Dostojanstvo komedije

Za prikaz gostovanja Drame Slovenskog narodnog geladališča iz Ljubljane u Ateljeu 212 i Jugoslovenskom dramskom pozorištu, koje je već uveliko postalo dragocena tradicija, izabrao sam predstave Tartif i Klasa, jer imaju neke zanimljive zajedničke odlike koje mogu da budu, ukoliko umemo da čujemo i vidimo, od koristi i za naše pozorište. Pored toga što su obe predstave režirali, i to s izrazitim mladalačkim elanom i senzibilitetom, dvojica najznačajnijih slovenačkih reditelja starije generacije, one predstavljaju i ogledni primer kako treba da se igra komedija.

Posle dugog vremenskog perioda tokom kojeg se Molijerov komad Tartif, kritički prikaz verskog licemerja i njenog destruktivnog upliva u život zajednice oličene u jednoj građanskoj porodici, poglavito igrao kao ozbiljna drama, skoro tragedija, bila je potrebna velika rediteljska smelost da se napravi retro–zaokret ka izvornom žanru dela. I, zaista, u predstavi koju je postavio doajen slovenačke režije, Dušan Jovanović, Tartif je ponovo komedija i to punokrvna.

Ali, ovaj žanrovski curik, koji je ujedno i ambijentalni, nije apsolutan i potpun, jer Jovanović ispravno odlučuje da Tartifa ne vraća u kontekst klasicističkog pozorišta. Naprotiv, ambijent koji on gradi, sjajno sarađujući s kompozitorom Dragom Ivanušom i kostimografkinjom Jelenom Proković, stvara asocijaciju na salonsku atmosferu iz prve polovine prošlog veka, dok scenska komika koju razvija, u saradnji s odličnim glumcima, liči na onu iz komedija te epohe. Zadihani i oznojeni gospodin u fraku (Jernej Štugman) juri, u brzom ritmu i praćen odličnim džeziranjem, svoju prpošnu sluškinju u maloj crnoj haljini (Polona Juh), gospođa u purpurnoj i dekoltiranoj haljini zavodi sve oko sebe (Saša Pavček), razmažena ćerka s niskom belih bisera cmizdri nad svojim ljubavnim jadima (Sabina Kogovšek) – sve su to prizori koji stvaraju, plastično i sugestivno, vrlo zavodljiv i komičan retro–štimung. Iz ovog prikaza ne treba izvoditi ishitrene zaključke: reditelj i njegovi saradnici ne obnavljaju određenu istorijsku epohu, već slobodno, u opštim crtama i uz moderne iskorake (tipa: sportske patike), dočaravaju šmek bivših modernih vremena.

Ova izrazita scenska zaigranost, ovaj dinamičan ludički princip, nije samodovoljno rediteljsko i glumačko sredstvo. Naprotiv, svako pojedinačno rešenje iz ovog žanrovskog registra javlja se u funkciji izoštrenog, plastičnog i razgovetnog oblikovanja komičkih figura, situacija i odnosa. Kad Orgon uzme u krilo bogomoljca Tartifa (ironična parafraza Mikelanđelove kompozicije Pijeta) i počne da mu nežno maže rane od samokažnjavanja, onda ovo komičko rešenje zaokružuje utisak, koji je glumac Štugman i do tada diskretno i vešto sugerisao, da u Orgonovom zadihanom obožavanju štićenika ima i nečeg latentno homoseksualnog (što je uveliko jedno od legitimnih tumačenja ovog odnosa). Takođe, u spomenutoj sceni Tartifovog hrišćanskog samokažnjavanja u vidu šibanja, glumac Igor Samobor igra dvostruku igru, jednu za Orgona a drugu za nas, potvrđujući početni utisak da je on, u ovoj predstavi, svesni varalica, a ne neko ko, pored drugih, možda vara i sebe.

Molijerov tekst postavlja jedan veliki izazov za svakog savremenog reditelja. Na samom kraju, kad je varalica skroz izmanipulisao Orgona svojim religioznim licemerjem i oduzeo mu kuću, pisac uvodi lik policajca koji, iz nebuha, raskrinkava i hapsi Tartifa. Pri tome, on izgovara udvorički hvalospev kralju, koji je nesrećni pisac morao da dopiše da bi se zaštitio, jer mu je pretila velika opasnost zbog zameranja klerikalcima. Dušan Jovanović je ovu scenu odlično rešio: cela porodica je na okupu, kao izbeglice sede na razbacanim madracima, grleći smešne, tužne, čehovljevske uspomene na bivši život (stari radio, velikog plišanog medu, baštenskog patuljka, kavez za ptice), dok Orgonova majka, bogomoljka Pernel, poludementno govori pohvalu poretku i kraljevoj pravičnosti (sjajno tumačenje Marijane Brecelj). Tako se ova apoteoza ironično izvrće i postaje, potpuno u duhu našeg savremenog uvida u odsustvo pravednog višeg poretka, bajka za malu decu, lakoverne i umobolne. Ovde je značajno primetiti da taj izoštreni politički stav reditelj ne nameće, s bukom i besom, svom komičkom prosedeu, već da ga, naprotiv, žanrovski dosledno izvodi kao diskretan, ali vrlo otrovan ironični komentar i time zaokružuje ovo izuzetno pametno i, samo za neobazrive i neupućene, ne mnogo radikalno čitanje Tartifa.

