Putopisnu knjigu Bila Brajsona Neither Here Nor There otkrio sam pre desetak godina u Londonu, posve slučajno, muvajući se po nekoj od brojnih omalenih knjižara u Camden Townu, stecištu „radikalnog šika“ raznih sorata. Na mestu prekrcanom pompeznim brošuricama o Imperijalizmu Kao Poslednjem Stadijumu Kapitalizma i ostalim turbolevičarskim mambo-džambo umotvorinama, nekako sam – kanda u nužnoj samoodbrani od turobnog osećanja da sam greškom ušao u vremeplov, a da me ovaj izbacio pravo u biblioteku OK SK u Vladičinom Hanu, cca 1973 – dohvatio baš ovu knjigu; ovlašno prelistavanje bilo je dovoljno da me toliko zainteresuje da sam sledećih sahat i kusur proveo nasumice krstareći njenim stranicama, ali bogme i ekspresno pročitavši celo poglavlje posvećeno Jugoslaviji, zemlji koja je u međuvremenu bila nestala jakože dim, a kojom je Brajson lutao baš poslednje mirne godine naših po poslednji put celovitih života. Prisutni Drugovi koji su „udruživali rad i sredstva“ u dotičnoj knjižari malko su me, doduše, gledali ispod oka zato što se tako slobodno „častim“ bez namere da platim, ali ipak nisu naglas prigovarali: ta, ne bi li to bilo krajnje glupo, ukoliko se već izriče sa pozicije principijelnog prezira prema privatnom vlasništvu i ostalim buržoaskim smicalicama?!
Šalu na stranu, bila je to depresivna sredina ogavnih devedesetih, baš pravo – ili možda krajnje – vreme da se ova knjiga pojavi u srpskom prevodu, ali na to smo morali da popričekamo sve do sada. Zbirčica neretko urnebesno duhovitih, lucidnih ali bogme kad zatreba i dobrano džangrizavih putnih beležaka Amerikanca sa višegodišnjim životnim stažom u Engleskoj Bila Brajsona Ni ovde, ni tamo (prevela Maja Kaluđerović; Laguna, Beograd 2004), sa podnaslovom „Putešestvije po Evropi“, konačno je sišla i do Srbije. Brajson je u obema svojim otadžbinama prilično popularan autor, a najpoznatiji je upravo po svojim znalačkim, zajedljivim, a ipak zaljubljenim portretima pojedinih zemalja – od Britanije do USA.
Kolekcija Ni ovde, ni tamo nastajala je u sam osvit devedesetih, a Brajsonov lutalački itinerer obuhvata krajnji sever Norveške, Oslo, Pariz, vaskoliki Beneluks, Dansku, Švedsku, Nemačku, Italiju (jako mnogo Italije!), Švajcarsku, Lihtenštajn i Austriju, da bi se zaokružila piščevim zapažanjima sa puta po Jugoslaviji, potom Sofiji i na kraju Istanbulu: krenuvši od polarne mrakuše i pustinjačke tišine Hamerfesta, „mirni Amerikanac“, logično, stavlja tačku na svoju evroodisejadu zureći u najbliže parče Azije sa nekog od vazda bučnih, vrelih i vrevastih istanbulskih dokova. Tako bi to možda izgledalo i da je knjiga nastala ove godine, ali teško da bi sada bilo moguće lišiti ovaj putopis barem onih najznamenitijih tačaka „nove Evrope“, od glamuroze Praga, Pešte i Varšave pa do egzotike kojekakvih postsovjetskih kalašnjikov–republika.
Kad pogledaš, manje od deceniju i po nije bog zna koliki period, ali interesantno je koliko je Brajsonova Evropa u nekim (ne)bitnim detaljima drugačija od današnje, počev od toga da je relativno labava EEZ ustupila mesto Evropskoj uniji koja nije daleko od toga da bude jedna Megadržava, preko činjenice da je šarenilo lokalnih valuta (s pripadajućim anegdotama glede njihove zamene u nedoba) zamenio moćni evro, pa do nama predobro poznatog fakta da stanoviti balkanski pejsaži sada izgledaju radikalno drugačije… radikalno gore. Osim toga, sveopšte odsustvo kompjutera i mobilnih telefona iz ove knjige koliko-od-juče, suprotstavljeno njihovom sveprisustvu u našim današnjim životima, pokazuje nam koliko se naša svakodnevica promenila u jednom zapravo smešno kratkom periodu. Pa ipak, da se razumemo, ništa od ovoga nije dovoljno važan hendikep da bi (u)činilo Brajsonovu knjigu „zastarelom“ i nerelevantnom; ove ekspresne promene vredi tek notirati iz istraživačko-komparatističkih razloga, a i da nam bude jasnije otkud sva ona halabuka o recentnom „ubrzanju vremena“.
