Dobre vibracije zauvek

Slučaj nedavno preminulog Brajana Vilsona otkriva nam svu dramu beskonačno talentovanog umetnika koji je poželeo da pop muzici udahne savršenu lepotu. To je priča o stvaraocu za koga ograničenja nisu postojala i koji je na vrhuncu ogromne slave i tržišnog uspeha grupe The Beach Boys rešio da te 1966. napravi jedan od najhrabrijih artističkih eksperimenata u istoriji pop kulture – singl Good Vibrations. Ovo i danas začudno, apstraktno remek-delo, kakvo nije snimljeno ni pre, a ni posle toga, može poslužiti i kao muzički epitaf u kome je sadržano sve što treba da znamo o ovom geniju.

Priča je stara koliko i ljudska rasa: mladić susreće devojku i kroz unutrašnji monolog saznajemo da oseća kako od nje dobija “dobre vibracije” – onaj drhtavi trenutak kad osetimo međusobno prepoznavanje, kao uvod u otvaranje ka ljubavi. Dobro poznata saga ovde je, međutim, ispričana krajnje inovativnim jezikom, kroz pesmu sastavljenu od delova (“modula”) koji nose različita raspoloženja, postepeno gradeći ukupan utisak. Do kraja pesma doseže prefinjenu ekstazu, što nas uznosi u nepoznate visine gde je vazduh redak, ali je moguća nova samospoznaja kroz ljubav.

U pitanju je definitivan zvučni spomenik romantici, kao principu oko koga se vrti svet.

Danas je pesma Good Vibrations sastava The Beach Boys prepoznata kao jedna od najveličanstvenijih kompozicija svih vremena. Ova iskonska ljubavna drama u obliku pop hita sa ukusom psihodelije, što pomera granice realnosti, bila je svojevremeno najvažniji dokaz da rok muzika može biti umetnička forma. Ta tri i po minuta su je jednako promenila koliko i čitavi opusi nekih autora, i samo da je snimio ovaj komad, Brajan Vilson bio bi prepoznat kao čudo.

Kroz transformaciju svojih nepatvorenih surf heroja, kakvi su The Beach Boys, vladajuća materijalistička Amerika – dotad tako beskompromisna u svom zaraznom pobedničkom pozitivizmu – ovde je konačno spoznala svoju drugu stranu koja naslućuje da postoji i neki viši smisao u životu. I kao Alisa, prešla je u svet sa druge strane ogledala. U Good Vibrations dotadašnja telesna Amerika otkrila je svoju duhovnost.

Kao takva – Good Vibrations je civilizacijska prekretnica gigantskih razmera, slična Dilanovom uzimanju električne gitare u ruke. Ona je definitivno ohrabrila dešavanje hippie “leta ljubavi” sledeće godine i prerastanje rokenrola u rok kulturu.

Predlažem da je na ovom mestu pustite.

NE ZNAM GDE, ALI ONA ME VODI TAMO

Stavimo stvari u pouzdani istorijski kontekst: Brajan Vilson je u tom trenutku imao 24 godine i ekonomsku snagu od 9 miliona prodatih ploča iza sebe. Već poznat kao ekscentrik, visok i krupan čovek, bio je nagluv na desno uvo i imao još neprepoznat bipolarni poremećaj. Zanimale su ga esktrasenzorna percepcija i razne mistične teme, usput je otkrio marihuanu i probao LSD – tada je sve to bilo shvaćeno kao dopunsko sredstvo za pokretanje stvaralačke mašte, a ne kao stil života, u šta se kasnije pretvorilo. Prestao je da nastupa 1965. godine i rešio da se posveti studijskom radu – shvatajući “studio za snimanje” kao još jedan instrument u svojoj paleti.

Pod pritiskom izdavačke kuće Capitol Records, The Beach Boys su do tog časa iz godine u godinu ponavljali formulu momačkog surf benda mada su se stvari oko njih menjale. Ali na ploči The Beach Boys Today! (1965) uveli su uspele orkestracije, što je bio signal koliko žude da se dalje umetnički razvijaju. Pet Sounds, sniman početkom 1966. i objavljen maja te godine, bio je najavljen kao “najprogresivniji pop album svih vremena” i govorio je o tome koliko su se The Beach Boys otvoreno utrkivali sa The Beatles, koji su u tom trenutku bacali svet pod noge (upravo su izdali svoju prvu ambicioznu ploču Rubber Soul i pripremali Revolver – u SAD takođe objavljene preko kuće Capitol). Smela produkcija, nebeske harmonije i teme vezane za odrastanje razlikovale su ga od bilo čega napravljenog u američkoj pop muzici do tog trenutka.

