Disciplina sve je veća

Eh. Od početka ćemo, da se nešto ne zaboravi.

Kad se svojevremeno u našoj rok muzici desio „novi talas“, mnogo ih je bilo koji su poželeli da se radi o nečemu što ima karakteristike jedne prolazne mode. No, nije bilo tako, i iz nekog razloga, baš taj period je dobio svoje mitske dimenzije, što posebno štrči u na ovom, pravim rokenrol mitovima siromašnom tlu. Nažalost, u vremenima u kojima je nostalgijom obojeno svako sećanje na period 1979–1982, teško je pohvatati ko tu laže, ko se folira, ko je tu bio stvarno, a ko samo tvrdi da se tuda kretao. Ja, ja sam samo slušao ploče.

Za potrebe ove priče, pre svega, treba razjasniti u čemu je posebnost i prava uloga „novog talasa“ u donošenju novih vrednosti u našu kulturu – oko čega se svi učesnici i posmatrači sa strane slažu – i koje su to vrednosti bile.

„GODINAMA STOJIM I PAŽLJIVO TE GLEDAM„: Rok grupe u Jugoslaviji su bile produžetak drugačijeg, često i disidentskog načina razmišljanja i rada u kulturnoj praksi, koji je bio obeležje delovanja u SFRJ za tolike umetnike. Zajedno sa filmom i stripom, ali i pozorištem, književnošću i likovnom umetnošću, rok muzika je činila jednu vrstu prozora u svet drugačijih mogućnosti od onih koje je partijska nomenklatura nametala svakodnevno.

Međutim, nove generacije su krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih imale drugačiju situaciju nego oni koji su uvodili rokenrol u ovaj preterano brdovit kraj sveta. Ključna razlika i novitet bili su u tome što ovaj put niko nije nameravao da pristane na kompromis sa partijskim status quo diktatom, verovatno oslobođen činjenicom da su svi malo više putovali, videli neki drugi svet i živeli na vrhuncu društvenog bogatstva tadašnje SFRJ. Konačno, određena relaksacija partijske stege bila je sve vidljivija posle Titove smrti…

Jasno drugačije sa „novotalasnom“ generacijom bilo je to da je ona sa sobom donela prvi opipljiv mogući nagoveštaj jednog drugačije uređenog jugoslovenskog društva. Društva koje bi počivalo na građanskom, a ne partijskom uređenju, i u kome bi kosmopolitske vrednosti prevagnule nad partijskim i nacionalnim. Kvalitativan skok kog je „novi talas“ ponudio bio je skok ka mogućoj novoj društvenoj istini kroz pop kulturu. Umesto stalno nadziranih studentskih listova i kulturnih centara, nove rok grupe su svojim pesmama pretvarala ovu novu političku mogućnost u novu mitologiju koja se širila okolo neuhvatljivom brzinom radio talasa, a koja je jednog dana zaista mogla da pripremi atmosferu za realnu društvenu promenu.

U vreme „novog talasa“, prvi nagoveštaj građanskih sloboda postao je skoro opipljiv, mogućnost drugačijeg, nepartijskog uređenja jugoslovenskog društva mogla se naslutiti, makar i u dalekoj magli. Formulisano jezikom popularne muzike, ovo se kao zahtev dana i mini kulturna revolucija proširilo zemljom, pa su čak i mainstream bendovi pokušavali da snime kakvu-takvu svoju new wave pesmu ili skrate kosu, kao da je u tome bila stvar.

Naravno, neko se ozbiljno potrudio da društvena promena u Jugoslaviji ne ide u tom pravcu, a znamo i ko. Posle „novog talasa“, čija je eksplozivna energija ipak ostala najbolje zabeležena na jedinom albumu Šarla Akrobate, sledile su godine što nisu ništa obećavale osim jednog dugog protezanja problema koje niko nije rešavao, a znamo i zašto.

Tako je i bilo, i čim su se problemi sami javili (dve ogromne prekretnice: katastrofa na Kosovu 1981, prva ekonomska kriza 1982), postalo je jasno da se njima suštinski niko ne bavi – verovatno namerno. Posle fabrikovanja odavno zaboravljene afere „Četvrti rajh“ – izmišljena punk grupa čije je navodne veze policija istraživala, svakako da bi se snimila situacija u supkulturi – čini se da omladinska kretanja više nisu bile predmet intenzivne obrade bezbednosnog aparata, ali su svakako ostala pod prismotrom partijskih osmatrača javnosti. Jer je igra interesa postala oštrija, i nikakvoj omladini, pa ni građanstvu, nije bilo suđeno da zna njeno ime, dok nije bilo kasno.