Novi komad najplodnijeg i najznačajnijeg savremenog slovenačkog dramatičara Matijaža Zupančiča, Klasa, mogao bi da se odredi kao joneskovska „komička metafora“ modernog društva u tranziciji, onog koje je, za razliku od srpskog, neumitno i pouzdano ušlo u kapitalizam. I zaista, radnja komada svodi se na donekle realističnu, a odnekle grotesknu i, u duhu teatra apsurda, hipertrofiranu situaciju profesionalne prekvalifikacije u savremenoj kapitalističkoj korporaciji: jedan jedini kandidat izložen je beskrajnom i besmislenom iživljavanju grupe „stručnjaka“ za različite oblasti, koja treba da obobri njegov prelazak na nov i odgovorniji posao. U ovom dramaturškom okviru nema nekog posebnog razvoja, sve se svodi na komičke varijacije odnosa među članovima komisije i njihovog odnosa prema polazniku kursa.

Da ovaj komički mehanizam ne bi počeo da šlajfuje, imajući u vidu da mu se svrha iscrpljuje u spomenutoj globalnoj metafori, bilo je neophodno da se on iznutra, scenskim sredstvima, maksimalno, uverljivo i postojano razigra. Tu funkciju superiorno je ostvario rediteljski postupak još jednog slovenačkog doajena, Mileta Koruna, baziran na odličnoj saradnji s glumačkim ansamblom. Slično kao i u Tartifu, reditelj i glumci su osmišljavali sjajna pojedinačna rešenja, koja su dosledno gradila sveopšti prosede komedije apsurda i, u okviru njega, izdiferencirane komičke figure. Galeriju tih oštrih, svedenih i razgovetnih tipova iz komisije činili su: strogi, prezrivi i samouvereni profesor Šulc (Ivo Ban), večito tužna i od depresije stondirana Terapeutkinja s karakterističnim, groteskno stilizovanim držanjem tela (Polona Juh), takođe samouvereni, ali nekako ležerniji Santori (Uroš First), energični i istovremeno potpuno izgubljeni Voditelj seminara (Aleš Valič) i erotski još uvek samouverena Stilistkinja u zrelim godinama (Zvezdana Mlakar). Njima može da se pridruži i basterkitonovski ozbiljan Domar (Andrej Nahtingal).

Posebnu pažnju privukao je mladi glumac Saša Tabaković koji je, minimalističkim i vrlo preciznim komičarskim postupcima, odlično doneo lik Muškarca, kandidata koji, iako se čini da odmah shvata među kakvim se ludacima našao, bez roptanja radi sve što mu se kaže, jer samo želi bolje mesto. Predstava se i završava njegovim senzacionalnim, neodoljivo komičnim nastupom u kome, travestiran u ženu i uz pratnju Internacionale, prikazuje sve naučene postupke uspešnog menadžera – groteskni miks radnji tipičnih za našu civilizaciju, u rasponu od robotizovanih do polupornografskih (odlična koreografija Sinje Ožbolt). U ovom scenskom prizoru se ubojito, duhovito i plastično opredmećuje središnja metafora komada, to groteskno razobličavanje besmisla savremnog poslovanja.

Ove dve predstave, izvedene na početku gostovanja Drame Slovenskog narodnog gledališča iz Ljubljane u Beogradu, bile su, za naše glumce, reditelje i celokupan teatarski sistem, školski podsticajne, ali istovremeno i ozbiljno frustrirajuće. Podsticajne su zato što nas uče da se punokrvna komedija igra s ozbiljnošću, preciznošću i dostojanstvom, a bez samodovoljnih, spoljašnjih i isforsiranih rešenja. Isti taj uvid je istovremeno bio i krajnje frustrirajući, jer je se, naravno, pokazalo da u srpskom teatru besprizorno caruje ovaj drugi, jeftin i ponižavajući odnos prema komediji – ponižavajući za gledaoce, a, trebalo bi da bude, i za same glumce… Cinik bi, za utehu, rekao: zapustiće se i oni, počeće Pink da snima serije i sa slovenačkim glumcima.