Čudo u Atini

„Jesi li video, svi su došli!“, kaže mi pričljivi atinski taksista kada je saznao da sam došao na otvaranje Novog akropoljskog muzeja, i nabraja redom zemlje koje su poslale svoje visoke delegacije da prisustvuju ovom najvažnijem medijskom događaju u Grčkoj proteklog vikenda. „Samo Englezi nisu došli. Kada nam budu vraćali skulpture koje su pokrali s Partenona, neka onda dođu. Ali neće nam vratiti, jer bi onda morali da zatvore svoj muzej, pošto u njemu ništa ne bi ostalo. Fucking English thieves!“, ljutito zaključuje, očigledno vrlo dobro upućen u aktuelne bilateralne kulturne odnose između svoje zemlje i Velike Britanije.

Reč je, naravno, o čuvenom frizu s akropoljskog Partenona, čiji je veći deo pre dva veka tadašnji britanski ambasador u Istanbulu lord Elgin brutalno otkinuo s hrama, odneo u Englesku i kasnije prodao Britanskom muzeju.

Otvaranje monumentalnog Novog akropoljskog muzeja, čija je izgradnja koštala 130 miliona evra, ponovo je aktuelizovalo pitanje povratka grčkih remek-dela u Atinu. Poslednji sprat ovog zdanja, vazdušnom linijom svega koju stotinu metara udaljenog od Akropolja, namenjen je smeštanju partenonskog friza, kad i ako ga Britanci budu vratili. Grci koriste svaku priliku da animiraju svetsku kulturnu javnost i vrše stalni pritisak na britansku vlast i evropske institucije da se ukradeni artefakti vrate u postojbinu.

Prvu inicijativu ove vrste pokrenula je još početkom osamdesetih godina prošlog veka tadašnja grčka ministarka kulture, slavna Melina Merkuri, ali od početka novog milenijuma i s grčkim ekonomskim usponom pritisak je sve snažniji. Nije reč samo o tome da pravda bude zadovoljena, tvrde u Grčkoj, već je stvar mnogo značajnija na širem, simboličkom planu. Povratak Elginovog mermera označio bi početak raskida s još prisutnim kulturnim kolonijalizmom u odnosu na siromašne, kulturno navodno zaostalije države koje ne umeju valjano da cene vrednosti antičke kulture sa sopstvenog prostora. Grčka, međutim, odavno nije siromašna zemlja, s društvenim dohotkom njeno samopouzdanje raste, i otvaranje Novog akropoljskog muzeja predstavljeno je u zemlji kao nacionalni trijumf kojim se moderna grčka država potvrđuje kao evropska kulturna sila, dostojan baštinik i čuvar drevne helenske tradicije. Grčka javnost, kao i uvek osetljiva na istorijske teme i još uvek frustrirana istorijskim nepravdama, s tim je jednodušno saglasna; sličnu stvar čućete i od taksiste i od predsednika države. „Ovde nije reč o politici. Aktuelnu vlast potresaju skandali, kriza potresa čitavu političku elitu, a mlade više zanimaju noćni klubovi, nego antički spomenici. Ali otvaranje Muzeja istovremeno je nacionalna stvar prvog reda i globalni kulturni događaj. Hramove na Akropolju sagradili su naši preci, a mi smo podigli Novi akropoljski muzej, Akropolj našeg doba. Zbog toga je za mene ovo sasvim poseban dan, dan koji mene kao Grka čini ponosnim“, kaže mi Janis Sofijanos, grčki novinar s kojim u novinarskoj sobi pratim ceremoniju otvaranja, uz obavezno pominjanje lorda Elgina: „Za sada Britanci ne žele da nam vrate ono što nam pripada, ali mi nećemo odustati od svog zahteva.“

PATULJCI I BOGOVI: Sve je bilo glamurozno na ceremoniji otvaranja Muzeja. Među stotinama zvanica iz sveta bili su predsednici, premijeri, ministri kulture iz tridesetak zemalja, kao i predstavnici Vatikana i Grčke pravoslavne crkve, koja je blagoslovila otvaranje Muzeja. Trojka visokih predstavnika Srbije bila je u sastavu premijer Cvetković, ministri Jeremić i Bradić. Na otvaranju su govorili grčki ministar kulture Antonis Samaras, predsednik Evropske komisije Hoze Manuel Barozo, generalni direktor UNESCO-a Koićiro Macura i predsednik Grčke Karolos Papuljas koji je, proglašavajući Muzej otvorenim, još jednom pozvao Veliku Britaniju da vrati grčke artefakte: „Sada ceo svet na jednom mestu može da vidi najvažnije statue Partenona. Neke od njih nedostaju. Vreme je da se rane spomenika zaleče njihovim vraćanjem na mesto kom i pripadaju.“

