Čin ljubavi i prijateljstva

Prvog januara 2010. godine u podne, u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju biće otvorena izložba „Uvid u bilans“, kojom će ova ustanova proslaviti jubilej 15. godina postojanja. Ovaj jubilej, kao i nagrada Evropske fondacije za kulturu koja će joj uskoro biti dodeljena u Briselu, povod je razgovoru sa Borkom Pavićević, dramataruškinjom i direktorkom CZKD-a.

„VREME„: Slavite petnaest godina od osnivanja Centra za kulturnu dekontaminaciju. Kako je uopšte došlo do njegovog formiranja?

BORKA PAVIĆEVIĆ: Ideja je nastala iz saradnje Beogradskog kruga sa jedne strane i sa druge strane nas ljudi iz teatra i drugih profesija. Razgovarali smo i došli do toga da bi bilo dobro da pored sesija, angažmana vezanih za rat i drugih aktivnosti, napravimo i jedan kulturni centar. Tražili smo prostor za njega, gradom je tada vladao SPO, i neko se setio Paviljona „Veljković“. Ovaj prostor tada se nije tako zvao. Zvao se „Muzeo“. Bio je izgrađen trideset i neke godine za četiri kopije Mikelanđelovih skulptura koje se sada nalaze ispred Likovne akademije. Mi smo bili ti koji su ga nazvali Paviljon „Veljković“ kao omaž ljudima koji su ovde živeli i stvarali. Kada smo u zimu 1994. ušli u njega, nije bilo ničega, ni struje, ni vode… Sve je bilo oronulo, prokišnjavalo je, a stvari koje smo zatekli unutra – knjige, među kojima su bili i Manifest o ljudskim pravima Madam de Stal i one s pečatom SFRJ – sve smo iselili i odneli u privatnu kuću Veljkovićevih.

Dok smo sređivali Paviljon, pronašli smo jedan letak sa upozorenjima civilne zaštite u slučaju opasnosti, koja sirena se oglašava u slučaju koje vrste uzbunjivanja, i jedan stari klakson, sirenu. Led Art je iz njega načinio manifestni poziv u skladu sa dekontaminacijom. Tada smo došli na ideju da svaku našu predstavu započnemo zvukom sirene. Čudna se stvar desila kada smo otvarali izložbu „Apel za mir“ u proleće 1999. godine. I tada smo hteli da pustimo sirenu, ali se u tom trenutku začula prava sirena koja je označila početak intervencije NATO-a.

Prvog januara, na otvaranju izložbe o petnaest godina CZKD-a, ponovo ćemo pustiti tu sirenu.

Kako ste došli na ideju o nazivu Centra?

Tu smo bile, sećam se, Ana Miljanić, Barbara Dejvis i ja, i dugo smo raspravljale o imenu. Bilo je jasno da nazivom treba reći nešto vrlo jako, i njime skrenuti pažnju na stanje oko nas, na rat, razaranja, ludilo. Vukovar je tada već bio razoren, i ja se sećam naslovne strane „Vremena“ i teksta Miše Vasića pod naslovom „Pogledaj Vukovar, pogledaj svoju budućnost“ – mi smo se od tog rata svi pretvarali u ruševine. I tako smo došli do prvog naziva koji je glasio – Centar za dekontaminaciju, pacifikaciju i denacifikaciju. Ideja je bila i da se takvim nazivom, pored ostalog, ovi pojmovi uvedu u javni prostor i da o njima počne da se misli, a da Centar bude autonomna institucija u kojoj bi se negovala upozoravajuća kritičnost i zauzimanje jasnog stava u odnosu na sve što se tada dešavalo. Ta kritička pozicija bila je vrlo stvaralačka i vrlo afirmativna; programi Centra su proisticali iz takvog stava, i obrnuto.

Mnogo ljudi, izbačenih sa posla i onih koji nisu hteli da učestvuju u režimu i opštoj destrukciji koju je on generisao, dolazilo nam je i nalazilo način da ovde radi. U tome je bila i najveća snaga Centra i njegov motor – u kompetentnim ljudima. Danas bi se to nazivalo projektnim izrazom human resources, a ja bih to nazvala „ljudsko blago“.

