Duh i temperament

Odgovarajući na molbu Srpske akademije nauka i umetnosti, Uroš Predić je 1946. godine napisao dopunu svojoj autobiografiji iz 1921. godine. Ovaj rukopis od osam kucanih stranica nalazi se u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti (dosije umetnika, 2. jul 1946. godine).

Autobiografija
(nastavak od 1921. god.)

Srpskoj Akademiji Nauka i Umetnosti, Beograd

Nastavljajući svoju biografiju koja je dospela do god. 1920., kada je odštampana u XXVIII Godišnjaku Akademije N. i U., čast mi je prethodno napomenuti da će u vezi sa događajima u mojem životu ovde biti zabeleženi samo oni moji radovi koji se ističu svojim dimenzijama, predmetom, idejom ili drugim odlikama, a potpuni spisak da ne ulazi u biografiju, već da se odvojeno štampa. Ovde moram na prvom mestu da dopunim prvi deo moga životopisa, gde je prećutan moj izbor za člana A.N. i U. To je bilo 3. februara 1910., kada sam upotrebio zastoj u mojem radu zbog seobe iz Orlovata za Beograd, na to, da odem u Italiju kamo me već davno srce vuklo. Iznenađen i visoko uznesen tom čašću zahvalim Akademiji sa obećanjem da ću u znak moje zahvalnosti darivati Akademiji portre njenog tadašnjeg predsednika Stojana Novakovića, kao i njegovih poslednika na tom visokom mestu, sve dok budem mogao raditi. Original te slike izradio sam u njegovoj skromnoj sobi za rad u dvorištu njegove stare kuće, sedeći na šamli ispod prozora u jednom teskobnom kutu, zato je slika morala biti manjeg formata i nalazi se još uvek kod mene; a uvećanu kopiju dobila je Akademija. Obe ove slike ubrajam u moje najuspelije portrete. Posle u toku vremena dobila je Akademija portrete još i ovih predsednika: Jovana Žujovića, Jovana Cvijića, Slobodana Jovanovića, Bogdana Gavrilovića, dr. Aleksandra Belića, sem toga još i slike profesora dr. Branislava Petronijevića i Mihajla Petrovića. Kao novoizabrani akademik, umesto govora na svečanom skupu radi ulaska u sva prava akademika, priredio sam izložbu svojih slika i budem proglašen pravim članom Akademije 7. marta 1920.

Moj dalji rad neobično se razvio, nikad nisam tražio posla, niti sam učestvovao u konkursima. Mnoge sam slike i poklanjao. 1922. darovao sam Crkvi u Štimlju poveću sliku „Tajne večere“.

