Početkom prošlog veka u Srbiji društvena hijerarhija, po Bubišinim rečima, bila je stepenovana na đake i studente, pa kalfe i šegrte i na dnu – vojne kapelnike, glumce i muzikante. Pa ipak, majka koja je i sama svirala, kupila mu je klavir Blitner, otac ploče Kaunta Bejzija. Porodica je posedovala pikap gramofon His Master’s Voice i sve potom je istorija
Znate li onaj mit o srpskim martovskim idama? Postoji ipak jedan dan – 18. mart, koji da se baš takav nije odigrao pre sto godina, štošta bi izgledalo drugačije, definitivno gore.
Devedeset šesta manifestacija u Dolbi teatru u Los Anđelesu 10. marta i koncert Big benda RTS, s dirigentom Stjepkom Gutom 19. marta 2024. slični su i gotovo identični događaji u slavi i tradiciji savremene umetnosti filma i džez muzike, njihovih ikona i epigona. Stojim vam dobar, iako subjektivan, da ne postoji razlika u muzičkom kvalitetu peformansa našeg Big benda, atmosfere glamura i nostalgije koju zaziva omaž onima koji su stvarali istoriju popularne kulture i tamo i ovde. Velika dvorana bila je dupke puna, išao je direktni TV prenos. Otvaranjem, sopstvenom kompozicijom Pozdrav Kauntu Bejziju, dirigovao je vremešni ali vitalni Bubiša Simić lično, uz stojeće ovacije auditorijuma. Sve potom što je pripremio aktuelni dirigent Gut, jednako naš najveći živi trubač i poslednji iz plejade muzičara velikana 70’ – 80’, Simićev je autorski portfolio. Od Igre staklenih perli, preko adaptacije U tem Somboru i Milkine kuće do Pozdrava Kvinsiju Džounsu i Svadbene igre kraj Bistrice je crossover opus različitih personalnih i prostornih uticaja i posveta. Big bend u svojoj sedamdeset petoj godini postojanja na prelazu je četvrte i pete generacije muzičara i jedini je što državni što javni medijski subjekt koji se nije devalvirao svih ovih godina opšteg srozavanja.
Radio Beograd takođe je poželeo da stogodišnjicu postojanja proslavi sa Bubišinim jubilejom, pa i neka je, Vojislav je upravo tamo ponikao. Iako su zapravo njegovi dostojni savremenici Bulat Okudžava, Šarl Aznavur, Sara Von, Henri Mancini i Žan-Mišel Žar, a jedini preostali živi vršnjaci slikar Vojo Stanić, ministar Budimir Lončar i bivši američki predsednik Džimi Karter. Šta je tajna Bubišine dugovečnosti oličena u banalnosti pesme pitalice – doživeti stotu? Mimo muzike zabeležene na vinilima i televizijskim magnetoskopskim trakama, njegova alhemija pohranjena je u autobiografskim zabeleškama od kojih Sentimentalno putovanje kroz sopstveni život i 20. vek (Clio 2011) determiniše sveti gral džeza kao eliksir i lek. Ne pamtim odavno da mi je čitalačko saputništvo pričinilo takav prijatan osećaj, diskretni osmeh i decentnu zavist u odnosu na neko drugo vreme bolje prošlosti, kako je svojevremeno definisao Pera Luković.
Vojislav se, kako je i rečeno, rodio 18. marta 1924. u Beogradu u građanskoj porodici, u ulici Majke Jevrosime 39, u ono vreme tek ustanovljenoj graničnoj liniji bašti građanskih kuća Kosovske i Svetogorske. Otac Dragan bio je rezervni konjički oficir i advokat poreklom iz Kruševca, majka kćer ministra Joce Jovanovića, koji je držao resor građevine u vladi Nikole Pašića. Početkom prošlog veka u Srbiji društvena hijerarhija, po Bubišinim rečima, bila je stepenovana na đake i studente, pa kalfe i šegrte i na dnu – vojne kapelnike, glumce i muzikante. Pa ipak, majka koja je i sama svirala, kupila mu je klavir Blitner, otac ploče Kaunta Bejzija. Porodica je posedovala pikap gramofon His Master’s Voice i sve potom je istorija do poslednje rečenice u ovom tekstu.
U sedamnaestoj nastupio je u Šećerancu, na Čukarici, prvim angažmanom izvodeći Karavan Djuka Elingtona – najznamenitiji džez standard do naših dana. Mesec kasnije bombardovan je Beograd, u Srbiju i Jugoslaviju je stigao Drugi svetski rat. Kada se čita pomenuta Lukovićeva hronologija, vidi se da su većina prvih posleratnih i najvažnijih domaćih muzičara bili tinejdžeri kojima je rat prekinuo školovanje, maloletni da ponesu oružje, vispreni i snalažljivi da silom prilika postanu multinstrumentalisti. Orkestar okupacionog tzv. Radio Beograda – Zender Belgrad preuzeo je internirani Nemac Fridrih Majer, koji je oko sebe okupio ove klince u nameri da ih zaštiti od pogibelji. U okupiranoj Srbiji život je bio razapet između prinudnog rada u Borskom rudniku i tzv. šarenog popodneva na Kolarcu gde se svirao džez. Bubišin bend zvao se “Borski kvartet”.
Te iste 1943. Vojislav je upisao kontrabas u srednjoj muzičkoj školi nakon što ga je prethodno čuveni srpski muzikolog Miloje Milojević izbacio sa privatnih časova pripreme zbog njegove džez percepcije lestvica, akorda i harmonije. Radio Beograd mu je čuvao glavu, ali i mogao doći glave nakon rata i oslobođenja. Deceniju kasnije, Bubiša će zavoleti skijanje i planinarenje gde je pronašao partnera u stečenom afinitetu; godinama potom prepoznaće da je to bio njegov islednik iz Šeste Ličke brigade koji mu je poštedeo život oslobodivši ga stigme ratne kolaboracije. Kada se trebalo spasti Sremskog fronta, Vojislav će spletom okolnosti završiti u orkestru narodne milicije repertoarski postavljen na ruskim, partizanskim pesmama i obaveznim kozaračkim kolom, pride njegovim subverzijama, savezničkim pesmama Tipereri i Montezuma.
Posle rata, 1946. Simić će istovremeno upisati Muzičku akademiju (kontrabas, kompoziciju i dirigovanje) i oformiti svoj prvi onovremeni big bend, tzv. “Dinamo” sačinjen od beogradskih drugara, ratnih zgubidana Ilije Genića, Miće Kotlića, Laze Kalmića, Milana Stojanovića Mačora, Spase Milutinovića, Ace Nećaka i dr. Nakon pet ratnih godina stradanja i nemaštine, Beograd je socijalno eksplodirao u želji za normalnim životom i razbibrigom, unatoč represiji novog komunističkog poretka. “Dinamo” je svirao u katoličkoj porti u Makedonskoj i Kalemegdanu, na Zvezdanim noćima i košarkaškim terenima. Grad je učio da pleše u “Lotosu” i na Terazijama, u bioskopima su igrali Bal na vodi i Mladić s trubom. Bubiša svedoči kako se svirala muzika sporih ritmova slowfox, foxtrot dok su troking i džiterbag bili zabranjeni. Note su pozajmljivane u Američkoj čitaonici, prvi ženski vokal do Lole Novaković, nakon godina muške dominacije dva Vojina, Popovića i Milovanovića, bila je Mira Čohadžić, kasnije naša čuvena kostimografkinja.
Film koji se dalje razmotava pred našim očima u prestonički i Bubišin život uvodi Mladena Bobija Gutešu i Boru Rokovića, sa njim zajedno očeve osnivače jugoslovenskog džeza. Kao i Darka Kraljića i Bojana Adamiča, svi skupa nukleus popularne muzike koji će stvoriti domaću zabavnu scenu računajući je od njenih prvih hitova Čamac na Tisi i Samo jednom se ljubi čije sedamdesetogodišnjice obeležavamo u naredne dve godine.
Paralelnim raskidom sa Staljinovom Rusijom – 1948, u Beogradu je stvoren veliki big bend – zabavni orkestar, a kada se početkom pedesetih otvore granice države prema zapadu gde će otići Duško Gojković, Milo Pavlović, Roković i Guteša, Simić će od poslednjeg 1953. preuzeti rukovođenje orkestrom i voditi ga naredne tri decenije. Iste godine osnovano je Udruženje muzičara džez muzike, Tito je Vojislavu u odgovoru na lično pitanje, legitmizovao džez kao muzički žanr – doduše, kao komercijalizovani izraz borbe potlačenih Crnaca protiv kapitalizma. Na stadionu JNA održava se lajv džez koncertno takmičenje. Bubišin kompanjom Baćko – Ilija Genić potom će izdvojiti gudače u novi zabavni evergreen orkestar i tako smo dobili esenciju oličenu u Big bendu prvo Radio televizije Beograd, potom RTS-a.
