Makarska, 1939. / „Mojoj sestrici…“
Na izložbi "Biti lepa" o lepoti žene priča devedeset crno-belih fotografija nastalih između dva svetska rata
Izložba „Biti lepa“ jedna je od retkih izložbi koje su produkciono nevelike, a ipak izuzetno uočljive. Otvorena je u Istorijskom muzeju Srbije povodom stogodišnjice 8. marta, što je originalan i pravi potez. Jer, dok se prigodom tog praznika svuda priča i razmišlja o ženi radnici, intelektualki, majci i sličnim temama koje ističu njenu ravnopravnost sa muškarcem, ova izložba se usudila da kaže i istakne da je žena – lepa. Autorka izložbe je Katarina Mitrović.
O lepoti žene, dakle o toj nepreglednoj temi, priča 90 crno-belih fotografija nastalih između dva svetska rata. Fotografije su privatne, urađene u nekom od beogradskih ateljeu u Beogradu ili u gradovima Srbije i Jugoslavije. Na njima su mlade žene i devojke koje su želele da fotografijom zabeleže svoju lepotu i da je pokažu drugima, ili, što se na osnovu ove izložbe čini da je bio češći slučaj, da iskoriste čaroliju kamere kako bi makar za trenutak postale glamur devojke, egzotične lepotice, dame u satenu, vamp žene i sve ostalo što inače nisu. Prvih decenija prošlog veka, kaže Katarina Mitrović, slika samostalne, doterane i našminkane žene nije više znak nemorala, već vrednovanja nove uloge žena u društvu. „Opšta erotizacija javne sfere i identitet žene kao osećajnog i seksualnog bića imao je ključnu ulogu u samoprezentaciji žena iz građanskog sloja. Slika ženskog lica u krupnom planu, glave zabačene unazad, sa nefokusiranim zamišljenim pogledom i osmehom poluotvorenih usana – simbol je zaljubljenosti i zanosa, kao što su ležeće predstave žene, bilo u krevetu ili na plaži, izvijenog tela i poluzatvorenih očiju, nedvosmislena predstava seksualne dostupnosti“, ocenjuje Katarina Mitrović. „Njihove slike posebno snažno odzvanjaju danas, kada žene naizgled imaju više moći nego ikada pre, ali kada se kao nekad potčinjavaju nerealnim slikama večite mladosti i lepote. Danas, kada su tehnike ulepšavanja žene dostigle neslućene razmere, krug artificiranja je zatvoren, a idealizovana predstava je i dalje okrenuta protiv samih žena. Žene su danas možda još manje ljudi nego što su bile u herojsko doba borbe za ravnopravnost.“
Sastavni deo fotografije je i posveta ili marak zapis koji je objašnjava. Posvete pokazanih fotografija je moguće posmatrati kao izložbu u izložbi. Napisane su na poleđini fotografija kao poruka lične prirode upućena nekom iz porodice, vereniku, ljubavniku, drugarici. „Svome ljubljenom Saši bez koga bi mi život bio večita tama, za kim bih večno čeznula i ostala do groba uvek sama. Zauvek tvoja“, zapisala je na poleđini svog portreta izvesna Lola. Izgled mlade žene u kupaćem kostimu savršene figure, koju je neko snimio na Jadranskoj rivijeri, prokomentarisala je njena ćerka dvadesetak godina nakon što je fotografija nastala „Moja keva. Zar nije lepa? 1954.“ Sojka je „Bati za spomen“ namenila fotografiju svog lepog obnaženog tela u pozi koja ne sluti da će Bata imati potrebu da je se seća, a elegantna Somborka potpisala se kao „Baby Liebl“, i 5. februara 1938. godine nekom poručila: „Da me nikad ne zaboraviš“.
Osim posveta, na izloženim fotografijama ima još raznih elemenata koje je moguće posmatrati kao odvojenu priču: tadašnju modu (satenske haljine kao da su skinute sa neke filmske dive), predstavljanje erotike i erotičnosti (sve je isto kao danas, osim scenografije i kostima – kad ga ima), norme ponašanja (upaljena cigareta, kupaći kostim)… i ostalih koje ženu čine lepom, a ovu izložbu primamljivim izvorom.
U organizaciji Konzulata Jamajke, a po ideji počasnog konzula gospodina Mirka Miljuša, YU Grupa je u martu spakovala kofere i odletela na Jamajku. Tamo je snimala stare pesme u rege žanru, a nikad mlađi Jelići dali su svoj doprinos već aktuelnom projektu pod nazivom “Prekookeanski most”.
Cela priča o Brajanu Vilsonu, nedavno preminulom geniju pop muzike i lideru The Beach Boys-a, prelama se kroz priču o njihovom apstraktnom hit singlu za sva vremena Good Vibrations
U drugom činu Leone i Glembaj zarili su se jedan u drugog ko kobac u kopca. Taj surovi obračun završio je Glembajevom smrću. U samrtnom hropcu uz pojavu barunice Kasteli, stari Glembaj završio je u naručju sina. To je omaž Mikelanđelu i njegovoj skulpturi “Pijeta”. Scenu “Pijeta” smislio je Danilo Marunović
Ivan Antić, Kajzermilen glič (mikroputopis u tri glasa), PPM Enklava, 2025 Kajzermilen je četvrt u Beču, svakako ne prva koja pada na pamet kada se pomisli na ovaj grad, ali, sa svojim golim i sivim distopijskim prostorima, otuđenim “totalitarizmom dimenzija”, možda paradigmatična za savremeni svet. U tom okruženju troje Antićevih lirskih junaka ostavlja utisak postflanera, besciljnih uličnih hodača, koji se kreću gradskim prostorom u kome, uprkos precizno popisanim tragovima ljudskog prisustva, kao da nema ničega
Završna predstava Instituta za umetničku igru „Human design“ bavi se pitanjem identiteta zadatog rođenjem i čovekovom potrebom da sam izabere ono što oseća da jeste
Ekspo je za naprednjačku elitu razlog da dobro potegne. Pogotovo što sluti da će im to čerupanje narode i države biti poslednji valcer. Posle kud koji mili moji
Lazar Hrebeljanović nije samo vojnik i vladar, već svetitelj koji svedoči da Carstvo Božije nije u suprotnosti sa borbom za pravdu
U svojim obmanama po pitanju Vojske Srbije, u koje se upliće kao pile u kučine, Aleksandar Vučić je otišao korak dalje ne bi li ispeglao one prethodne
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