Osim crkvenih i slavskih slika radio sam i mnoge portrete, kralja Petra i kralja Aleksandra više puta za razna visoka nadleštva, u celoj ili polu figuri, tako i patriarha Dimitrija nekoliko puta. U to doba komponovao sam u akvarel bojama diplomu za Kolo srpskih sestara, koje sam ovim svojim radom toliko obavezao, da sam postao počasni član toga vrednog humanog društva. Ova diploma je po svome dekorativnom efektu, po idejnom sadržaju kao i po marljivosti izrade vredna da se o njoj, kao i toj vrsti rada uopšte rekne koja reč više. U diplomi, ako ona neće da se ograniči samo na goli tekst, ima u slici uočljivo da se izrazi i smer kome ona služi, a to nije uvek tako prosta stvar. Kolo srpskih sestara razvilo je u toku svoga rada tako mnogostranu delatnost, da je teško bilo sve to izneti, simbolično uneti u nacrt diplome, a da ona ostaje ipak jasna i dekorativno lepa. Kako npr. prikazati na diplomi, u slici, sam naziv društva „Kolo srpskih sestara“? Onome ko ne misli izgledalo bi najprostije naslikati Srpske sestre, kako se uhvatile u kolo; ali takvo kolo priličilo bi društvu za negovanje narodnih igara. Reč kolo ima u nazivu Kola s. s. simboličan a ne konkretan značaj. Zato sam „Kolo“ prikazao ovako: Usred diplome vidi se veliki krug, sastavljen od dvanaest manjih krugova koji se dodiruju i prikazuju u svom okviru po jednu sestru u narodnom odelu jedne naše pokrajine, u poprsju, pružajući ruke preko okvira svojoj susednoj sestri, levo i desno. Tako su svih dvanaest kružića povezani rukama u jedan sestrinski lanac, u simbolično „Kolo“. U sredini polja velikog kruga sedi Milosrđe zaogrnuto plaštom, pod čijim okriljem nalaze zaštitu brižni i nemoćni. Ispod kruga je rezervisano mesto za tekst, a sa strane stoje dve velike figure, levo borac za narodno oslobođenje, desno bolničarka. Sasvim dole u panelu mali geniji (amoreti) dali se na posao: jedan drži predavanje, drugi kupi dobrovoljne priloge, prodaje đurđevak, drži podušja poginulima, razdaje odela, piše kroniku i raznosi kalendar Vardar. Eto! Ko bi od neobaveštenih slutio da jedna diploma može dati umetniku crtaču toliko posla. Kako ova diploma, tako su promišljene i sve ostale koje sam radio za Maticu srpsku, Srpsku braću Jovana Babunskog, Poljoprivredno društvo, Invalidski fond „Sveti Đorđ“. God. 1923. izradio sam sliku Dositeja Obradovića za Univerzitet u Beogradu, slobodno komponovao po savremenim slikama, među kojima je najbolja Arse Teodorovića. Na mojoj slici se vidi ambijent; belo okrečena soba, prost kancelarijski sto sa knjigama, stolica u stilu bidermajer, bokal s vodom. Iz te godine da pomenem sliku „Tajne večere“ za Josifa Rajačića u Sr. Karlovcima, i slike za crkvu koju je podigao na svom imanju blizu St. Bečeja moj prijatelj Bogdan Dunđerski. Upoznali smo se još u doba kad sam dolazio u Bečej sa slikama za veliku pravoslavnu crkvu Sv. Đorđa. Ovaj moj zamašni rad toliko mu je imponovao, a svakako i moj nenametljiv način ophođenja doprineo da smo postali prijatelji, sa rezultatom da je god. 1907. poželeo da mu izradim veliku sliku njegove slave Sv. Đorđa, a posle je pridošla naša zajednička briga oko podizanja njegove crkve. Kad god bih dolazio u Bečej poslom u velikoj crkvi, na kom sam radio pet godina, bio sam mu gost. Tako i kada sam radi dovršenja njegove crkve morao iz tehničkih razloga baviti se duže vremena na njegovom imanju, gde sam u njegovoj vili u verandi imao svoj atelje, i vrlo ugodan stan u debelom hladu starih orahovih drveta. No njemu ta vila nije bila dovoljna. Imao je strast zidanja. Njegova romantički nastrojena priroda zahtevala je nešto impozantnije, te je po planu peštanskog arhitekta počeo da zida sebi dvorac u stilu feudalnih mađarskih „kaštelja“, sa mnogo soba, među kojima je već bila jedna meni namenjena, jer moj dragi prijatelj, ne sluteći kakve strahote perturbacije nam donosi budućnost, želeo je da svoje stare dane provedemo zajedno na miru u tom tihom mestu, pa najzad da zajedno počivamo večnim snom u kripti ispod oltara njegove crkve. On je, nažalost već legao na svoje mesto, a da li i kada ću i ja doći da mu ispunim želju, to stoji do volje one tajanstvene nevidljive sile koja upravlja sudbinom pojedinca, naroda, države pa i celog čovečanstva. God. 1925. imao sam čast da svojim slikama ukrasim nadgrobnu kapelu našeg najvećeg pesnika na vrhu Lovćena. Predviđeno je četiri lokalna sveca: sv. Vasilije Ostroški, sv. Petar Cetinjski, sv. Stevan Piperski i sv. Jovan Vladimir. Sem toga u apsidi iznad oltara Isus pantokrator. S obzirom na surove i česte vremenske nepogode na vrhu Lovćena bilo je teško rešiti pitanje, kakvim bojama da se rade te slike? Da li bi prave freske odolevale vremenu kao one na našim srednjevekovnim spomenicima? Pa i da bi, da li bih ja u svojoj šezdesetosmoj godini odoleo tim nepogodama, radeći na visini od 1700 m. u magli, vetru, hladnoći i žezi, gde besne oluje i biju gromovi, koji su staru kapelu porušili? Da bi se bar ova opasnost otklonila, snabdevena je nova kapela gromobranima, samo je pitanje, da li će oni na suhom kršu Lovćena naći u zemlji sprovodnike električnog fluida? Razmišljajući o tom, reših se da slike izradim u Beogradu, Kajmovim bojama koje su od stručnjaka preporučivane kao vrlo otporne uticaju vremena, i da se njima može raditi na svakoj podlozi, bilo to na drvetu, kamenu ili metalu, sa strogim isključenjem masnih površina. Ja izabrah beli oplenački mramor i dobavim četri ploče po dobivenoj meri, na kojima izradim slike Kajmovim bojama, držeći se strogo tehničke instrukcije za postupak. Slike su činile povoljan utisak – blage mat boje na čisto belom kamenu.

