Dijana Milošević: Protiv mišljenja koje polarizuje muškarce i žene

„One. Ispred svog vremena“ je najnovija produkcija DAH teatra, koju će premijerno pokazati od 15. do 17. januara u beogradskom KC „Parobrod“. DAH teatar je definiše kao multimedijalnu instalaciju koja spaja izložbu, živo izvođenje, instalacije, performanse, video rad i fotografiju, a njen naslov ukazuje na temu: žene, pionirke u svojim oblastima, koje ovo društvo nije prihvatilo.

Dijana Milošević, koautorka koncepta i režije (uz Jadranku Anđelić) ove instalacije, kaže za „Vreme“ da su ih „inspirisali životi konkretnih žena iz naše kulture “, i navodi primere Jelisavete Načić prve arhitektice u Srbiji i kompozitorke Ljubice Marić.

„ O Jelisaveti Načić se, koja je projektovala važne građevine  kod nas, daleko manje zna nego o na primer Meštroviću, a sigurno su istog značaja, dok se muzika Ljubice Marić može meriti sa muzikom jednog Džona Kejdža o kome naravno svi znaju, a mi u našoj kulturi imamo takvu muzičku veličinu o kojoj znaju većinom u uskim muzičkim krugovima“, ističe Dijana Milošević koja je rediteljka DAH teatra i profesorka na Institutu za umetničku igru u Beogradu.

„Jelisaveta Načić je internirana u austrougarski logor 1915.godine zato što je projektovala slavoluk na kome je pisalo  ’Još uvek nisu svi Srbi slobodni’. Radi se o velikoj ženi čiji je ceo život bio kao pobuna protiv nametnutih normi, običaja i očekivanja sredine. Ljubica Marić, bez obzira što je za života dobila velika priznanja pa je čak postala i članica Akademije nauka i umetnosti, njeno delo je skrajnuto i mnogi mladi muzičari nisu svesni njenog značaja za savremenu muziku. Ili Ksenija Atanasijević, filozofkinja, kojoj jednostavno nisu dali da ostane na Beogradskom univerzitetu kao predavačica samo zato što je žena, i time društvo lišili velikog filozofskog rada.“

Dijana Milošević kaže da je ta „pojava prisutna i dan danas“, čemu su uzrok i razlog „naravno patrijarhalni način mišljenja koji se teško menja, gde pre svega vidimo jednu veliku opresiju jednog nad drugim, konkretno muškaraca u odnosu na žene.“

„Radi se o mišljenju koje uvek polarizuje, koje stavlja na suprotstavljene strane jedne i druge, koje se boji različitosti, ispada, u krajnjem slučaju mišljenje kome je imanentan mrak a ne svetlo, smrt a ne život. To je mišljenje koje održava nasilje koje je stravično prisutno u društvu. Mislim da je taj način mišljenja u korenu ratova i konflikta koji se dešavaju svuda oko nas.“

Sudeći po sadašnjoj situaciji, pitanje je koliko će ta tema da bude – tema, jer „umnih žena ima u svim oblastima, pa ipak su malo reprezentovane u strukturama – dovoljno je da pogledamo samo Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Pomenuti način mišljenja koji favorizuje jedne a potiskuje druge duboko je utkan u institucijama i neophodno je stalno ukazivati na njega da bi se razgradio.“

„Volela bih da naglasim da u ovom projektu učestvuju i umetnici i umetnice, jer jedino zajedno možemo da nešto promenimo“, kaže Dijana Milošević.

Jedan deo instalacije „One. Ispred svog vremena“ odnosi se na patrijarhalno ponašanje, zato što, objašnjava Dijana Milošević, ono ima za „cilj da kreira sistem koji će stalno držati jedne u povlašćenom a druge u podređenom položaju. Patrijarhalni način mišljenja na žalost nije svojstven samo muškarcima nego i nekim ženama,  to je održavanje sistema koji neguje predrasude i osudu svake različitosti i prava na rodni i svaki drugi izbor i zato je jako opasan.“

Crkva, koja ima moć da utiče na promenu patrijarhalnog ponašanja, čini „potpuno suprotno. Svedočimo naporima crkve da opet ograniči slobodu žena da raspolažu svojim telom, koja osuđuje sve što nije heteroseksualno i vrlo često crkva je na strani najmračnijih nacionalističkih tendencija“, kaže Dijana Milošević.

Prava žena su jedna od osnovnih tema DAH teatra. U tom kontekstu, ima se utisak da je ova tema prisutnija u programima nezavisne scene od državne, iako ova druga ima veći uticaj.

Dijana Milošević kaže da „nezavisna scena često jeste daleko hrabrija jer je, jednostavno rečeno, nezavisna. Ali ja ne smatram da je ta podela na institucionalnu i nezavisnu scenu nešto što nas vodi ka nekom dobrom ishodu, mislim da smo svi deo jedne kulture i javnog života i da svako može da doprinese ali i odmogne situaciji. A ko ima veći uticaj to mislim da počinje takođe da se menja, zavisi sa kojom generacijom komuniciramo.“