Depresija, čistunstvo, cenzura

Predstava Kazimir i Karolina Edena fon Horvata, u adaptaciji i režiji Roberta Lenarda i produkciji Salašarskog pozorišta, izazvala je neku vrstu uznemirenja i s razlogom dobila razmere skandala. Nekoliko izvođenja nakon premijere (Salašarsko pozorište ima koncept da se na početku leta postavi predstava koja zatim tokom leta putuje i izvodi se po vojvođanskim selima), stigla je sugestija Mađarskog nacionalnog saveta da se igranje predstave prekine zbog neumesnog jezika. Nacionalni savet je glavni, većinski finansijer Salašarskog pozorišta. Na to Lenard reaguje otvorenim pismom, a na njegovo pismo Ištvan Pastor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, reaguje takođe otvorenim pismom. Pokušaj cenzure. Sugestija da se predstava ne igra, veoma uznemirujuća. Pravi se neka vrsta kompromisa: uprava Salašarskog pozorišta, sa Danijelom Gombošem na čelu, odlučuje da odigra predviđeni broj predstava, ali na matičnoj sceni u selu Kavilo, da se ne ide na turneju (što i Pastor pominje kao opciju).

Postavlja se pitanje: šta se zapravo dogodilo? Ništa što se dešava na sceni ne može biti zabranjeno, osim u slučaju da ugrožava nečiji život. A znamo gde i zašto se javlja nagoveštaj cenzure.

Lenard je režirao i adaptirao komad, prati Fon Horvatov narativ i u njega interpolira songove koje sam piše. Scena je usred polja – ovaj komad se kod Fon Horvata dešava na Oktoberfestu, a reditelj ga smešta u Kavilo, u luna-park. Ima formu kabarea, koji je i frik šou. Nakaze defiluju pod vedrim nebom, a unutar narativne matrice nalazi se tužna ljubavna priča. Kabare poseduje neku vrstu oštrine i mladi glumački tim ga izvodi vešto i vrlo zrelo. Glumci su studenti novosadske Akademije umetnosti Roland Laslo, Dina Dedović Tomić, Adam Ađaš, Čaba Kemiveš, Anabela Hodik, Benjamin Varga, Fani Dupak, Lea Grešak. Nakaze u frik šouu igraju: Lena Barna, Mate Dekanj, Dora Fekete, Šandor Botond Keri, Antonia Salma, Marton Senji. Igraju složno i posvećeno. Regina Sabo je izvrsna u ulozi Konferansijea kabarea.

Kazimir i Karolina su maštovit, na momente lep i košmaran san. Fon Horvat dramu piše tridesetih godina prošlog veka, u vreme kada se u Evropi dešava teška ekonomska kriza, nacizam je uveliko tu, postindustrijski kapitalizam je u povoju. Mi smo danas na pragu ekonomske krize, a kapitalizam ima razvijenu neoliberalnu formu. U predstavi je jasno predstavljena zbunjenost i usamljenost današnjeg čoveka, koji ne samo da nije u mogućnosti da bude junak novog doba, nego nije u stanju da bude ni junak sopstvenog života. Šou koji gledamo: nakaze, sijamske bliznakinje, cepelin koji ne vidimo a koji svi na nebu traže, crveni baloni, Kazimir koji depresivan ostavlja Karolinu jer je ostao bez posla a gotovo je nemoguće naći novi, sve to je ne samo put u depresiju nego i pokazivanje pozleđene i kukavne ljudske duše. Refleksija je jasno postignuta i songovima i veštom igrom, atmosferom koja je kreirana na otvorenoj sceni (scenograf Daniel Gomboš pažljivo vlada prostorom). Scenski pokret Gabrijele Crnković glumcima daje jasan okvir po kojem se kreću. Vetrometina i usamljenost, zapisujem u beležnicu tokom predstave. Kostimi Zoltana Puškaša daju i oštrinu i bajkovit ton predstavi. Osećanje izgubljenosti i beznađa još je intenzivnije danas nego u Fon Horvatovo vreme, govore nam sa scene: pogledajte nas, ovaj frik šou, i imajte na umu da gledate sebe same. Muzika Geze Kučere naglašava kabaretski ton predstave, kao i stanje izgubljenosti glavnih junaka suočenih sa besprizornim svetom, lucidno i intenzivno. Lenard govori o onome što ga se tiče.

Govorimo ne samo o stanju u društvu nego i o stanju duha čoveka. U razvijenom kapitalizmu apsolutno sve je roba. I kupus i znanje u jednakoj meri. Sistemu do čoveka nije stalo.

Umetnost govori iz vremena kojem pripada i propituje položaj čoveka u tom vremenu i svetu. Ako govorimo o novom konzervativizmu, naslućujemo dozu histerije u tom pojmu, vidimo zbrku mutnih i nejasanih granica. Konfuzni smo pošto svet i slike unutar njega ne vidimo jasno, jer smo zatrpani informacijama. Još uvek nismo androidi i naš mozak je isti kao u Fon Horvatovo vreme. Isti kao hiljadama godina pre. Ali su slike daleko zamućenije.

Pripremajući se da pišem ovu kritiku, zovem Hajnala Jenea, predsednika Mađarskog nacionalnog saveta, da ga pitam da li bi sada, sa ove distance, prokomentarisao slučaj, a on me ljubazno odbija. Lenardova strana priče iznesena je u „Vremenu“ broj 1569. Nisam čula priču onih koji su sugerisali zabranu. Postoje razne mogućnosti zašto je do svega došlo. Razlozi mogu biti ekonomski, politički, lični… Nema sumnje da je postupak grub, čak vulgaran. Može biti da je reč o hiru koji se oteo kontroli, strahu, pokazivanju moći, svađama ili dogovorima, ali i da je tako, to je uvek simptom nečega unutar većeg sistema. Da stvar bude jasna, ono što se desilo u slučaju Salašarskog pozorišta i ove predstave ima disidentsku konotaciju. Priča o čistunstvu neizostavno ima rasistički prizvuk. Predstava ima disidentski okvir jer jasno progovara o stvarnosti koju svi živimo. Postaje disidentska pošto otpada od populizma koji je ideologija našeg doba. Neko iz publike je nakon predstave izjavio da je na sceni naš život.

Ono što treba imati na umu jeste da ovakvi slučajevi uvek postavljaju stvari na sledeći način: ako nešto plaćamo, zašto da nas pljuju, a zatim vrlo lako dođu do stava: ako nešto plaćamo, zašto ne igraju ono što mi hoćemo.