici su ga dočekali čelnici festivala, kao nekog pomalo ekscentričnog strikana iz belog sveta.

Na festival sam pristigao, tako je bilo suđeno, tek drugog dana, pa mi je meždu pročim promakao i film prikazan na otvaranj, a koji će dobiti Zlatni toranj za režiju, Život posle Magnusa fon Horna, švedsko-poljska koprodukcija. Nema veze, koji dan kasnije promaći će mi i islandski film Ovnovi Grimura Hakonarsona, a koji će dobiti glavnu festivalsku nagradu; ima tako nekih godina kad sve krene naopako, dobro je ako je za to neko drugi kriv, loše je ako nije.

Pa dobro, šta je s onim što sam video? Najpre, treba reći da su ove godine koselektori i glavnog takmičarskog programa i istočnoevropske selekcije „Paralele i sudari“ bili Petar Mitrić, Sabolč Tolnai i Nikolaj Nikitin, pa se možda zato neretko mogao steći dojam da je većina ovih filmova mogla biti prikazana u bilo kojoj od ove dve selekcije, te da su puka slučajnost ili neki „kompozitorski“ razlozi presuđivali u kojoj će osvanuti (pardon, omrknuti). Drugim rečima, kao da je epika „druge Evrope“ dominirala ovim festivalskim izdanjem, što mom ukusu nije nimalo smetalo, a nekim drugim, podozrevam, jeste. A svugde oko nas vrzmala se već i ta „treća Evropa“, imigrantska – rekoh već da je stvarnost ove godine nekako na steroidima, nije se od nje moglo pobeći ni u blaženo dekadentnom palićkom ambijentu.

Negde baš na tom tragu, čeonog sudara „druge“ i „treće“ Evrope, mnogo se očekivalo od mađarsko-slovačkog Priviđenja kultnog Sabolča Hajdua; radi se o ostvarenju vizuelno fascinantnom, demonstraciji majstorstva u prenošenju atmosfere vesterna u uspavanu mađarsku pustaru, a onda nekako uvaljanoj u noar-psihodelične psihoaktivne supstance, o filmu tako audio-vizuelno upeglanom da još dugo nećeš zaboraviti te scene, prizore, zvukove, ali avaj, i o filmu koji naposletku pada na tankoći priče: kako god okreneš, nije dovoljno dovesti nekakvog afričkog imigranta u nedođiju u kojoj zli zlikovci terorišu dobre dobrice (including lokalnu lepojku) i onda tako stvoren latentni sukob – u kojem će biti pucnjave i jurnjave, onoliko – spokojno eksploatisati do kraja. Nešto je bitno tu nedostajalo da film bude više – ili, ako hoćete: toplije – od veličanstvene filmske vežbe. Pa su onda nagradu u Paralelama i sudarima dobili ruski Galebovi, mada, da se mene ne daj bože pitalo, mogla je pripasti i odličnom Jedan sprat niže Radu Munteana: u stambenoj zgradi u savremenom Bukureštu, porodični čovek „koji gleda svoja posla“ slučajno svedoči ubistvu u komšiluku, ali se pred policijom napravi da ništa nije video i čuo, iz pukog komoditeta; samo, takve odluke nekada se pokažu najskupljim… Vredelo je videti i moldavski Kako je divan svet, ali apsolutni favorit ipak je – a čiji nego rumunski – Aferim! sjajnog Radu Žudea, smešten u prvu polovinu devetnaestog veka: još „poludivljom“ Vlaškom, pritisnutom između Osmanlija, Rusa i sopstvene monumentalne zaostalosti, na konjima krstare lokalni sejmen i njegov sin, tražeći odbeglog roba Ciganina za račun njegovog besnog gospodara (kojem je ovaj, hm, tešio ženu). Sve što vide i čuju i čemu prisustvuju na tom pikarskom putovanju nepojmljivo je prljavo, odvratno, nisko, primitivno i zaostalo sa stanovišta današnjeg vremena i iz preosetljive perspektive današnjeg gledaoca, ali to je baš senzacionalan kvalitet ovog filma: umesto uobičajene romantizacije prošlosti, ili naprosto nekako nesvesnog, a podrazumevanog njenog dezinfikovanja po standardima ove epohe, dobijamo brutalno jasnu presliku sopstvenih ne tako davnih predaka, ne da bismo se gordili kako smo „bolji“ od njih, nego da se pogledamo u ogledalu: lako ćemo za njihovu musavost i ostalo, nego njihove predrasude, nadasve nacionalne, verske i rasne, e to je ono što smo od njih nasledili i ponosito zadržali – a to sapun ne može da spere…