foto: vesna pavlović

Hiljade ljudi je prošlo Centrom. U dramatičnim vremenima neki ljudi postanu puno lošiji a neki puno bolji, suočeni sa nesvakidašnjim naporima i iskušenjima. Veliki broj ljudi je, pored svega, uspeo da napravi relevantan iskaz, u umetničkom i intelektualnom smislu, svedočeći o tom vremenu. U Beogradu jeste tokom devedesetih postojao stvarni civilni pokret otpora, i Antiratni centar, „Vreme“, „Naša borba“, B92. Postojao je početkom devedesetih i jugoslovenski civilni pokret. U njemu su bili i Milovan Đilas, Vane Ivanović, Enver Petrovci, Milena Zupančić, Biljana Jovanović, Primož Bebler, Emir Geljo drugi… Nikola Barović je 1993. napravio zahtev za multidržavljanstvom kao garancijom mira. To pominjem zato što se danas vidi da ovakav izbor nekih ljudi ima inkluzivno dejstvo. CZKD uvek nastoji da bude što otvoreniji i inkluzivniji, da stvara, a ne da razara. Ili da razara, da bi stvarao. Mnoge stvari su se u međuvremenu raspale, ali mnoge i nisu. Jedna od izborenih privilegija bila je i da se na istom mestu nađu i umetnici, i intelektualci, i pisci i arhitekte, i svi „različiti“, svi „radnici, seljaci i poštena inteligencija“. To se pokazalo kao izuzetno produktivno. Kao što je to i danas, bitno je proizvoditi, produkovati, to je ono što ovde najviše nedostaje, umetnička proizvodnja. Proizvodnja!

foto: vesna pavlović

Ovde su gostovali i Žak Lang, Bibi Anderson, Erland Jozefson, Đerđ Konrad, Vanesa Redgrejv, Liv Ulman, Bogdan Bogdanović, Majkl Ignjatijev, Etijen Glaser, Gabor Demski, Danijel Miteran, Fatos Lubonja, Slobodan Šnajder, Lordan Zafranović, Sead Fetahagić, Goran Stefanovski, Dževad Karahasan, Laslo Vegel, Rastko Močnik, Škeljzen Maljići… U novije vreme autori ključnih knjiga tranzicione pravde, sociolozi, antropolozi, filozofi Stenli Koen, Nensi Adler, Nenad Bogdanović, Meri Kaldor, Nensi Adler, Jon Alster, Helmut Dubil, Gabrijel Mockin, Omer Bartov… Kada se prisetim tog vremena, neverovatno je koliko ljudi više nema. Nema više Stojana Cerovića, Jelene Šantić, Ivana Đurića, Koste Obradovića, Vladana Vasilijevića, Miladina Životića, Olge Popović, Slobodana Inića… A svima smo im nešto dužni.

Koliko je programa održano u Centru za ovih petnaest godina?

foto: vesna pavlović

Sad smo za izložbu pregledali arhivu i shvatili da je bilo oko 5000 raznih programa. To je fantastičan broj. Izložbi, predstava, tribina, seminara, festivala, programa koje smo zvali „lični gestovi“, raznih „uprizorenja“, čega sve ne… Teško je i pobrojati ko je sve tu bio i radio. Centar je otvoren Kamijevom adaptacijom dela Zli dusi Dostojevskog, zatim se igrao Danilo Kiš, obe predstave u režiji Ane Miljanić – jasno je zašto smo igrali upravo Kamija i Kiša. Na jednom mestu Kami u predstavi kaže: „Teror ne dolazi samo snagom onih koji terorišu, nego slabostima liberala.“ Sve što smo radili bilo je u znaku otpora prema onome s čim i danas imamo problema, a to su „izvinjavajuće zablude“, ksenofobija, traženje izgovora u drugome. I naravno – bilo je to vreme velikog zločina. Prva dokumentarna izložba je bila „Živeti u Sarajevu“. Ljudi su dolazili i raspitivali se o sudbini ljudi koje su videli na fotografijama misleći da mi imamo neke podatke o njima.

Raspad Jugoslavije i ratovi bili su nešto što nas se ticalo na najintimnijem planu. Osnovica našeg delovanja jeste zapravo čin prijateljstva i ljubavi. Jer ako to što radimo nije priziv nekog tvog prijatelja, ako nije poruka njemu upućena, ako ti ne daš neki znak da misliš na njega, i da radiš to što radiš baš zato što misliš na „tamo“ nekoga – onda je sve besmisleno.

Politički bi se moglo reći da je tu reč u dokidanju neprijateljstava, ali u suštini iza CZKD-a stoji jedan emocionalni stav. Uostalom, i ljubav i prijateljstvo mogu da budu politički stav, baš kao i neka reka i neko more, i neki prizor i neko sećanje. To je u stvari naše osnovno radno sredstvo. Uvažavanje i sećanje. Pare su nešto sasvim drugo.

Kada govorimo o raspadu Jugoslavije, kako je bilo moguće da u jednom relativno kratkom vremenu dođe do takve provale zla, besa i ludila?

