Do dvehiljadite i posle

Upravo objavljenom knjigom Umetnost do dvehiljadite Akilea Ponita Olive izdavačka kuća Clio u biblioteci „Ars figura“ dovršava vredan poduhvat štampanja trotomnog dela Moderna umetnost 1770–1970–2000 u prevodu Milene Marjanović u kome prve dve sveske čine knjige Đulija Karla Argana, prva objavljena 2004, druga 2005. Time najzad dobijamo na srpskom jeziku jednu značajnu ediciju posvećenu sagledavanju više od dva veka duge istorije moderne i postmoderne umetnosti obrađene od strane dva pomenuta vrlo istaknuta italijanska istoričara umetnosti i umetnička kritičara.

Izuzetno je zanimljiva priča kako je došlo do toga da se tekstovi ova dva autora nađu u sklopu jednog zajedničkog naslova (Moderna umetnost 1770–1970–2000), u izvornom italijanskom izdanju čak i u koricama jedne (vrlo obimne) knjige. Naime, izdavač Sansoni pozvao je Argana da za druga izdanja knjige L’Arte moderne 1770–1970, prvi put objavljene 1970, dopiše nastavak teksta o umetnosti do dvehiljadite godine. No ne želeći i ne mogavši se upustiti u taj posao, Argan izdavaču predlaže da umesto njega to objavi Bonito Oliva, koji će zaista taj zadatak izvršiti knjigom o kojoj je ovde reč. Zanimljivost celog ovog slučaja jeste baš u tome što je Argan za nastavljača sopstvene, definitivno zaključene knjige odabrao pisca sa kojim se po mnogim pitanjima poimanja i interpretacije moderne i savremene umetnosti načelno ideološki i metodološki nije slagao, ali ipak ga je smatrao osobom najpogodnijom i u njihovoj (rimskoj) sredini najkompetentnijom da upravo on dovrši raspravu koju je sam Argan započeo baveći se umetnošću perioda navedenog u naslovu svoje knjige (dakle, umetnošću između 1770. i 1970). Ovaj primer poučan je i vredan pomena zbog toga što pokazuje kako oko nekih krupnih projekata autori različitih stručnih profila i gledišta mogu da tolerantno sarađuju, čak i da se dopunjuju uprkos svojim znatnim principijelnim razlikama.

Umetnost do dvehiljadite je čak četvrta knjiga Bonita Olive na srpskom: prethodne su Ideologija izdajnika (1989), Priručnik za letenje (1994) i A.B.O.M. D. (1999), sve tri u izdanju novosadskih Svetova. Prvi put Bonito Oliva stiže u Beograd povodom izložbe „Persona“ u Galeriji 212 u okviru V Bitefa 1971, potom je ovde boravio u više navrata, redovno na poziv Studentskog kulturnog centra, u kojim je prilikama dao brojne intervjue (među kojima dva puta za „Vreme“). Njegovi tekstovi učestalo su objavljivani u ovdašnjoj stručnoj periodici („Vidici“, „Moment“, „Košava“, „Projekart“, „Artkontekst“). Ko je, dakle, to želeo imao je više nego dovoljno mogućnosti da u ovoj sredini posredstvom prevoda i čak lično upozna i prati Olivine osnovne teorijske i kritičke ideje.

U ovoj knjizi Bonito Oliva najpre sažimae svoje brojne već dobro poznate teze o „geografiji umetnosti“, specifičnim svojstvima i razlikama između američke i evropske umetničke scene, o „sistemu umetnosti“, o „sazvežđu transavangarda“, dodajući im upravo ovom prilikom niz po prvi put iznetih teza, a koje se odnose na stanje savremene umetnosti u vremenu i u uslovima globalizacije. Savremena umetnička produkcija bitno je predodređena kontekstom u kojme nastaje, izričitio tvrdi Bonito Oliva, i upravo kontekst, dakle društvena i kulturna okolina nastanka i odvijanja savremene umetnosti, posebno one oko dvehiljadite i posle, u središtu je pažnje njegovog razmatranja. A taj kontekst čini, konkretno rečeno, „sistem umetnosti“ koji obuhvata najpre sâmu umetničku produkciju, ali takođe i mrežu izlagačkih muzejsko-galerijskih institucija, velikih međunarodnih izložbi, kritika, kolekcionarstvo, masovne medije i širu kulturnu javnost, kao činioce unutar čijih se složenih međusobnih odnosa vrlo intezivan savremeni umetnički život neprestano i gotovo svakodnevo odvija.

A umetnost oko dvehiljadite i posle odvija se u uslovima globalizacije, za koje se Bonito Oliva pribojava da prete poništavanjem i brisanjem specifičnih identiteta pojedinih dosad prepoznatljivih kulturnih sredina. Odgovor koji na tu pretnju stiže sa pozicije koju on naziva „tribalizacijom“, drugim rečima zatvaranjem u lokalne autarhične granice, nipošto ne smatra poželjnim i pozitivnim. Stoga nasuprot antitetičkim pojmovima globalno-lokalno, Bonito Oliva predlaže medijalni pojam glokalno pod kojim podrazumeva uravnotežen odnos između oba ekstremna stanovišta. A to u praksama saremene umetnosti znači da umetnici problemu ispoljavanja sopstvenih identiteta pristupaju koristeći globalno rasprostranjene izražajne jezike zasnovane na upotrebi najsavremenijih tehnoloških medija. Kritička strategija Bonita Olive najčešće se podudara sa pojmom transavangarda, što je zapravo pojam znatno širi od pojave jedne grupe italijanskih slikara ranih osamdesetih za čiju se promociju on svojevremeno zalagao. „Sazvežđe transavangarda“ podrazumeva, u suštini, stanje umetnosti u postmodernom dobu konačnog iscrpljenja utopijskih projekcija istorijskih avangardi i posleratnih neoavangardi u uslovima prestanka modernističkih „velikih naracija“, posle kojih umetnost na kraju XX i početku XXI veka protiče u znaku diskontinuiteta i potpune fragmentacije izražajnih jezika i medijskih postupaka, definitivno lišenih poverenja u konstruktivni pojam projekta, upravo pozicija na kojoj je Argan u prethodne dve knjige ove trotomne edicije zasnovao svoje viđenje i tumačenje umetnosti istorijske moderne između 1770. i 1970.

Između ideološkog i metodološkog pristupa kako Argan vidi modernu umetnost do 1970, a Bonito Oliva postmodernu umetnost posle 1970. postoji indirektna načelna polemika koja je, u svojim temeljima, zapravo uslovljena istorijskim memorijama na čije se izvore ovi autori oslanjaju u polazištima svojih razmatranja. Za Argana to su tekovine evropskog racionalizma u rasponu od kulture renesanse do prosvetiteljstva, za Bonitu Olivu to je prva evropska kultura „krize“ kao što je manirizam čije se daleke i posredne posledice – po njemu – nalaze u osnovama svih potonjih mentalnih i psiholoških stanja umetnosti, dopirući do njenog sadašnjeg stadijuma u uslovima multikulturalizma i globalizacije, o čemu je jednu od mogućih interpretacija na podlozi sopstvenog kritičarskog iskustva Bonito Oliva ponudio knjigom Umetnost do dvehiljadite.