Zvanice su zatim krenule u obilazak Muzeja, vođene direktorom Dimitrisom Pandermalisom. Bio je to neobičan prizor, videti gomilu političara, činovnika i sveštenika – uključujući Cvetkovića, Sanadera, Đukanovića, Špirića – kako obilaze drevne grčke skulpture i sa slušalicama na ušima slušaju profesora Pandermalisa, koji im na grčkom objašnjava tajnu osmeha helenskih kora i kurosa, smisao drevnih votivnih figurina, mitološki sadržaj antičkih reljefa i skulptura i veličanstvenost Periklovog graditeljskog poduhvata. Bilo bi zanimljivo napraviti među pomenutima anketu o tome šta su zapamtili od svega što su čuli i videli u subotu veče, šta uopšte znaju o antičkoj Grčkoj, da li su ikada pročitali Periklovu čuvenu pohvalu atinskoj demokratiji (vidi „Vreme“ br. 626), ili bar prelistali Tukididovo delo koje tako precizno opisuje istoriju sloma drevne Helade i večne mehanizme politike i ratova.

ISTORIJA GRADNJE: Novi akropoljski muzej urađen je po projektu arhitekte švajcarskog porekla Bernara Čumija, koji je pobedio na konkursu iz 2003. godine, nakon što su redom propadale inicijative za njegovu izgradnju 1976, 1979. i 1989. Gradnja Muzeja nije prošla bez polemika i skandala. Jedna vrsta primedbi ticala se izgleda Muzeja, koji neke više podseća na kolosalan tržni centar nego na muzej dostojan akropoljskih remek-dela. Primedbe su se ticale i mesta na kome je izgrađen. Reč je o arheološkom lokalitetu Makrijani u samom podnožju Akropolja, sa značajnim ostacima iz rimskog i ranog vizantijskog perioda, a skandal je pratio i rušenje dve vredne stare zgrade u Ulici Dionizija Areopagite da bi se napravilo mesta za novi muzej. Jedna je bila izgrađena u neoklasicističkom, a druga u art-deko stilu. Država je brzopotezno skinula zaštitu s ovih spomenika kulture da bi mogle biti srušene, a vlasnik jedne od njih, čuveni kompozitor Vangelis, optužio je vlasti da su srušili kuću samo zato što je zaklanjala pogled iz muzejskog restorana, nazivajući taj čin aktom „arhitektonskog terorizma“.

Pre godinu i po dana otpočela je bila komplikovana operacija prebacivanja skulptura iz starog i tesnog Akropoljskog muzeja, kao i sa samog Akropolja u Muzej u podnožju, što su pratili protesti sledbenika drevne grčke religije, kojih u Grčkoj i danas ima, u kojima su se optuživali odgovorni za skrnavljenje hramova i uvredu grčkih bogova. Kako bilo, s Akropolja je u Muzej, pomoću specijalnih dizalica, prebačeno ukupno više od četiri hiljade antikviteta ukupne težine skoro 300 tona. Tako su u Muzeju završila najznačajnija akropoljska dela, uključujući, recimo, karijatide s Erehtejona, odavno ugrožene zbog trošnosti i zagađenosti atinskog vazduha, a originalni stubovi na hramu su u međuvremenu zamenjeni vernim replikama.

NOVI MUZEJ: Novi akropoljski muzej izgleda zaista monumentalno. Reč je o betonsko-metalno-staklenoj konstrukciji približne veličine Partenona. Zgrada je podignuta na stubovima iznad arheoloških iskopina Makrijanija, koje se vide kroz staklene podove na ulazu u Muzej, kao i iz same zgrade. U zgradu je ugrađeno 16.000 kvadratnih metara mermera i 4390 kvadratnih metara stakla. Prostire se na tri sprata i na oko 21.000 kvadratnih metara, od čega su dve trećine izložbeni prostor. Opremljen je najsavremenijom mogućom opremom za čuvanje eksponata i, po tehničkim karakteristikama, spada u najbolje i najmodernije muzeje sveta.

U Muzeju se nalazi oko 4000 eksponata – skulpture i drugi artefakti od kojih se mnogi nalaze u svakom udžbeniku istorije umetnosti, dela uglavnom nastala u periodu od VII veka pre nove ere do helenističkog razdoblja. Centralni deo postavke, naravno, posvećen je delima atinskih majstora iz zlatnog, Periklovog, V veka. Treći sprat Muzeja je staklena kutija kroz čije se zidove vidi Akropolj sa stena i slavni hram posvećen boginji Ateni, udaljen vazdušnom linijom oko 250 metara. Sprat je u potpunosti posvećen partenonskoj kolekciji. Tu posetioci mogu da vide rekonstruisan čitav Fidijin friz. Umesto delova metopa koje se nalaze u Britanskom muzeju postavljene su gipsane kopije, čija se belina jasno razlikuje od originalnog žućkastog mermera. Od ukupno 112 sačuvanih reljefa s Partenonskog friza s prikazom velike panatenejske povorke, koja se organizovala za najveći atinski praznik, u Atini ih je 44, a u Londonu 42, a delovi 16 istih fragmenata nalaze se i u Atini i Londonu. Od metopa koje su se nalazile na južnoj strani Partenona, a koje reljefno prikazuju borbe Kentaura i Lapita, u Akropoljskom muzeju se nalazi 12 celih ili fragmentovanih delova, dok se u Britanskom muzeju nalazi 16. Kada je reč o skulpturama s partenonskih zabata, pomenimo da su četiri kipa prizora rađanja Atene s istočnog zabata u Akropoljskom muzeju, a deset ih je u Londonu, dok je sa zapadnog zabata, na kome je bilo prikazano nadmetanje Atene i Posejdona za Atiku, osam figura u Atini, a šest u Londonu. To su predmeti koje Grci potražuju od Britanaca.