Te stvari nije lako ni razumeti, niti ih je lako živeti. I pre Osme sednice je radila zahuktala medijska i svaka druga mašina koja je pripremala teren za rat koji je sledio. Sve se to dobro vidi u predstavi Bordel ratnika Ane Miljanić po Ivanu Čoloviću u Muzeju 25. maj, gde drugo. Naravno, taj proces je bio planiran i instruiran i nije išao prirodnim tokom, jer da je išao prirodnim tokom, on ne bi bio tako i toliko krvav i strašan.

Osim toga, stvar je bila i u tome šta se sve podrazumevalo pod jugoslovenskom idejom. Mnogi ljudi su verovali i u to da Slobodan Milošević čuva Jugoslaviju. Ja sam znala da on ne čuva Jugoslaviju, a to su svi koji su hteli mogli da vide, i ovde i u takozvanoj međunarodnoj zajednici. Sigurna sam da su Čerčil i De Gol bili živi, da bi tačno znali šta sledi nakon raspada jedne takve zemlje, a posebno u Bosni. Možda ne bi znali do koje mere će to biti zločinački, ali da se nove granice prave ratom – to bi svakako znali.

Osim toga, u raspadu Jugoslavije mi smo u real timeu gledali ono što Agneš Heler naziva „pad ideje o utopiji“. Mnogo stvari je tu igralo, i taj proces još nije ozbiljno razjašnjen. Bilo bi dobro kad bismo se umesto ove mimikrijske i idiotske halabuke ko je izdajnik a ko nije, ozbiljno bavili problemom pada ideje o progresu, ideje koju je Jugoslavija imala i koja se tako strašno sunovratila pod udarom nacionalnih i etničkih pokreta… Ni u Evropi danas niko nije pošteđen toga. Slušajući sve te priče i rasprave najpre o internacionalizmu, pa onda o multietničnosti unutar granica, pa je zatim neko smislio pojam multikulturalnosti, i na kraju „različitosti“ – ono što je meni fantastično bolno jeste da zbog gluposti i političkih ili interesnih pretenzija mi gubimo iz vida da smo upravo zbog onoga što smo preživeli i prošli, mi ti koji bismo imali drugima šta da kažemo na tu temu.

I posle 2000. CZKD je ostao izvan tzv. mejnstrima, kao pribežište za mnoge.

To je izbor. Ljudi ovde dolaze zato što znaju da će videti ljude s kojima mogu da razgovaraju i da kreiraju, kao što smo 2001. predložili „Modernu, kao pitanje srpskog identiteta“, kao kulturnu politiku, i u tome su učestvovali Branka Prpa, Ana Miljanić, Latinka Perović, Dubravka Stojanović, Jerko Denegri, Irina Subotić, Ljubinka Trgovčević, Olga Popović, Branko Pavić, Mihajlo Mihajlov, Mirko Đorđević… Tek nakon tragičnog Đinđićevog iskustva mnogi postmodernisti vratili su se modernosti, modernizaciji i nasušnoj potrebi upravo za time. Pre neko veče, kada je počeo da pada sneg, neko se setio otvaranja „Moderne“ na Avali 2001. godine. Branka Prpa je imala predavanje u Centru, pa smo otišli na Dedinje i pokazali šta se na njemu razara i gradi. Zatim je Ivan Čolović držao svoj „Lament nad Marakanom“, na vreme kao upozorenje, a iz Arkanove kuće izašli su neki ljudi i rekli nam da ako okrenemo kamere prema kući da će nas sve polupati. Posle smo otišli po novine u štampariju kod čuvenog Radeta Štampara, popeli se na Avalu gde je Rambo Amadeus imao koncert, a Sergej Trifunović se s bakljom popeo na Spomenik neznanom junaku i govorio Lament nad Beogradom Crnjanskog.

Drugi put, u okviru festivala „Slušaj, mali čoveče“ posvećenog Vilhelmu Rajhu, a u interpretaciji i režiji Ane Miljanić, kada smo čuli da u Hajatu postoji švedski sto gde bogati ljudi jedu za 20 maraka, odveli smo tamo jednu romsku porodicu, a Jovan Ćirilov je držao predavanje kako je nastao švedski sto – kad su posle Prvog svetskog rata Šveđani dočekali izbeglice, nisu znali kako da im ponude jela pa je tako izmišljen švedski sto. I to je bilo nekako na vreme, kao upozorenje.

