Ovih dana do mene je, elektronskom poštom, stigla zanimljiva poruka naslovljena sa „Osećam se fakovano :)“. U nekoliko redaka, ženska osoba potpisana kao Lena raspituje se za detalje najavljenog gostovanja u Beogradu putujućeg festivala čitanja, jedinog festivala autora u našem regionu, duhovito nazvanog FAK. U kratkoj poruci ona pominje festivale slam-poezije kojima je prisustvovala i zaključuje na osnovu onoga što je o FAK-u do sada čula i pročitala da je reč o nečemu sličnom. Potpuno si u pravu, Lena. FAK je festival javnog čitanja proze, oformljen s namerom da pokaže da je književnost živa uprkos svemu, da je u stanju da na pravilan način korespondira sa stvarnošću u kojoj postoji i da se – što je možda najvažnije od svega – ne boji da pogleda čitaoca pravo u oči.
Ima puno razloga što se FAK dogodio baš u Hrvatskoj. U poslednjih nekoliko godina, zahvaljujući autorima kao što su Miljenko Jergović ili Borivoj Radaković (nešto poznatiji barem jednom delu čitalačke publike kod nas) mada i za nas gotovo sasvim nepoznatim piscima kao što su Robert Perišić, Zoran Ferić ili Ante Tomić, hrvatska književnost se napokon trgla iz dugogodišnje, već gotovo poslovične učmalosti. Knjige (listom zbirke priča) koje su ti autori objavljivali poslednjih godina pokazale su da hrvatska književnost preživljava revoluciju, jedno sasvim novo buđenje, kakvo u srpskoj književnosti – učmaloj i samozadovoljnoj kakva već jeste, u toj književnosti koja daleko više strepi od utiska književne kritike nego od samih čitalaca koji joj se doimaju strani, daleki i time potpuno nebitni – nikada i nije bilo moguće. Dok srpska književnost pluta samo njoj znanim putanjama, hrvatska književnost se tokom devedesetih uspešno prizemila iz postmodernističkih visina, otkrila senzibilitet kraja veka, oslušnula jezik ulice, precizno ovladala žargonom, dijalektima i kolokvijalizmima, vratila se umetnosti pripovedanja, naučila se konciznosti i preciznosti izraza, usvojila samoironiju kao normu i britkost kao osnovni zadatak.
Upravo pomenuti autori (uz, naravno, Edu Popovića, Romana Simića, Đermana Senjanovića ali i mnoge druge) kao i nezaobilazno prisustvo FAK-ovog voditelja (Kruno „Oliver-Mlakar-iz-pakla“ Lokotar), učinili su ovaj festival onim što on jeste. A rezultati najbolje govore o njemu. Za samo godinu dana postojanja proglašen je kulturnim događajem godine u Hrvatskoj, razbivši vešto, u samo nekoliko precizno plasiranih udaraca, ustajalu atmosferu u tamošnjoj književnosti, i učinivši barem nekoliko autora koji na tom festivalu redovno učestvuju pravim literarnim i medijskim super-zvezdama. FAK je multiplicirao prodaju knjiga, tako da su tiraži nekih imena (Z. Ferić, A. Tomić) dosegli donedavno u Hrvatskoj sasvim nezamislivih pet ili šest hiljada prodatih primeraka, a pitanje o FAK-u postalo je gotovo nezaobilazno u intervjuima sa ličnostima iz kulture ili javnog života. Još malo, pa će i političare početi time da dave.
Sve to govori samo jedno: čudo se konačno dogodilo. Zahvaljujući FAK-u, književnost se na velika vrata vratila u medijski prostor Hrvatske. Još od mog prvog gostovanja na ovom festivalu, u Novom Sadu, za čiju se sjajnu organizaciju pobrinula izdavačka kuća „Prometej“, bilo mi je jasno da FAK naprosto mora da stigne i do Beograda. Od tada počinju sva moja nastojanja da se to napokon i dogodi. Trebalo je, ispostavilo se, punih šest meseci za to, ali zahvaljujući izuzetnoj predusretljivosti Borke Pavićević i Ane Miljanić iz CZKD-a, saradnji Teofila Pančića prilikom selekcije „naših“ autora, kao i nas četvoro iz izdavačke kuće RENDE (Dulce, O.J, gđa Zorica i moja malenkost) stvar smo, evo, doveli i do same realizacije.
FAK JU! je – ovo kažem sa ponosom – najveći od svih dosadašnjih fakovanja. Prava pravcata orgija! Pored četrnaest autora iz susedne države učestvuje i šestoro „naših“ (Petar Luković, Zoran Ćirić, Mirjana Novaković, Laslo Blašković, Vule Žurić i Mihajlo Spasojević), uz dva strana gosta, jednog iz Velike Britanije (Tony White), drugog iz Mađarske (Peter Zilahy). Tokom tri večeri, u sjajnom prostoru Centra za kulturnu dekontaminaciju, pokazaćemo svima koji su to u međuvremenu zaboravili koliko je književnost zapravo uzbudljiva i sjajna, kada je stvaraju uzbudljivi i sjajni ljudi. Ako je verovati atmosferi koja je vladala na svim FAK-ovim večerima kojima sam do sada prisustvovao, u Novom Sadu, Osijeku i Motovunu, posetioci će uživati u neverovatnim performerskim kvalitetima Francija Blaškovića i Bore Radakovića, zaraznom humoru Đermana Senjanovića Ćiće, intrigantnoj prozi Zorana Ferića, emotivnim i divnim nastupima Miljenka Jergovića, struji visokog napona koju u sebi nosi Edo Popović, ironiji Ante Tomića i tako dalje i tako dalje, i sve to u kaši koju će nam vešto isporučiti nezaobilazni, brzi, duhoviti Kruno Lokotar, valjda jedina osoba na ovom svetu koja je u javnom razgovoru sa Aleksandrom Tišmom upotrebila termin „laditi jajca“.
Cena ulaznice za FAK-ove večeri uvek je ekvivalentna ceni jednog piva. Pivo u CZKD-u košta 40 dinara. Ulaznica za FAK, dakle, takođe je 40 dinara. Mislimo da to neće previše oštetiti ničiji budžet. Zato Leno, draga potpisnice mejla na koji nisam odgovorio, ali i svi vi ostali, dođite u petak, ili dođite u subotu, ili barem u nedelju (a idealno dođite na sve tri večeri), i prepustite se ovom sjajnom talasu koji je napokon doputovao i do nas. Na vama je samo da se pojavite, uključite i uživate, a FAK će vas poneti sa lakoćom, on će vas razveseliti i nasmejati, podići će vam adrenalin i oraspoložiti vas. Naročito ako se zaista već toliko dugo osećate fakovano. Dođite i ne bojte se, fakovaćemo se zajedno i biće nam sjajno, ne snebivajte se jer to nimalo ne boli, naprotiv, to toliko prija prija prija prija i … ah… ah… ah… ah… FAAAKKK… !!!!
