Demokratija je turbo-folk

Rambo Amadeus je umetnik kome nisu potrebne dodatne promocije, ali čije mišljenje vole da čuju mnogi. Možda je to razlog što je postavio nešto složeniji sistem u razgovorima za novine. Za novine piše, na televiziji govori, za radio daje izjave. U vreme kada je u Srbiji reč izgovorena u javnosti ili za javnost „najjeftinija srpska reč“, ovakva ekonomija može da ima smisla. Zbog toga je razgovor sa ovim muzičarem vođen „putem i-mejla“, što je izuzetak u ovim novinama. Tokom godina, počev od kraja osamdesetih, Rambo Amadeus je imao tu sreću ili nesreću da se skoro svake godine pojavljuje neki novi materijal ili kompilacija i karakterističan je po tome da je „na prostorima nekadašnje SFRJ“ svirao gotovo neprestano – nije imao povratničke turneje kao Zdravko Čolić, na primer. On je sve vreme bio tu vršeći specifičan posao čišćenja kulture i mentaliteta od smeća koje je sam imenovao kao turbo-folk, a da toga, začudo, nije ni bio svestan mada spada u umetnike koji svoj izraz baziraju na „autoreferencijalnosti“. Svoj „ekološki potencijal“ preneo je sa muzike i „koncertriranja“ na svoju internet prezentaciju na kojoj ima fantastičnih edukativnih minijatura kakva je, na primer, Virtuelna borba mišljenja – 3D vodič kroz pristojnost u ophođenju u javnom i privatnom životu. U vezi sa ovim delom Rambovog interaktivnog delovanja su i naša prva pitanja.

„VREME„: Koje tradicionalne borilačke veštine smatrate za najvažnije i da li je saradnja sa Trostrukim profesorom napuštanje „balkanskog borilačkog koda„, koji se provlačio kroz vaš rad na različite načine?

RAMBO AMADEUS: Prije svega, ovo pitanje je za sve one koji nisu posjetili sajt www.ramboamadeus.com nejasno. Zato toplo savjetujem da se prvo ode tamo, i da se pregleda strana koja se zove „muzej“, pa će dio pitanja koji se tiče saradnje sa Trostrukim profesorom odmah postati jasan, a odgovor na pitanje nepotreban. Naravno, daleko od toga da želim da krijem identitet Trostrukog profesora, to je legendarni kontrabasista Bata Božanić, profesor muzike, profesor biologije i majstor aikidoa, izvanredan sagovornik.

Balkanski buši-do zapravo ne postoji, osim ako ne mislite da je iživljavanje junačina naoružanih do zuba nad ženama i djecom nekakav borilački kod. Pri tom, da budem jasan, ova osobina očigledno krasi sva balkanska plemena, bez obzira na vjeru i naciju.

Da li je to povlađivanje trendu, stvaranje trenda ili posveta, možda, Brusu Liju?

Ne razumijem na osnovu čega dolazite do takvih zaključaka.

Jedna od odlika onoga što ste radili u poslednjih dvadesetak godina bilo je preispitivanje i dekonstruisanje (teška reč) „vladajućih kulturnih ili parakulturnih matrica„. Koji je danas dominantni kulturni model u Srbiji i koliko je u vezi sa onim što se dešava u Evropi?

Nema pitanja i odgovora koji je na društvenom planu vezan samo za Srbiju. Čitav Balkan funkcioniše u svojoj haotičnosti vrlo sinhronizovano. Ti uraganski prelasci iz krajnosti u krajnost u pogledima i stavovima, to selektivno istorijsko pamćenje odlikuje čitav prostor bivše SFRJ, osim možda Slovenije, koja je kroz istoriju imala sreću sa izborom sopstvenih okupatora.

Jer, kulturu i običaje naroda na Balkanu uglavnom su modulisali njihovi okupatori koji su tu boravili vjekovima, i samo tu možemo tražiti uzroke razlikovanja „naroda i narodnosti“ na Balkanu.