Zanimljivo je pratiti Simićev železnički “red vožnje”, knjigu koja ga je uz Hrabri razred profesora Justina – Eriha Kestnera u spomen na oca, formirala. Od predratnog građanskog uživanja u tzv. “karakter štih” muzici u Ribarskoj banji, preko netom posleratne omladinske radne akcije Šamac–Sarajevo, do prvih turneja big benda po Istočnoj Evropi: DDR, Poljska, Češka, Mađarska, Rumunija, SSSR. Samo 15 godina nakon rata snimljen je film Ljubav i moda, a big bend pod Bubišinom palicom u Francuskoj proglašen za najbolji istoimeni orkestar u Evropi. U Beograd na turneje dolaze Djuk Elington, Luj Amstrong, Kvinsi Džouns, Ela Ficdžerald, Džozefina Bejker i Kaunt Bejzi, od čijeg je LP-a sve počelo i kojima je Simić domaćin.
Bubiša se istovremeno vratio na Radio Beograd kao muzički manipulant i ilustrator radio-drama, pisao je muziku za film i serije (Zimovanje u Jakobsfeldu – Salaš u malom ritu, Osma ofanziva), radio aranžmane za hor Kolibri, dirigovao orkestrom Pozorišta na Terazijama i festivalima zabavne muzike od Opatije do Beogradskog proleća. Kada je krajem osamdesetih otišao u “penziju”, napravio je orkestar “Stari lavovi” koji je nastupao u hotelu Metropol. Čini mi se zapravo da je Sala Elington hotela Hajat bila labudova pesma klupskog džeza kakav se do danas nikad više neće povratiti u formi Beograda dvadesetih, 30’,40’,50’,60’…
Prvi srpski džez orkestar bila je Mickey jazz grupa jevrejskih muzičara, od kojih je samo Rafailo Blam preživeo Holokaust. O njima su Bubiša i Lavinia Davenport snimili dokumentarni film Kalimegdanski Kadiš. U sentimentalnoj povesti Simić ne zaboravlja ni Miodraga Jovanovića Štuleta, Bepa Ramboseka, Eduarda Sađila, Vladu Vitasa, Radeta Milivojevića Naftu, Predraga Ivanovića, Boru Simića, Milana Pavlovića.
Na kraju preklopite ovo pripovedanje u La La Lend i gledaćete “film” o Vojislavu Bubiši Simiću.
Sve se desilo impulsivno, bez dogovora – kaže Ivana Savić Jaćić o crvenim dlanovima koje su, nakon baletske predstave „Krcko Orašćić“ pokazali članovi Baleta i Orkestra Narodnog pozorišta u Beogradu
Uprava pozorišta u Vranju otkazala je izvođenje predstave „Galeb“ navodno zbog tehničkih razloga, čim je saznala da će glumci javno uputiti podršku studentima. Pre Vranja, i upravi Narodnog pozorišta u Beogradu se nije dopalo što su glumci javno iskazali svoj stav
Ministarstvo kulture je objavilo da će Vlada na prvoj sednici glasati o njihovom Rešenju o obustavi izvršenja Tarife, te da će preispitati nepravilnosti u radu OORP među kojima se najviše njih odnose na advokata Dušana Mijatovića
Dokumentarac Srđana Šarenca prikazuje se ove sedmice u Beogradu i Valjevu , a „Vreme“ vodi čitaoce na projekcije
Prva retrospektivna izložba Miodraga Dade Đurića otvorena je u Galeriji SANU. Amaret Zidon, autorka izložbe i umetnikova ćerka, odabrala je 50 radova od kojih se mnogi od njih prvi put prikazuju
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Lazar Ristovski je istupio iz članstva u Udruženju dramskih umetnika Srbije zato što se okrenulo protiv Vučića, umesto da mu se zahvaljuje kao on. Ima u njegovom pismu još niz bisera
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