Pođoh na Cetinje sa preporukom, da mi vojne vlasti omoguće da sa svojim materijalom stignem na vrh Lovćena. Od Cetinja kamionom do Jovanovih Korita, odatle na konju do kuće jednog Crnogorca, otresita čoveka koji je bio u Americi. On mi ustupi za prenoćište prazan svinjac, ozidan od neotesanog kamena, bez prozora i sa tako malim vratima da se jedva moglo ući unutra. Očistiše ga i unesoše malo slame i prostrše preko nje jako vojničko ćebe. Spavao sam obučen i pokrivao vojničkim ćebetom. Ujutro rano dolazio bi vojnik sa malim brdskim konjem po mene; imalo se dobro parče proći uskim putem na grebenu Lovćena do jedne male zaravni na podnožju okomite stene, tako zvane „Kape“ vrhu na kom se nalazi kapela Vladike Rada. Na zaravni je bio logor jednog odreda pionira koji su imali da na brzu ruku pretvore vratolomnu kozju stazu u primitivne stepene, da bi stari Patrijarh, Dvor i cela pratnja sa Njegoševim kovčegom mogli da se uspenju do vrha. Kad sam sa svojim stvarima stigao do kapele, zatečem sve zakrčeno, jer su po srpskom običaju svi završni poslovi odlagani do krajnjeg roka. Ni vrata ni prozora, pod razriven, da bi keramičari postavili svoje pločice, grede i daske se izukrštale, te jedva unesosmo moje mramorne slike, i pokušavasmo uzalud da ih uklopimo u udubljenja za njih stvorena. Ali slike ne mogahu da uđu, mada su rađene po „tačnim“ merama dobivenim i kontrolisanim od stručnih i odgovornih lica. Morasmo mramorne ploče da suzimo sa gubitkom vremena. Petu sliku, Pantokratora, imao sam da izradim također Kajmovim bojama na zidu u apsidi, teskobnoj i zakrčenoj skelom. Radio sam toplo obučen, sa kapom preko ušiju zbog strahovite promaje, dok je jedan cetinjski firmopisac ispisivao biblijske reči na dnu tambura koji nosi kube. Bio je epileptičar, i na bedu stigne ga zlo, te on prospe crnu Kajmovu boju i uprska zidove. Srećom moje slike nisu još bile nameštene. Da bi krtog bio još veći, dođoše i staklari da nameste prozore, a sutradan stiže još jedan zamašan transport: velika mramorna ploča sa reljefom sv. Đorđa na konju, od vajara Lukića, kojoj je određeno polukružno polje iznad ulaza. Reljef nije mogao da uđe u svoju nišu koja se nije mogla proširivati. Da se reljef izradi nanovo nije bilo vremena, a i ko da snosi štetu? Druge nije bilo, već moraše od ploče otklesati duž cele pravolinijske baze 10 cm., te tako odsekoše konju noge ispod kolena, a od aždaje ostadoše samo gore povijeni delovi, glava i rep. Preko ove vrlo nemile stvari prešlo se ćutke.

Na Lovćenu sam se bavio šest dana. Preko dana nisam silazio u logor radi obeda, nego sam ručao hleba i dobra mleka, i srećno sam svršio posao. Kraj svih mojih napora i nezgoda, ono moje bavljenje na Lovćenu ostaće mi u pameti zbog onih veličanstvenih, neopisivih prizora sa njegova vrha, gde se strahote gledaju nasladom, gde se lepote uživaju sa potajnom jezom. Za povratak na Cetinje trebalo je da me poveze vojni kamion sa Jovanovih Korita tako da za videla stignem dole. On je došao tek u sumrak. Krenemo po mraku bez farova, jer nije bilo karbida. Put je teskoban tako da je nezgrapni kamion morao na svakom oštrom zavijutku da manevriše. Radi mimoilaženja bilo je na putu proširenih mesta, gde bi onaj koji prvi stigne, čuvši trubu, imao da pričeka, dok ovaj ne prođe. Ali narod, seljak se na to mnogo ne osvrće. Tako se sukobismo sa jednim kolima natovarenim dugim stablima drveta, i to ne uzduž, već popreko, tako da zauzmu celu dužinu puta. Seljak se pravda da drugačije ne može; stabla duga, kola kratka pa bi se stabla natrag vukla po zemlji, a napred dopirala volovima do sapi i bola ih na svakoj nizbrdici. Morali smo u mraku da vršimo pretovar.