Dominantni kulturni model „zapadnog Balkana“ zapravo je pronalaženje nacionalnog identiteta u svim društvenim aspektima, nešto što je Evropa obavila prije 150 godina. Međutim, ova faza se nužno mora proći, ona je temelj svih kasnijih eventualnih „dekadencija“. Problem je samo što se sada opet pretjeruje i siluje u tom pravcu.

U jednoj ranijoj pesmi ste napisali „otiš’o je svak ko valja„. Šta je sa onima „vani„? Da li samo oni dolaze na vaše koncerte u Evropi ili ima i „stranaca„? Kako publika u Evropi reaguje na vašu muziku?

Vrlo rijetko imam priliku da sviram našima u inostranstvu. Publika koja voli moju muziku prilagođena je sredinama u kojima žive toliko da su sveli kontakte sa „zemljacima“ samo na i-mejl. Valjda im je na vrh glave taj živahni temperament na koji smo mi ovdje tako ponosni.

Međutim, kad sviramo na nekom festivalu koji organizuju stranci, za stranu publiku, onda „zemljaci“ dolaze sa mnogo manje rezerve.

Naravno, svi imaju neku romantičnu vrstu nostalgije, ali teško je sa plate od dve-tri hiljade evra vratiti se na 200-300.

Mada, kad bi se vojni rok sveo na razumnih tri mjeseca, koliko zapravo i traje obuka, mnogi mladi bi se vratili na „rodnu grudu“. Uostalom, barem Beograd u poslednje vrijeme počinje zaista da liči na grad. Još samo da se uvede malo rigorozniji tehnički pregled izduvnih gasova, i pomisliću da sam već u Evropi.

Kako danas izgleda „gorenje naroda„, odnosno da li je „turbo–folk“ generisao „turbo–političare“ i „turbo–politiku“ ili je proces bio obrnut?

Što se tiče tog očigledno kauzalnog odnosa, prvo sam mislio da je u pitanju bio neki predumišljaj, da su političari svjesno vršili primitivizaciju medija i društva u cjelini pripremajući ga za rat, a onda sam primjetio da se tadašnja politička elita privatno zabavlja sa kafanskim pjevačicama, to jest da im je estetika Ibarske magistrale potpuno po mjeri. E , tad sam se stvarno zabrinuo za svoju sudbinu. Jer, loša estetika uvijek je poslijedica sumnjive etike.

Zbog čega veliki svetski izdavači nisu pokazali gotovo nikakav interes za objavljivanje one „narodne muzike“ koja bi komotno mogla da se svrsta u žanr „world music„? Da li zbog toga što je Bregović svojim „angažmanom“ uprostio stvar do toga da je samo na trubi odsvirana pesma odavde „narodna“ ili je Srbija kao zemlja toliko ocrnjena da niko nema interesa i želje da sa umetnicima odavde sarađuje?

Ne znam. Nisam stekao taj utisak. Umjetnost je roba kao i svaka druga, pa ako uspješno izvozimo struju, šljivovicu, čelik, cement i film, zašto ne bismo i muziku. Moja muzika je zbog tekstova bila isključivo vezana za ovo govorno područje, tekstovi su neprevodivi, nisam se nikada bavio proizvodnjom robe za izvoz.

Ali, siguran sam da, ako napravim dobar proizvod, neće biti nikakvih kvazipolitičkih prepreka da se to proda. Ljudi teško prihvataju činjenicu da im sopstveno djelo nije dovoljno kvalitetno, radije optužuju okolinu za svoj neuspjeh. Ali, sigurno da postoji i faktor sreće jer je mnogo više umjetnika nego što tržište može da proguta.

Bregović tu nije ništa kriv, bez obzira na to što njegova estetika nije „moja šolja čaja“.

Da li činjenica da ste gotovo sve ploče izdali za različite izdavače govori da kod nas nema spremnosti da se produkciono podrži nešto što nije „grand music“ ili ovde kod nas nema toliko dobrih ansambala koji sviraju „popularnu muziku„, odnosno nema scene?

