Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Ship to Shore je brilijantan klasični album za ova neklasična vremena. Njegova tema je prolaznost svega ljudskog. Potcrtavajući ovaj večni motiv, zvuk Ship to Shore zasniva se na poverenju u vanvremensku moć tradicionalnih pesničkih i instrumentalnih rešenja
Kad neko u sedamdeset petoj godini snimi jedan od najboljih albuma u karijeri, to može samo da nam bude ohrabrenje. Mada legendarni engleski folk-rok kantautor i gitarista Richard Thompson nikad nije beležio hitove, on iza sebe ima karijeru dužu od pola veka, punu impresivno ujednačenih izdanja, koja ga smeštaju među najcenjenije ostrvske muzičke stvaraoce svih vremena. Pritom, ceo njegov opus zvuči i danas vrlo moderno, bez obzira na činjenicu da on i njegov prateći bend oduvek sviraju samo dobre stare analogne instrumente, bez savremenih digitalnih intervencija – trik je u tome šta nam govori. Tako je upravo objavljeni album Ship to Shore prepun mudrosti o ljudskoj prirodi, koje kao da su prenete u pop format direktno iz velikih romana XIX veka ili drama Bertolta Brehta, i već je po tome jedinstven na današnjem muzičkom trižištu, na kome se nikakva dubina misli više ne može očekivati.
Ponikao krajem šezdesetih u okviru ključne engleske folk-rok grupe Fairport Convention, slavan po svojim zajedničkim albumima sa bivšom suprugom Lindom Thompson, dovoljno uticajan da ga kao inspiraciju navode new wave i alternativne rok generacije (od Davida Byrnea, preko R.E.M., do Wilco i Sleater-Kinney), uvažen kao nosilac ordena britanske kraljice – Richard Thompson je svoje mesto u istoriji zaslužio ne samo kao autentična autorska pojava, i ne samo kao jedan od najboljih 100 gitarista svih vremena po izboru magazina “Rolling Stone”, nego pre svega kao beskompromisna poetska ličnost, čija je vizija nadrasla žanrove iz kojih je potekla – engleski, škotski i irski folk – i spojila ih sa rok kulturom i džez improvizacijama. Tako su epske forme poreklom od pamtiveka kroz njegove ruke našle put prečicom do srca savremene popularne muzike.
Tim putem Thompson nastavlja i dalje, ne odstupajući u XXI veku, na svojoj dvadesetoj po redu solo ploči Ship to Shore – i ona je ozbiljan umetnički događaj, kao što je to često umeo da upriliči. Sedam godina nakon poslednjeg dela sa svojim imenom (13 Rivers, 2017) i devet posle najuspešnijeg (Still, 2015), stari majstor se vratio sa ovim “brodom do obale”, da nas preveze opet na sigurno, tamo gde se ljudske emocije i dalje uvažavaju i daju preko potrebni smisao životu.
Ship to Shore je brilijantan klasični album za ova neklasična vremena. Njegova tema je prolaznost svega ljudskog (slično kao kod Beth Gibbons na Lives Outgrown, vidi: D. Ambrozić, “Vreme” br. 1743). Potcrtavajući ovaj večni motiv, zvuk Ship to Shore zasniva se na poverenju u vanvremensku moć tradicionalnih pesničkih i instrumentalnih rešenja. Svoje trademark inkorporiranje džez improvizacija u folk melodije ovde praktikuje ograničeno držeći se čvrstih, ali ipak dovoljno fluidnih tokova naracije da nas neprekidno iznenađuje – sam je sebi producent, a na gitare, mandoline i harmoniku koje on drži u ruci, dodaju se violina, još gitara i pojačana tribalna ritam sekcija višegodišnjih saradnika, prateći ga zaneseno, nenametljivo i fokusirano, na istom visokom nivou koji ima novi Dylan-ov bend dok sledi svog šefa na poslednjim snimcima.
Paralela sa Dylan-om nije slučajno izvedena, jer njegova dugačka senka uvek stoji nad Thompsonovim stvaralaštvom: počeo je obrađujući ga i svirajući druge velike autore američkog urbanog folk pokreta iz šezdesetih, kao što su Richard Fariña ili Phil Ochs. Interesantno je napomenuti da Thompson već tri decenije živi na istočnoj obali Amerike, te je ovaj album sasvim namerno snimio u tamošnjem ruralnom gradiću Woodstock prikupljajući inspiracije obilaskom tog poprišta najvažnijeg muzičkog festivala ikad, ali i mesta na kome je Dylan živeo, te idući u hodočašće kući pod imenom Big Pink, u čijem podrumu su Bob Dylan and the Band snimili remek-delo The Basement Tapes, a The Band kasnije i svoju ključnu ploču Music from Big Pink.
Već prva pesma je šokantna kad pomislite da vam se obraća jedan stari čovek – u Freeze se bavi osobom koja se toliko plaši života da se ne usuđuje ni da ga sebi oduzme… stojeći na ivici, razmišlja da li će možda vetrić da ga pogura preko nje. Preko te ivice uveliko je prešao vojnik koji se vraća sa fronta u The Fear Never Leaves You, koga u miru sopstvenog doma proganjaju krvava sećanja, što ga očigledno nikad neće napustiti. U frivolnoj Maybe susrećemo se sa nesrećnim likom koji istinski ludi od iluzorne zaljubljenosti u voljenu osobu, za koju nije siguran ni da ga primećuje. Varljivo poletni muzički pejzaži, kojima se kreću tragični junaci što ih upoznajemo u romanesknoj strukturi albuma nude raskošne istorijske reference, bez narušavanja stilske ujednačenosti: Singapore Sadie i Life’s a Bloody Show zvuče kao rokerske verzije berlinskih kabaretskih šansona iz dvadesetih godina prošlog veka; The Old Pack Mule naizgled beleži mitsku folk sliku iz škotskih brda od pre nekoliko vekova, ali se bavi gladovanjem, koje se možda dešava baš negde na Zapadu danas ili sutra; Turnstile Casanova zalazi u široke predele kantri-roka pripovedajući iz perspektive momka čija se bivša cura dobro prodala ne bi li postala zvezda tabloida; Trust traži uporište za rešavanje osnovnih ljubavnih dilema u Motown soulu. Svaki žanrovski okvir je tu da bi nam izdiktirao atmosferu priče koja se ovom prilikom priča. Završna We Roll donosi obrt u kome pripovedač izlazi na scenu: koncipirana je kao naklon publici od strane odlazećih zabavljača i na neki način predstavlja i Richard-ov oproštaj od svih nas, na putu ka beskraju.
“To be moving is better than to be standing still”, kaže Richard Thompson, i ova njegova verzija Young-ovog besmrtnog stiha: “It’s better to burn out than to fade away” takođe zaslužuje svoje mesto u istoriji. Na začaranom Ship to Shore, jasno je da njegov brod još dugo neće nigde pristati nastavljajući da plovi u susret novim avanturama.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve