Za ljude koji preživljavaju od novinskog, kritičkog i esejističkog nadničarenja, vlastita je knjiga uglavnom tek merna jedinica „prolaznog vremena“ u nekoj od disciplina kojima se bave. U tome ni Igor Mandić nije izuzetak, sa svim svojim u svakom pogledu impresivnim životnim prtljagom od nekih već sasvim blizu kvarat stotine ukoričenih naslova, koji pak čine samo deo njegovog razuđenog (i rasutog) „opusa“. Okej, ova rečca nam nekako pompezno zvuči, bolje nam paše uz Betovena i Mocarta nego uz savremenog spisatelja, pa još „nefikcionalnog“, ali molim lepo – delo je delo… Pod uslovom da ga imate, jakako. A Igor Mandić ne da nije „deficitaran“ po tom pitanju, nego je po mnogo čemu upravo njegov istrajni, kvalitetom i tematsko-žanrovskom raznovrsnošću kontinuirano rastući angažman još od sredine šezdesetih do današnjih dana pravi, verodostojni međaš između ozbiljne spisateljske (mega)produktivnosti i one smarajuće kliničke skribomanije, kakvoj su sklone prišipetlje (koje su, srećom, najčešće kratkog daha: guše jako, ali prolazno…).
I u ondašnjoj Jugoslaviji i u sadašnjoj Hrvatskoj – ali i u Srbiji, gde je srećom bio i ostao prisutan i uticajan na razne načine – Igor je Mandić bio glasovit kao oštar („ali pravedan“!) književni kritičar, inventivni istraživač (tada) novih medija i fenomenolog životne svakodnevice koja je u komunizmu viđenijim novinskim komentatorima bila nekako „ispod časti“ (radije je to „prorađivalo materijale sa Kongresa“), te kao superioran polemičar na čijem su se isukanom štitu krug ili dva provozale mnoge Umišljene Veličine, u stvarnosti mahom tek apanažirani baštenski patuljci „samoupravnog socijalizma“, nadobudna leva smetala književnih nam scena, te kukavni hrvatski, srpski i ini rodoljupci…
GLUVA SOBA: U redu, sve vam je ovo uglavnom već poznato, ukoliko niste baš jako mladi ili baš jako zalutali u kosmosu i upravo pristigli na, doduše, majušnu planetu Pismenih između Soluna i Trsta. Mandićev status ključnog autora u svejužnoslovenskom kontekstu poznog XX veka u nekoliko bitnih disciplina u „sivoj zoni“ nefikcionalne literature odavno je nesporan za ozbiljan svet. E sad, moguća mahana tog i takvog statusa je da se predstava „javnosti“ o vama nekako zacementira, da ljudi misle da su sve što od vas mogu očekivati zapravo već dobili: zaključaju vas u svojoj „dovršenoj“ definiciji vašeg lika i dela kao u nekakvoj gluvoj sobi, a onda još nehajno bace ključ u more. Biće da se i Mandiću u jednom trenutku dogodilo nešto slično, i utoliko je poziv „Sarajevskih svezaka“ (tj. Velimira Viskovića, glavnog urednika) da za njih vodi dnevnik bio izazov: kako čitalaštvu prezentovati jednog izražajno i tematski „drugačijeg Mandića“, a koji će, opet, zadržati sve one vrline po kojima ga znamo. Pošto je taj eksperiment uspeo, Mandić je nastavio da ispisuje dnevničku prozu u nastavcima u zagrebačkoj „Književnoj republici“, i to je štivo – produkt jednogodišnjeg namenskog dnevničarenja: od avgusta 2003. do avgusta 2004 – sada objedinjeno i ukoričeno pod sasvim primerenim naslovom Sebi pod kožu (Profil, Zagreb 2006). Ova knjiga već nedeljama ne silazi sa prvog mesta hrvatske top-liste prodavanosti kada je non-fiction u pitanju, za šta postoje (srećom) odlični unutartekstualni, ali (nažalost) i tragični vantekstualni podsticaji: ovo se dnevničarenje, naime, okončava snažnim, intimističkim, autorefleksivnim (samo)propitivanjem nakon tragične smrti Ade, kćeri jedinice Mandićevih, preminule usled zdravstvenih komplikacija nakon pokušaja samoubistva.
Hajdemo ipak redom. Zahvalna, a neobavezujuća – tačnije: nesputavajuća – hroničarska forma Mandiću je omogućila da zauzme poziciju „pripovednog subjekta“ koji kao da je izašao iz nekog od onih očaravajuće lucidnih romana Sola Beloua: nekoga ko će istovremeno biti lucidni i jetki hroničar i komentator svoje epohe, što će u ovom slučaju reći postkomunističke, posttuđmanističke, gotovo pa već posttranzicijske hrvatske zbilje sa svim njenim paranormalnim čudesima, i duboko u svoje „poslove, sumnje i snove“ zagledani pripovedač, koji će se čitaocu otkriti ponekad do zapanjujuće intim(istič)nih detalja, kakve se ni u ludilu ili mrtvome pijanstvu ne bi usudili otkrivati mnogi ovdašnji i „tamošnji“ samozvani „kršitelji svih tabua“, mladi buntovnici ili „matori jarci“, sasvim svejedno… Pri tome se ovo otkrivanje podjednako odnosi i na onu vrstu kućno-autobiografskih „pikanterija“ na koje se obično prvo i pomisli koliko i na ono što je, zapravo, još i mnogo teže za obnarodovanje: na vlastita samopreispitivanja, egzistencijalne strepnje i dvojbe o smislu i dometu onoga na šta smo utrošili svoj život, a kakve naši vrli „odličnici“ ne bi podelili valjda ni sa najbližima, a kamoli ih tresnuli na beli papir, pa kako bude. Iako Mandić rado koketira s vlastitom spisateljskom „neznatnošću“, i to je autoironično samootkrivanje, čak taj povremeni emotivni striptiz, pokazatelj jedne samosvesne ljudske i autorske zrelosti – za koju, da se razumemo, nipošto nije dovoljno da čovek naprosto zađe u neke godine! – na kakvu inače nećete nailaziti baš gde god bacite pogled.
SLOBODA I PEVANJE: U podnaslovnoj zagradi ove knjige pisac je ponudio sasvim dobru definiciju štiva koje je pred čitaocem: nehotična autobiografija. Ono što je započelo kao jednokratni „dnevničarski“ angažman po zadatku, naraslo je u nešto sasvim drugo, utoliko pre što je Mandić – za kojeg se, jelte, odavno „znalo“ i šuškalo da svašta beleškari „za svoju dušu“… – svoj dnevničarski tekst izobilno filovao brojnim flešbekovima, zapisima iz poznih devedesetih, iz ranih i srednjih osamdesetih, pa sve tamo do mladenačkih teroretiziranja iz ranih šezdesetih. Ponajčešće je svrha ovih premotavanja životne trake unazad neka vrsta rezigniranog poređenja: eto šta sam sanjao, a šta mi se dogodilo… Umesto hvastanja naknadno-publikovanom-pameću, odnosno onim „kako sam ja još tada bio u pravu“ (a kad smo već kod toga, nije da se ne bi imao čime pohvaliti), Mandić radije lamentira nad onim što vidi kao propast svojih iluzija: objavljujući danas neke svoje davne, nepublikovane „antikomunističke“ spise sa, recimo, prelaza sedamdesetih u osamdesete, Mandić može još samo da konstatuje kako, eto, ova naša diskutabilna današnja sloboda, iz nekih razloga, ne ume da peva ni približno onako kako su sužnji (komunizma, titoizma) pevali o njoj… A o toj, pak, slobodi Mandić kontemplira sa očekivanom lucidnošću i plemenito tvrdoglavom samosvojnošću, sve na bezbrojnim primerima iz hrvatske, ali i šire post-YU stvarnosti.
Na kraju, ka „neizrecivom“, kako to sam Mandić reče: baš onda kada je ovo oročeno dnevničarenje trebalo biti okončano, desila se Adina tragedija. Za neupućene, Ada Mandić (rođ. 1968) bila je slavista briljantne akademske karijere, ali i autorka izvanrednih publicističkih tekstova o post-YU kataklizmi, a od početka devedestih je živela u emigraciji, u Nemačkoj i Švajcarskoj. Ada je, uz samog pisca, zapravo „ključni“ lik i odsutno-prisutni lajtmotiv cele knjige, i ne pamtim da sam pročitao išta slično, išta uporedivo ovoj nesentimentalnoj očinskoj nežnosti prema svome „ditetu“, onoj „muški“ poluprogutanoj emociji koja upravo nadire iz svake Mandićeve rečenice u kojoj Ade ima, fizički prisutne ili daleke. Otuda se njena tragično prerana i u nekom neprebolnom smislu duboko „apsurdna“ smrt nužno ukazuje kao neka vrsta simboličke egzekucije, kraja ove „nehotične autobiografije“, konca koji delo svakako ne „krasi“, ali čini njegovo neizrecivo bolno – a opet izrečeno, u potresno „samoopservativni“ roditeljski krik uobličeno finale. Previsoka je cena po koju je Mandić, ciničnom ironijom usuda, imao „dokazati“ kako o sebi i bližnjima ume pisati bar jednako dobro kao i o drugima! Sebi pod kožu je, od početka do stravičnog finala, knjiga izuzetna čak i u okvirima jednog ionako osebujnog opusa. I knjiga koja je više nego potrebna i srpskim čitaocima.