Pa, zapravo, imam problem što sam previše originalan i alternativan za nekog velikog komercijalnog izdavača, a opet, previše interesantan publici za aršine dotiranih organizacija, pa plutam u nekom međuprostoru snalazeći se kako znam i umijem.

Nikada nisam predao molbu za projekt u Ministarstvo kulture ili Gradski sekretarijat za kulturu, mada su, koliko vidim, izdašni prema stvaraocima. Ili sam lijen da pišem, ili podsvjesno znam da ovo što radim nije dobro. Ni sam ne znam zašto. Užasno mi na nerve idu neki ambiciozni kulturštreberi koji sa nekim fasciklama obijaju kancelarije serući o svojim genijalnim idejama, a djela su im dosadna kao proliv.

Nasuprot tome, izvođačka muzička scena je izuzetno bogata, ali samo u lokalima gdje se i jede i pije. A kad čovjek jede dok sluša muziku, onda muzika mora da zadovoljava neke sasvim druge kriterijume.

Na koncertima poslednjih godina ismevate tehno kulturu i preteranu upotrebu interneta. Pri tom, sami kažete da je internet najnapredniji alat za komunikaciju, sami uređujete svoju internet prezentaciju i, u isto vreme, na koncertima ne propuštate priliku da objasnite omladini kako je „i na staroj opremi moguće dobiti dobar zvuk ako znaš da se uštimuješ„. Kako pronaći balans između „tehnološke zavisnosti“ i „prirodnih potreba„?

Ismjevanje je ružan zanat, ono je, zapravo, u mom slučaju kolateralna šteta proizvedena kritikom.

Ja sam u stvari ljubitelj globalizacije i tehnološkog napretka, ali kritikujem provincijalni odnos prema tehnološkim inovacijama.

U svakoj aktivnosti se balans stvara sam.

Čak i kad vozite bicikl, loše je da mislite o ravnoteži, pašćete. Niko od nas nije toliko pametan da može da dozira uticaje svakodnevice na svoj život. Glupome je lakše da insistira na prirodnosti, pametnom da osvaja tehnologiju i u njoj uživa. A ko je od nas potpuno glup ili potpuno pametan?

Kada neko poželi da nađe kod vas „mrlju u karijeri„, onda se pozove na muziku za film Dragane Mirković Slatko od snova. Posmatrano sa distance od deset godina, ta pevačica danas izgleda više kao pop zvezda nego „luče iz Kasidola“ i višestruka pobednica Posela, pa argument o „mrlji“ gubi na snazi. Da li i dalje „nastupate svuda đe se dobro plaća„, odnosno da li biste i sada snimili muziku za film, na primer, Seke Aleksić?

Ne pokušavajte da me opravdate. Radio bih sa bilo kim, bilo šta, ali na moj način. Meni je išao na nerve uvijek taj žanrovski puritanizam. Volim da nerviram snobove radeći sa narodnjacima. Uostalom, među klasičarima, džezerima, rokerima i narodnjacima potpuno je jednak broj bistrih i darovitih. Jako mali procenat, izražava se u promilima.

Obaška to što je biografija Seke Aleksić zapravo mnogo više rok nego biografije mnogih rokera.

A rok nije muzika, rok je socijalni fenomen, valjda.

Naravno, u to vrijeme hiperinflacije, raspada države, rata, restrikcija, zime, mraka, beznađa, očajnički sam pokušavao da zaradim lovu na brzinu ne bih li zapalio iz zemlje, daleko, u tri pizde materine, što dalje.

Napravio sam grešku. Trebalo je da zapalim, bez para, kao i mnogi drugi. Ovako sam i ja zaigrao u kolu destrukcije, i niti želim da me opravdavate, niti da glumim moralni stub društva. Uostalom, mnoge ozbiljnije ličnosti i institucije, koje po difoltu predstavljaju moralne i intelektualne stubove društva, pravile su mnogo veće gadarije.