„UVEK, UVEK, ISTO SUTRA„: Ipak, „novi talas“ jeste inspirisao jednu novu generaciju da nastavi da radi do kraja osamdesetih na istim principima samoorganizovanja i govorenja onog što se stvarno misli i vidi oko sebe. Studentski i omladinski kulturni centri, klubovi fakulteta i omladinski mediji: štampa i radijske emisije, kao i fanzini malog tiraža, spontano su se povezivali širom Jugoslavije u jednu scenu koja još nije imala ime, ali je očigledno postojala. Oslonjena samo na naše iskustvo, ali ugledajući se na samoorganizovanost zapadnjačkih aktera tamošnje underground scene, ova generacija nije imala ime u to doba, ali je danas sasvim jasno da je u pitanju bio jugoslovenski doprinos globalnoj alternativnoj rok kulturnoj sceni.

Kod nas tek predstoji istoriografska obrada jugoslovenske alternativne rok scene, ali uglavnom se na nju misli kad se priča o tome kako su navodno zlatne osamdesete bile period muzike koja je imala neki stav. Njeno prisustvo i delovanje bili su tim važniji jer su širili jedan jasan idejni koncept, koji je ovaj put otvoreno nagoveštavao realnu mogućnost drugačijeg uređenja društva, mimo SKJ. To programsko srce alternativne rok scene podrazumevalo je sve one stvari koje su bile ideali civilnog društva, a kasnije postale željene, nedostignute norme u postjugoslovenskim društvima: tolerancija prema svemu drugačijem, solidarnost sa svim socijalnim grupama i kategorijama, multikulturalnost, nadnacionalnost u jednom neizveštačenom smislu, dovođenje u pitanje isfabrikovanih autoriteta svih vrsta.

Disciplina kičme ima ključnu ulogu u tom procesu, koja je danas jasnija nego pre, jer je još očiglednije zašto se ovde radi o grupi od posebnog značaja: kod nje ćemo naći najsažetije i najzapaljivije iskazane sve ove nove vrednosti, koje su se dalje širile kao alternativne norme u našim krajevima.

„O DA, JA JESAM DETE„: Kad se Koja pojavio sa svojom kung-fu muzikom, bilo je, dakle, mnogo razloga da se bori protiv nepravde. Disciplina je onaj bend koji je bio od početka veoma ljut zbog stanja nacije, bend koji je insistirao na samorodnoj originalnosti, u kome je postojao taj sudbonosni splet slobodnog muzičkog izraza, smelih stavova, provokativnog načina pričanja u intervjuima, gradskog underground glamour izgleda i konačno sjajnih, uvek drugačijih koncerata na kojima se demonstriralo zajedništvo i postavljao pravac kretanja za budućnost. Postojao je samo jedan bend čiji je vođa smeo da nosi kapu na kojoj piše „najbolji“.

Danas je jasno da je Disciplina ta grupa koja je bila stožer alternativnog okupljanja u jugoslovenskim krajevima, jer je na najbolji način i najjasnije izrazila sve vrednosti za koje smo stajali. U sklopu svega revolucionarnog što se tada dešavalo, u retrospektivi postaje očigledno koliko je Disciplinin output bio vredno dostignuće i na novoj svetskoj muzičkoj sceni, mapirane imenima kao što su Public Enemy, Sonic Youth, The Fall i ostali.

Alternativna rok scena je ujedinila globalnu kontrakulturu pod jednu kapu, doživevši svoje vrhunce sa grungeom i britpopom, ali to je neka druga priča. Za nas je najvažniji zaključak da je Disciplina zajedno sa drugim našim alternativnim bendovima razumela i instiktivno bila deo tog istog velikog procesa koje se nije zaustavio na muzici, nego je širom sveta menjao društva u kojima je delovao, namećući humanije vrednosti sredstvima popularne kulture.

Vrhunac ovog pokreta u našim je krajevima dosegnut upravo na tri albuma Discipline kičme koja su pred nama.

„ŠTA TO HLADNO ČINI VRELIM„: Za nas kojima je ovo bila simfonija duha još dok je nastajala, samo kratka, ali bitna notica: muzika Discipline nije ništa izgubila sa vremenom, ne zvuči outdated, niti zastarelo. Postoje 4 diska u ovom izdanju, a prvi je koncertni Najlepši hitovi, povezan ovde sa EP-jem Dečja pesma, i predstavlja koliko živu rekapitulaciju prvog dela karijere, toliko i najavu nove komunikativne Discipline koja će uslediti. Sredinom osamdesetih ovaj EP je uveo Koju u mainstream medije, lansirajući njegov prvi opšteprihvaćeni hit i besmrtni refren „nije dobro Bijelo dugme…“, dok je duvačka sekcija slobodno intonirala serbian brass band zvuk. Ovo ingeniozno preuzimanje folk motiva i vraćanje u rok – njegovo ponovno rokerizovanje – miniralo je populizam čiji je besni nasrtaj 1987. počeo da se valja preko cele zajedničke zemlje. Ko je hteo da sluša, imao je u Disciplininim refrenima-proglasima, još tad, svu mudrost uspravnog preživljavanja uprkos svemu što nas je snalazilo.