Sledećeg dana, neispavan poranim, da nađem kola za povratak, i imadoh sreću da najmim nov novcati „Ford“ svojinu samog šofera, novajlije u ovim krajevima. Put do Kotora nije bez opasnosti. Onaj deo koji je nekada pripadao Austriji dovoljno je obezbeđen barijerama na opasnim mestima, i inače je u boljem stanju, dok je Crnogorski primitivniji i na mnogim mestima razriven bujicom. Na ta mesta, a naročito na okukama vijugava puta naneseno je šljunka i tucanika radi opravke za predstojeće svečanosti oko prenosa tela Vladike Rada. Taj šljunak ležao je nepovaljan. Video sam samo jedan parni valjak prevrnut u jednoj jami – svakako se survao za vreme rada, a drugi još nije stigao. Usled tog nenabijenog šljunka malo što nisam nastradao. Na jednom okomitom mestu silazeći ka savijutku, šofer, naišavši na šljunak, nije dovoljno na vreme ukočio kola, te ona počeše da klize nizbrdo preko šljunka prema provaliji, i stala su na samoj ivici. Zanemesmo od užasa. Nije mi palo na um da korem šofera, niti se on pravdao. Bili smo srećni, što ostadosmo živi. Na svečanost sahrane Vladičine nisam pošao. Koliko sam mogao svojim radom da odam poštu tom našem velikanu, ja sam učinio. Svečanosti, parade ne privlače me, i po svojim usamljeničkim navikama instiktivno izbegavam svako nagomilavanje sveta. Dok sam bio zaposlen Lovćenom, nakupilo se dosta drugih poslova, najviše portreta, među kojima i naš poznati mecena Joca Vujić iz Sente.

Slikao sam ga u njegovoj starinskoj kući u sobi na uglu, sa niskim prozorom. Moja slika je stajala blizu prozora, model je sedeo dublje unutra, a ja sam bio zaklonjen zavesom. Naslikan je kako sedi u svojoj velikoj naslonjači, pa se dešavalo da su prolaznici pozdravljali moju sliku koja se nalazila baš na onom mestu gde je on obično sedeo čitajući.

God. 1926–1928. izradio sam besplatno dvadeset slika za novu crkvu u Orlovatu. Opština, zahvalna svom sinu, rešila je da posle moje smrti moje telo vrati u mesto moga rođenja i položi u osveštenu zemlju crkve koju sam ja ukrasio; a u Beogradu moji dragi rođaci žele da me imaju ovde, i pre i posle moje smrti, dok u St. Bečeju moj pokojni dragi prijatelj Bogdan još uvek uzalud čeka na mene. Blago meni sada i doveka!

Za muzej kralja Petra, a to je vila na Dedinjskom putu, u kojoj je preminuo naš veliki kralj, izradio sam veliku sliku apostola Andreja, porodičnu slavu kraljevskog doma, kralja Petra i cele dinastije Karađorđevića. U to doba pada i dopuna za sliku „Devojka na studencu“ iz 1918. g. po Brankovoj pesmi, na kojoj se vidi „momče crna oka“ i devojka, koja je zbunjena njegovim pogledom ispustila i razbila krčag. Ovaj prizor učinio mi se malo pritešnjen u nedovoljno razvijenom pejzažu. Zato dodam toj slici platno iste veličine, na kom doslikam celu česmu, ispod nje tekno puno vode, a pored nje klupu pod zelenim žbunom. Na klupi sedi ista devojka, misleći na momka: „kad bi danas opet doš‘o“. Tim se stvorio diptih, dve slike, dva momenta, u jednom okviru, ali tako da su slike odvojene tankom pozlaćenom šipkom. Slika ove devojke se toliko dopala baronu Šveglu iz Bleda, da sam na njegovo navaljivanje morao da mu sliku ustupim i tek posle osam godina dospeo sam da naslikam drugu, i to sasvim iznova da komponujem, pošto je original odnesen. Zanimljivo je bilo uporediti fotografije istih. Koja je bolja? U kvalitetu posla nema razlike; ali je ima u duhu i temperamentu. Na prvoj slici devojka tek što nije ustala, kao da je čula bat konja koji će joj doneti momče. Na drugoj ona sedi zamišljena, mirno, držeći uzabran ružin cvet nemarno spuštenoj u krilo. U razmaku od osam godina posle prve koncepcije stišala se devojka i – njen slikar.

(nastaviće se)