Neodlučnost smatram svojim najvećim grijehom.

Ona je valjda poslijedica kukavičluka.

U vašoj muzici je moguće prepoznati veliki broj citata, što muzičkih, što jezičkih, što „kulturoloških„, i to je jedna od odlika onoga što ste do sada radili. Ko je u vašem bendu i šta ste vi slušali dok ste pripremali poslednji album? Šta vam je bila glavna inspiracija?

Muzičari su iz različitih provinijencija, bubnjar se loži na Majlsa, i to one najopskurnije faze, basista, multiinstrumentalista i vunderkind, koji je u međuvremenu prestao da bude „kind“, sluša džez a loži se na samog sebe, skreč master se, koliko vidim, loži najviše na skejtbord i na struganje ploča.

A ja, gluv i slijep za trendove, moda (fashion) i fashizam imaju isti korijen riječi. Ne znam koji je uzrok moje permanentne uznemirenosti, ali poslijedica je da nisam godinama u stanju da primam inpute. Goni me samo ogroman nagon za pražnjenjem. Plaši me samo da će u budućnosti biti sve teže pronalaziti recipijent u koji mogu neometano da se praznim.

U devedesetim ste bili „politički aktivni“ koliko god je bilo moguće. U promenama s početka ovog veka direktno ste podržavali „grupu eksperata“ koja se docnije pretvorila u stranku. Da li i dalje podržavate opciju koju promoviše Mlađan Dinkić i da li u Srbiji posle Miloševića postoji neka opcija za koju se vredi boriti ili je bar podržavati? Da li su vama nudili neki „upravni odbor„?

Vjera i Nada su najvažniji ljudski kvaliteti. Ali ne vjera u Boga, nego vjera u ljude, naravno. Zapravo, ja sam u upravnom odboru SKC-a, čini mi se da toliko dugujem toj legendarnoj instituciji kulture, u kojoj nisam odrastao samo ja.

Platu za taj posao ne primam, jer nema ni mnogo posla, kad ima neka dilema, pitaju me za mišljenje. Ja slobodno kažem šta mislim, a to mi je najlakše.

Političare ne procjenjujem po pameti, jer su svi prilično namazani. Procjenjujem ih samo po skromnosti. Zagledam im u cipele, satove, kravate, nakit, odijela, košulje, kola, obezbijeđenje.

Ako je to sve pompezno i glamurozno, ne vjerujem im ništa. Ako su zadržali mjeru, ako su skromni, onda postoji mogućnost da im povjerujem.

Jer, Balkanac ti je čudo, nema šansi da se suzdrži od demonstriranja bogatstva. Nema tog majčinog sina koji leži na milionima, a da se ne razmeće, barem „roleksom“ ili „šafhauzenom“. Barem blindiranim „navigatorom“ ili „pučom“.

Pri tom, nisam vojnik nijedne partije, partijske podjele su vrlo tupave i nemušte, ima više partija nego sposobnih ljudi. Lojalan sam samo sebi i logici. Uopšte, činjenicu da suštinu demokratije krasi fenomen da se glas pametnog i glas budale jednako računaju demokratiju čini turbo-folkom. Malo komplikovaniji glasački listić bi mnogo ublažio taj problem.

Poslednjih godina ste se na koncertima prebacili sa direktne političke kritike na, najšire shvaćeno, kulturu života. Kakve šanse ima, na primer, ekologija u tehnološkoj deponiji kakva je Srbija i da li će mutanti biti rezervisani za „zemlje trećeg sveta“ dok će „trava rasti“ samo kod razvijenih?

Nažalost, nema mnogo milosti. Robovlasničko društvo samo mijenja oblike prinude. Nekada je jači upravljao slabijim, a danas pametniji upravljaju glupljima, što je, složićete se, manje brutalno.

Porazno je samo što u našoj verziji lukavi i glupi nadigravaju pametne ali pristojne.