Eto, spontano dadoh prednost meni najzanimljivijoj istočnoevropskoj selekciji, a šta je s glavnim programom? Pun pogodak bio je ruski Pioniri heroji Natalije Kudrjašove, film koji prati egzistencijane krize troje thirtysomething velegradskih profesionalaca, beznadno zalutalih u životu i nezadovoljnih onim što je od njega i njih ispalo, kontrastirajući njihove odrasle verzije s detinjstvom u poslednjim, gorbačovljevskim danima Sovjetije, i njihovim detinjim verovanjem da ih čekaju podvizi kojima će se uzdići iznad malograđabnskog proseka i postati junaci po obrascima sovjetskog kiča… Duhovito, briljantno, brutalno, kao da čitate Peljevina ili Sorokina! Slovačko-češka Koza Ivana Ostrohovskog „mali“ je, ali besprekoran film o bivšem bokseru, slovačkom Romu, koji pritisnut nemaštinom sa svojim wannabe menadžerom odlazi u potucanja po trećerazrednim nemačkim ringovima ne bi li zaradio koju crkavicu, ali tamo ga umlate svi redom i priča neće moći da ima srećan kraj ni u jednom mogućem smislu; potom, rumunski Svet je moj Nikolae Konstantina Tanasea, priča o tinejdžerki koja malo odviše poveruje u istinitost sveta m.f. „društvenih mreža“ i dočeka je veoma bolno otrežnjenje blizak je rođak Klipa Maje Miloš, mada ne toliko snažan. Na drugom kraju skale, estonski Rukli Veikoa Ounpuua jedan je od onih filmova snimljenih samo zato da im se dive frikovi po festivalima, i da kasnije frikovi i sami snime neki sličan film, jer „kad može onaj Estonac, što ne bih i ja“: mutna parabola o četvoro prijatelja koji se zatvore u neku kolibu pa se tu grizu i mrze dok napolju besni nekakav nedefinisani rat možda oličava duboku baltičku strepnju u ovo neohladnoratovsko vreme, ali šta to vredi kad je sve tako zbrkano i nepronično, zamorno na loš način, što će reći: nije zahtevno, nego smorno, što je sva razlika ovog sveta, u umetnosti, a i inače. Pa dobro, ima li nešto dostojno osvrta, a da nije iz istočne Evrope?! Hajde, nađe se ponešto, recimo Moja majka Nanija Moretija („kojeg ne treba posebno predstavljati“), nepretenciozna je, a snažna priča o prioritetima u životu i tome kako obično izaberemo najteži način da se do njih probijemo (a tu je i ludačka „sporedna“ uloga Džona Turtura).

Mimo ta dva noseća programa, ulučio sam vremena i prilike da pogledam B–film: požuda i zvuk u Zapadnom Berlinu, odličnu hroniku neuporedive zapadnoberlinske underground muzičke i art scene osamdesetih: kakav merak za matorog nostalgičara… A onda nazad ka jugu, u pravcu suprotnom od onih koji hrle u Evropu mimo graničnih prelaza. Umorna je ova druga Evropa, a ni prva se baš ne oseća najbolje. Treća kuca na vrata, vrata se treskom zatvaraju, ali ona ulazi kroz prozor, i to neće prestati, sa ili bez ograda i zidova. Dakle, dogodine na Paliću.