Ali, u to isto vreme, dok su snimali trinaest pesama za – ispostaviće se – svoj najbolji album, radili su neprekidno na još radikalnijoj numeri koju je Brajan Vilson zamislio, a za koju će biti potrebno oko devet meseci rada i budžet otprilike sličan onom za snimanje cele ploče, da bi je doveo u oblik koji je on smatrao savršenim: Good Vibrations (muzika Brajan Vilson, tekst Majki Lav (Mike Love)). Umesto da je uvrsti na Pet Sounds, što bi istog časa taj album učinilo još besmrtnijim, on ju je projektovao za sledeći LP “Smile”, koji se nikad nije pojavio jer Vilson kasnije nije uspeo da dovrši gotovo nijednu pesmu na način koji bi ga zadovoljio (ovim je počela njegova stvaralačka kriza; skromnija vinilna verzija pod imenom Smiley Smile pojavila se 1967. i bila je tek relativno komercijalno uspešna).

Good Vibrations je prvobitno izdat kao poseban singl, da bi tog oktobra 1966. trijumfalno zaseo istovremeno na prvo mesto američke i engleske top liste. Biće to i poslednji hit singl Brajana Vilsona na prvom mestu bilo gde.

KAD ZATVORIM OČI, ONA JE BLIŽE

Iz današnje perspektive jasno je zašto je Good Vibrations tako dugo snimana: za Bajana Vilsona bio je to preko potreban dokaz da je moguće stvarati pop muziku kao visoku umetnost, a da ona svejedno uspešno dopre do miliona slušalaca. Budući da je u pitanju bio autor koji je uvek morao da teži vrhunskom, baš ova pesma mu je bila ključna potvrda kako ceo njegov rad ima smisla.

Da bi se dosegla neophodna perfekcija, promenili su pet studija u kojima se snimani različiti delovi pesme po više puta – svaki odabrani studio bio je poznat po tome što je u njemu najbolje zvučao neki instrument. Radili su sa ekskluzivno odabranim studijskim muzičarima, kasnije nazvanim “The Wrecking Crew” – ukupno oko 25 njih, plus članovi The Beach Boysa učestvovali su u sesijama. Cela stvar i danas deluje kao fantastičan art-rok eksperiment, s tim što art-rok još nije bio ni blizu da bude izmišljen kao žanr: na istom mestu nalazimo upotrebu čela i drugih klasičnih instrumenata, kao i električni teremin (preteča elektronskih instrumenata, ovde je oneobičavao utisak, dočaravajući zvuk “dobrih vibracija”) – sve odvažni noviteti u popularnim pesmama tog doba. Sama tema “vibracija” čekala je nekoga da je obradi kako dolikuje i pretvori je u jezičku fintu koju će otad koristiti sve generacije mladih.

Jedini način da se objasni neobična, revolucionarna struktura kompozicije Good Vibrations jeste da se pozajmi terminologija iz klasične muzike i ona nazove “razvijanjem teme”, jer ne sledi uobičajena pravila redosleda strofa i refrena u pop pesmama, nego ih slaže po unutrašnjoj dinamici koju zahteva umetnički cilj. Nije ni čudo što su je neki kritičari nazvali “džepnom simfonijom”. Kao takva, presudno je uticala na sve kasnije velike autore – od The Beatles (A Day in the Life), preko Dejvida Bouvija do Kraftwerk i dalje – dajući im jak razlog da razmišljaju drugačije i pokušaju da stvore nešto jednako izazovno.

Konačno, Good Vibrations jeste nagoveštavala neku vrstu samootkrovenja, ali je imala čvrstu podlogu u narativnom toku koji nam sve vreme govori kako je u pitanju odnos momka i devojke. I to daje preko potrebnu ljudsku dimenziju numeri što je mogla da odluta u kosmičke dubine i da se nikad više ne vrati. U tome je humanistička veličina Brajana Vilsona, fantaste sa obe noge na zemlji.

Predlažem da na ovom mestu stavite crne naočare na nos, iz poštovanja prema velikom umetniku koji nam je za sva vremena poslao Dobre vibracije – najpozitivniju pesmu na svetu, uz koju se svako nasmeši mada ne zna zašto. Biće da te vibracije stvarno postoje…