Druga dva su originalne verzije Disciplininih najboljih albuma: autentično vizionarski Zeleni zub na planeti dosade, te i danas supermoderni Nova iznenađenja za nova pokolenja. Ova dva savršena dela danas su ključni dokaz za gorenavedene tvrdnje o apsolutnoj utemeljenosti tadašnje Discipline u najvažnije svetske tokove trenutka, i spadaju u najviše domete duha u bilo kojoj jugoslovenskoj umetnosti – njihova autentična zafrkancija, plemenit pogled na svet, te neobična i tako prepoznatljivo naša muzika, vrhunac su kulturnog stvaralaštva u SFRJ, jednako kao i Šijanovi filmovi, Maurovićevi stripovi ili Džajićevi driblinzi. Prosto je nemoguće bilo biti tad i tu, kao i sad i tu, a da vam neki od Disciplininih ultra tačnih slogana-dijagnoza, ne priraste za srce. Jer, kad već nema zakona kojima bi ova dela bila zaštićena, moramo ih čuvati zakonima srca.

Konačno, DVD „Raritetno i uživo“ sklopljen je od snimaka nastupa uživo, TV intervjua i reklama iz doba ovih izdanja, 1987–1991. Preko TV Beograd, RAI, RTV Ljubljane, MTV, ovi snimci uključuju razgovore, ali i koncertne zapise, pa su tako tu i dve pesme sa poslednjeg nastupa legendarne postave Discipline kičme (Kojić, Zerkman, Novoselić, Gulić), koji se desio u Puli 1991. Nakon toga, ovde više nije bilo mnogo toga raritetnog ili živog.

POVRATAK NA PLANETU DOSADE:

Disciplina ostaje kao stalan putokaz šta sve sa muzikom može da se uradi, kakvo višeslojno bogatstvo poruka i uživanja istovremeno može da ponudi, kad se ne pravi isključivo da bi se prodala kao proizvod. I u ono vreme to je bio hrabar poduhvat, a danas nije ništa manje.

Pošto nije bilo relevantnog otpora, polako je puzajuću ekonomsku krizu koju niko nije znao u komunizmu da reši, zamenila velika pljačka naroda i narodnosti bivše Jugoslavije, koja se pre 1991. obavljala uz participaciju samih naroda i narodnosti, a od 1991. se odvijala nasilno, uz isključivo i odlučujuće učešće političke nomenklature u svim novonastalim zemljama – što je izvor njene današnje moći. Zato nam i reči koje izvikuje Disciplina deluju tako drugačije od svega što poznajemo danas, i tako snažno verodostojno, kao poruka iz prošlosti koja je našla svoju traženu budućnost. Te reči govore istinu koju znamo da živimo, ali ne znamo više ni da kažemo, oslepeli i onemeli od egzistencijalne panike u kojoj živimo decenijama i koju sad ostavljamo deci.

Današnjoj deci i ne treba sve da bude jasno o genezi ove kreacije, ali je dovoljno što će biti u stanju da razaberu sledeće stvari: da je u pitanju nešto nastalo ovde i da je to nešto živo & razigrano, te da dovodi u pitanje laž u svakom obliku. To da je nastalo ovde znači da može da se ponovi, na neki drugi način, nekim drugim sredstvima. To da je u pitanju nešto što je živo i razigrano, znači da i dalje uznemirava i uopšte zeza sve prisutne, naročito one umišljene. To da neko razotkriva laž, srećom, još uvek je nasušna potreba miliona.

Koja, kao takav, i treba da bude uzor deci. Svoj deci koja razumeju, jer ima već dovoljno naznaka da se ovde dovodi u pitanje celokupno lokalno kulturno nasleđe iz koga on dolazi i u kome je Zeleni zub kao zaštitnik svih ugroženih moguć. I onda deca, kao u pesmi, ne treba da idu sa tatom i mamom… jer, deco draga, iza ovog što se sada dešava oko nas – nema ništa, niko vam ništa ne ostavlja, osim ako sami nešto ne napravite – bar buku.

Upravo zato što je sledeća ekipa još od onog vremena na vlasti, i kao šatro, nikad ništa ne zna:

Gde je sad ekipa koja nikad nije znala?
Gde je sad ekipa, zabava i šala?

(„Zlopamtilo“,

Nova iznenađenja za nova pokolenja 1990)