O ubedljivosti zahteva najbolje svedoče izloženi mermerni blokovi sa reljefima, čiji se jedan deo nalazi u Atini, a drugi u Londonu. Tako se na jednom od blokova s prikazom borbe Lapita i Kentaura nalaze samo originalna Lapitova i Kentaurova glava, dok se njihova tela nalaze u Londonu; na drugom se vidi da je telo boginje Iride u Londonu, a glava u Atini; prednji deo Posejdonovog torza je u Londonu, zadnji u Atini, i tako dalje. „Naravno da nije prijatno imati u muzeju i originale i kopije, ali odlučili smo da od gipsa napravimo ono što nedostaje, i rezultat je vrlo interesantan“, objašnjava direktor muzeja Dimitris Pandermalis. „Ako pogledate ispred sebe, videćete konje čije su glave u Atini, tela su im u Londonu, a repovi su im, opet, u Atini. Partenonskom frizu je mesto ovde, jer je ovde i Partenon. Nema logike da delovi budu u Londonu“, zaključuje.

Neki delovi friza nalaze se i u drugim evropskim muzejima. Nekoliko njih se već odazvalo grčkoj inicijativi da vrate delove koji su se zatekli u njihovim kolekcijama. Tako su Artemidino stopalo iz Palerma, delovi Fidijinog friza iz Vatikanskog muzeja i muzeja u Hajdelbergu već vraćeni u Atinu. Na ceremoniji otvaranja, grčki ministar kulture Antonis Samaras zahvalio se italijanskim i nemačkim kolegama i, pred novinarima, jedan od vraćenih delova friza kao deo slagalice ceremonijalno vratio u rupu u kojoj je nekada stajao.

PRAVITI SE ENGLEZ: Uprkos pritiscima grčke i svetske kulturne javnosti, Britanci odlučno odbijaju mogućnost da vrate skulpture, čak i da ih eventualno pozajme za izložbu, jer su ubeđeni da ih Grci „nikada ne bi vratili nazad“. Argumenti zbog kojih ne žele da vrate Fidijine reljefe i skulpture kreću se od toga da su oni artefakte pre dva veka regularno kupili od lorda Elgina, koji je pak od turskog sultana dobio dozvolu da ih odnese, preko broja posetilaca – kojih Britanski muzej ima više nego muzeji u Atini, do lakonskih primedbi tipa da su oni ti koji su odneli i tako sačuvali helenska remek-dela koja bi inače sigurno bili uništena, ili opaske da, pošto se friz već ne nalazi na Partenonu, svejedno je da li leži on u londonskom ili atinskom muzeju. Jedan od ključnih britanskih argumenata koji se doskora obavezno navodio, a to je da Atina nema adekvatan prostor za čuvanje artefakata, s izgradnjom Novog akropoljskog muzeja konačno je otpao.

Poslednji argument koji Britanci navode i ponavljaju ponovila je i Boni Grir, zamenica predsednika upravnog odbora Britanskog muzeja, koja je jedina od britanskih predstavnika prisustvovala otvaranju Muzeja u Atini. Za nju povraćaj Partenonskog friza ne dolazi u obzir jer nije reč o delu grčke nacionalne kulture, već o delu svetske civilizacijske baštine na koji svi polažu pravo. „Britanski muzej nije samo zgrada, on je i ideja, on predstavlja različite svetske kulture i njihove međusobne odnose; on prikazuje šta je sve čovečanstvo postiglo kroz svoju istoriju u celom svetu. Figure s Partenona deo su te ideje u XXI veku.“ Još jedan od razloga odbijanja Britanskog muzeja, koji se ne pominje često, ali se podrazumeva, jeste da bi čin vraćanja Elginovog mermera pokrenuo lavinu zahteva za povraćaj odnesenih artefakata iz drugih zemalja što se ne bi moglo zaustaviti.

Nema nikakve sumnje da je Atina s Novim akropoljskim muzejem dobila ne samo kulturnu već i prvorazrednu turističku atrakciju. Ulaznica za muzej će do kraja ove godine koštati simboličan jedan evro, a od nove pet evra. Očekuje se da će Novi muzej godišnje posećivati oko dva miliona ljudi. Već prvog radnog dana, u nedelju, Muzej je obišlo čak 10.000 posetilaca. A u njemu, i bez Elginovog mermera, zaista ima šta da se vidi. Skupa s atinskim Nacionalnim arheološkim muzejem, Novi akropoljski muzej je najveća riznica kulture stare Helade, velike, najveće kulture u istoriji čovečanstva, čije lekcije još nismo naučili i čijim čudima još ne možemo da se načudimo.