Da biste postali milioner u Srbiji, ne morate da se znojite i lomite glavu na vrućoj stolici u nekom tv-kvizu. Potrebno je samo pogoditi 7 magičnih loto brojeva. Narod uprkos ciči zimi strpljivo stoji u redovima i uplaćuje loto tikete, kao nekada u redovima štediša Dafinine ili Jezdine banke. Na televiziji Pink organizovano je ovo narodno veselje, a dramaturški hit jesu gošće u studiju. To je uvek 39 pripadnika (ili pripadnica) nekog esnafa koji personifikuju loto loptice. Sedam njih (tih ljudi-loptica) biva nagrađeno od strane Nacionalne štedionice kreditnom karticom i 100 evrića. Ministar Dinkić i njegova stranka pokazuju neobičnu sklonost ka spajanju finansijske discipline i igara na sreću. Sponzorišu loto, organizuju nagradnu igru za skupljače fiskalnih računa i predlažu premije za potkazivače neodgovornih trgovaca. Ekonomska logika ove zemlje postala je kombinacija domaćinskog poslovanja prema evropskim normama i velike lutrije koja će narod odvratiti od sportskih kladionica, odloženog plaćanja, dozvoljenog minusa i nikada prežaljenih čekova. Budite dobri i bićete srećni!
Ipak, priznajem da mi je tokom izvlačenja loptica nedostajala Suzana Mančić. Ona je protekle nedelje, nakon pojavljivanja snimka intimnih trenutaka sa suprugom, postala nacionalna tema broj jedan. Prodavci na uličnim tezgama nudili su snimke za 100 dinara uz reklamu – „loto, loto„. Ona je uplakana na konferenciji za štampu potvrdila autentičnost snimka i konstatovala da to nije porno-film i da to svi radimo iako nismo porno-glumci. Danima mi se ta konstatacija motala po glavi, jer pogađa u suštinu stvari. Medijski prostor Srbije je odavno pornifikovan i to u svim oblastima i žanrovima. Intima je postala jedina prava vest, a razgolićavanje jedina popularna estetika. Kod publike se podstiče skoptofilija, iliti sklonost virenju pa bilo to u spavaću sobu ili kabinete odakle se povlače poluge moći. Nakon višenedeljne aktuelnosti emisije „Insajder“ i svedočenja Bebe Popovića bilo je potrebno zamazati oči javnosti drugom vrstom pikanterije. Ovaj mehanizam ima za cilj svođenje svake teme na nivo pornografske senzacije, koja traje taman onoliko koliko traje masturbacija. Suzana je tako postala instrument smirivanja, a ne uzbuđivanja naroda, kojem je dozvoljeno da se uzbuđuje i nervira samo zbog Velike nacionalne lutrije.
Koncept srećnog dobitnika ima još jednu veliku prednost. Ukoliko vam ledenica padne na glavu, kao jednom penzioneru u centru Beograda, možete slobodno da kažete da niko nije odgovoran. Čovek prosto nije imao sreće. Za ledenice još uvek niko nije nadležan. Ukoliko ste izbeglica u kolektivnom smeštaju u Novoj Pazovi, žalim slučaj, morate da se iselite jer se centar zatvara. Istina, malo je nezgodno što je napolju minus dvanaest, ali više sreće u sledećem izvlačenju. Igrajte loto, šaljite sms-prijave za Pinkov kviz, naučite programsku šemu napamet, udajte se za vlasnika Škode, igrajte sam protiv svih.
Velika novina u našem tv-programu koja mi pričinjava radost jesu prve domaće reklame za strane proizvode. Umesto rumunskih ili bugarskih glumaca koji otvaraju usta, sada vidimo naše ljude iskreno oduševljene kvalitetom stranih proizvoda. Ceca Bojković je briljirala u ulozi nadrndane svekrve – obaveznog lika u reklamama za sredstva za pranje. Žena ima neopranu kosu, kao simbol domaćice starog kova – uređuje kuću ali zapušta sebe. Svoj deterdžent nosi u kesici – ali pobeđuje snajka, sa novim sredstvom koje joj omogućava da se lepo dotera. Ana Mihajlovski se ofarbala u plavo, iako je već znamo kao plavušu. Neki debeljuško gostuje po kupatilima, sipa Veniš i izvlači fleke. Vidi se lepo, naše kupatilo, domaće pločice, ali nova mašina (bela tehnika na kredit, još neotplaćena), srećom ne vidi se stanje ve–ce školjke. Priznajem da pomalo strepim od tog suočavanja sa higijenskim standardima u ovoj zemlji.
Na kraju, da vidimo ko su sretni dobitnici. To su svakako poslanici u Narodnoj skupštini koji su povećali plate nekoliko puta. Sami su sebe izvukli, rečeno jezikom igara na sreću. Pitanje njihove plate, logično, nameće dilemu oko stvarne prirode njihovog posla i vrednovanja rada. Ukoliko su oni službenici na budžetu, onda bi bilo logično da budu plaćeni kao, recimo, lekari ili prosvetni radnici. Da li je biti poslanik – zanimanje, honoraran posao ili samo čast da određeno vreme predstavljate svoje birače? Ukoliko je to zanimanje, pitam se ko je merodavan da ocenjuje kvalitet rada i određuje osnovicu za platu?
Ukoliko je to prepušteno samim poslanicima, onda su oni u finansijskom smislu mitska bića, samorođena, lišena ovozemaljskih materijalnih problema, koje plaćamo više da ne bi došli u iskušenje da zloupotrebe naše poverenje.
Demokratija zaista nema cenu.
