Ćirilična luda kuća

Jedna od televizija u Srbiji sa nacionalnom pokrivenošću je TV „Happy“. Mora se priznati da je od početka bila svrstana u drugu kategoriju, što zbog kontroverznog vlasnika Peconija, što zbog nejasnog programskog koncepta. Pre podne emitovali su crtaće, posle toga rijaliti programe, a uveče reprize domaćih serija i filmova, ili rijaliti u sopstvenoj produkciji („Parovi“, „Dvor“). Danas emituju jutarnji program koji počinje u 5 časova – „Dobro jutro, Srbijo“.

Ovog trenutka je koncept manje-više isti, uz neobičan porast sopstvene produkcije. „Happy“ je u najvećoj meri „domaća“ televizija u Srbiji, po formi i sadržaju, strano je samo ime i to je svojevrstan paradoks. Imate „Sudbine“ sa kvaziistinitim životnim pričama u izvođenju naturščika, „Provodadžiju“, „Poštara“, „Natkuvavanje“, „Laku lovu“ ili šou u kojem tajno popravljate automobil svojim prijateljima – srpski „pimp my ride“.

Ukoliko po podne uključite TV, otprilike u vreme kada se ljudi vraćaju sa posla, dočekaće vas kopija „Grand parade“ sa pevanjem i skečevima. Ovaj spektakl se potpuno opravdano zove „Čađava mehana“, jer odlično prikazuje atmosferu dobrog provoda – kakav se ovde zamišlja. Neprekidna đuska uz pevaljke, ludilo zezanje! Ako nije čađavo, onda je tu „Glamur“ pa sve sija.

„Happy“ je možda poslednja „velika“ televizija u Srbiji koja čuva princip kopiranja poznatih TV formata i stvaranje originalnih srbizovanih verzija. Priznajem da imam razumevanja za taj antiglobalistički pristup – jer kakva je to pamet i kreativnost zaštitila brojanje poena u kvizovima, oblik scenografije, ili način komunikacije sa takmičarima. Zato TV „Happy“ ima svoju verziju svih emisija koje emituje konkurencija, pa bi zanimljivo bilo uporediti procente proizvedenog programa po TV stanicama.

Ipak, dva „formata“ su osnovno obeležje ove televizije, jer savršeno oslikavaju dva glavna elementa njenog identiteta.

Prvi je kvazirijaliti program kontroverznog i eksplicitnog sadržaja koji se emituje u večernjim časovima. To je famozna „Luda kuća“, kopija Džerija Springera, gde voditelj – krunisani kralj „treš TV-a“ – prolazi kroz sve glavne socijalne situacije u Srbiji danas. Sponzoruše, silikoni, preljube, homofobija, razvaljene porodice, narkomanija, šta god poželite – tu je! Ma kako napeto bilo, moram priznati da je „Luda kuća“ dovela konflikt u Srbiji na male ekrane u veoma verodostojnom obliku, toliko verodostojnom da RRA redovno opominje ovu TV stanicu zbog neadekvatnog sadržaja programa. Metafizičko pitanje koje stoji iza principa „Lude kuće“ jeste: gde su granice medija i stvarnosti, gde su granice dobrog ukusa, gde su granice malograđanskog morala koji živi u „Ludoj kući“ ali mu ona smeta na TV ekranu. Baš kao što je u rijaliti programu „Dvor“ Peconi pokazao Srbiji kako izgleda tranzicioni raj za žestoke momke i njihove pratilje, tako je i voditelj Dule Car pokazao kako izgledaju mnoge porodice u „Ludim kućama“. Ne verujem da emisija ima katarzičan efekat na publiku, jer poput tabloida manipuliše skandalom, ali definiše Televiziju „Happy“ kao jedinu preostalu komercijalnu TV stanicu koja nije uglavljena u strane (uglavnom zapadne) TV formate.

Drugi „stub“ TV programa je Milomir Marić i njegova „Ćirilica“. Apsolutno sve što sam rekao za „Ludu kuću“ važi i za „Ćirilicu“, samo treba dodati višedecenijsko medijsko novinarsko iskustvo autora. OK, jasno je da „Ćirilica“ treba da bude srpski odgovor na čuveni hrvatski šou Denisa Latina „Latinica“, gde se postavljaju zabranjena pitanja. Čak je i scenografija slična. Danas je ovo politički šou koji se razlikuje od konkurencije na domaćim televizijama. Razlika se ogleda u izboru gostiju, jer „kod Marića“ možete videti sagovornike koje druge TV stanice ignorišu, svesno izbegavaju ili jednostavno ne umeju da prepoznaju. U nekoliko različitih emisija, Marić (a prvenstveno u „Ćirilici“ i „Golom životu“) osvetljava aktuelnu situaciju u Srbiji u istorijskom kontekstu – jer nismo mi od juče, živeli smo u nekoliko država tokom poslednjih 30 godina. Ma kako prezrivo gledali na „Happy“, pre ili kasnije, svi nekako sednu u te Marićeve fotelje i shvatimo da ih on već decenijama poznaje i prati – da nije novinar, rekao bih da je policajac. Zato me emisije podsećaju na informativni razgovor, ali sa onim „dobrim islednikom“ koji će od vas u prijateljskom ili kafanskom razgovoru uvek izvući više nego što ste želeli da kažete. Problem nastaje što u „Ćirilici“, kao u „Ludoj kući“, svi znamo šta ne valja – ali uglavnom nemamo rešenje za probleme.

Sve prethodno navedeno dovelo je do rasta rejtinga i gledanosti TV „Happy“, dojučerašnjeg autsajdera. Tu treba svakako dodati produženi efekat krize, gde „Happy“ postaje ogledalo dugotrajne i neuspešne tranzicije. Slikovito rečeno, kao u reklami za šporet „smederevac“, vraćamo se grejanju na čvrsta goriva, samo će baba umesto cepanica da podloži pelet! A možda će, blago babi, „smederevca“ podložiti ona njena unuka sa silikonima što se slikala za „Playboy“ – takođe iz reklame!