Bil Brajson kao putopisac nema ni naučnih ni esejističkih pretenzija, a takođe ni nameru da bude Vaš Pouzdani Vodič za čijim ćete stopama pohrliti koliko sutra, sa zašiljenim plajvazom, da na licu mesta proverite koliko je „tačno“ ono što je napisao: ako ćemo, dakle, tražiti neku prigodnu definiciju njegovog putopisanja, čini mi se da bi se ono moglo najpreciznije okarakterisati kao inteligentna zabava. I Bil se B. u tome mahom pokazuje razgaljujuće veštim. Uistinu pleni način na koji je – baštineći jednu impresivnu anglosaksonsku skitalačko-pisalačku tradiciju – Brajson u svojim tekstovima uspeo da objedini „objektivne“ putopisne pasaže koji čitaocu lapidarno i ubedljivo dočaravaju gradove, predele, zemlje i ljude (sa svim njihovim nemogućim, Strancu često sasvim neodgonetljivim navikama), a da istovremeno na elegantno ironičan način osvoji pravo na potpunu subjektivnost i „privatnost“: ne bivajući olako nadmen u susretu s Drugim – mada se ponekad previše upadljivo trudeći da nam sugeriše „joj, što je ovo smeeešno“… no, to je urođena mana profesionalnih humorista – Brajson ipak ni najmanje ne mari ni za uzanse „političke korektnosti“, te će vrlo spremno podeliti s čitaocem svoja zapažanja o onome što drži nerazumnim ili bezveznim, gde god to pronašao… Primenjujući radikalno „subjektivističku“ strategiju putopisanja (tu je hrana bila užasna, ovde je lokalna muzika nepodnošljiva, onde me bolela glava, onamo je pivo grozno, tamo sam se smrzavao, onde sam se skuvao…), Brajson se lako intimizira s čitaocem: on mu, naime, dočarava nešto što se i njemu moglo desiti, umesto da mu drži predavanja iz geografije. Ako ga, recimo, neko mesto ostavi ravnodušnim, spremno će protrčati kroz njega, ne mareći za licemerno „traženje skrivene lepote“ koekude po nedođijama…
Gde god da ostavite ovog vremešnog radoznalca iz Ajove, možete se pouzdati da vas njegov opservatorski dar i umereno kozerski spisateljski stil neće izneveriti; na drugoj strani, Brajson neće kriti od vas gde mu je bilo dobro, a gde baš i nije. Lako ćete uočiti da mu, kao i umerena klima, najviše prijaju i zemlje koje nisu ni preterano uredne i „pod konac“ sterilne – poput Švajcarske, Austrije ili Švedske – ni nepodnošljivo haotične, zapuštene i siromašne poput balkanskih. A kako smo „mi“ prošli u svemu tome? Ne bi o tome trebalo otkrivati mnogo, ali dovoljno je reći da je svoje bazanje od Splita preko Sarajeva do Beograda Brajson završio ogromnim „nestrpljenjem da napusti Jugoslaviju i ode u neku drugu zemlju“. Strašno? Ma kakvi, u poređenju s tvrdnjom da Bugarska „nije toliko zemlja, koliko predsmrtno iskustvo“. A sve je to, opet, kamilica za ono što su „čisti i kulturni“ Austrijanci fasovali zbog toga što su izglasali Kurta Valdhajma i što su traljavo i kilavo raščistili s naci-nasleđem…
Ne treba, ponavljam, od iskričave Brajsonove knjige očekivati Naučne Istine, ali svakako vredi konsultovati ovog pronicljivog i nepotkupljivog posmatrača Kabarea Evropa, inače ubeđenog da je u Splitu pio pivo s 12 odsto alkohola… Ko da siromahu objasni da to sa etikete nije procenat alkohola nego ekstrakta, i ko da mu razjasni šta je tačno uopšte taj prokleti ekstrakt, kad ni mi ovdašnji to baš ne znamo, hiljadama polokanih piva uprkos?!