Ljudi su mnogo očekivali od 5. oktobra, a očekivanje bilo čega stvara ljude s resentimanom. Taj osećaj neuzvraćenosti je gadan osećaj. Ja kad čujem da je neko razočaran, odmah znam da nije u pitanju strast, nego sentiment. Mislim, nismo učenici srednje škole. Mi smo šetali, pa smo se kao razočarali. Pa šta ako ste šetali. Bilo je lepo dok ste šetali. Neko se zaljubio, neko se možda i venčao iz te šetnje. Ti što tako govore kako su razočarani, oni zapravo misle na vlast, odnosno kako se niko od ovih „gore“ nije setio nas „dole“. Ali ako govorimo o ideji opšteg dobra onda nema nikoga „gore“. Postojimo mi, stanovnici, građani, treći stalež.

Nakon bavljenja tranzicionom pravdom bavili smo se „Zajednicom sećanja“, iz čega proističe naš budući projekat „Studije Jugoslavije“.

Zbog svog angažmana često ste bili na udaru i spiskovima dežurnih nacionalnih izdajnika.

Kada je Dragoljub Mićunović govorio na sudu u Hagu povodom tužbe za genocid, on je zastupao interese zemlje tako što se pozivao upravo na civilni pokret otpora, na Žene u crnom, vojne dezertere… Kada sam videla njegov govor, pitala sam ga zašto ne ustane jednom u Skupštini i kaže da poznaje neke od tih ljudi iz antiratnih pokreta i da oni nisu to za šta ih stalno optužuju.

Uvrežilo se u javnosti da te neke ženetine iz nevladinog sektora služe kao stalni target pilotiranog akumuliranog resentimana, političkog progona i pravdanja svakojakih gadosti „patriota“. I to je godinama unazad tako. Podrazumeva se. Najpre su nas nazivali kurvama, vešticama, a sada je najnoviji slogan da nas nazivaju komunistima, komunističkim kćerima. Jer sad je, vidim, antikomunizam jako moderan, ili postmoderan. Antikomunizam i fašizam je „modernizam“ „patriotskih“ i istorijsko-sporazumnih snaga, ravnotežnih i relativizujućih, onih koje ne mogu da donesu temeljne odluke. A mi se pitamo, odakle kontinuitet nasilja.

Nedavno su ovde u CZKD došli ljudi iz organizacije „1389“, i to u pratnji policije i kamera, izvikivali te svoje parole i doneli jedno pismo koje je mene zapanjilo. A u pismu piše da ja treba da sprečim misiju Euleksa na Kosovu, ulazak Srbije u Nato i da ukinem Haški tribunal! I ti onda iz tog pisma vidiš jedno ludilo, i istovremeno precenjivanje i potcenjivanje onoga što mi radimo. Zamislite, da ja sad imam takvu nekakvu moć! Ali zato, imamo, svi skupa, neku drugu moć. Artikulacije, recimo.

Ali to nije od juče. Najgadnija stvar je bila kada je Milivoje Pavlović 1999. u „Politici“ na celoj strani objavio tekst naslovljen „Peta kolona u kulturi“. Posle tog teksta je došla policija, izvršila premetačinu, uzela sve šta joj treba, ispitivala i sve što sledi. Ono što je najbizarnija stvar u vezi sa tim jeste da je u tom času u Centru bila izložba mladih ukrajinskih umetnika, pa je Jirži Dinzbir napisao pismo Kučmi da neko u Beogradu zabranjuje ukrajinsku izložbu. Oni su posle toga morali da otpečate Paviljon, a mi smo tu ukrajinsku izložbu držali tri meseca. U jednom od tih dana, jako vrućih, otet je i ubijen Ivan Stambolić, a odbor za njegovu zaštitu našao je svoje mesto u CZKD-u, u kome su bili i „Vin“ Gordane Suše, i drugi nezavisni mediji, i nevladine organizacije, i Otpor i studenti, i Škola ljudskih vrednosti, svi naši prijatelji, pa i saborci.

Kako vidite ulogu ovdašnje političke elite u aktuelnim društvenim procesima? Neki od njih su prošli i kroz CZKD.

Koliko su političari uopšte svesni politike koju vode, ja ne znam. Često ne znaš je li reč o neznanju, gluposti, koristoljubivosti, ili svemu tome zajedno. Ono što vidim kao problem kod naših političara jeste nedostatak ideje opšteg dobra, ideje konsolidacije jedne zajednice, i potrebe za preokretanjem celog pogubnog stanja duha koje je vladalo proteklih decenija. Đinđić je to nazivao vizijom. Ne znamo tačno šta će Obama da uradi, ali on je u jednom trenutku uspeo da mobiliše ljude, preokrene svest i svet, i izvede ga iz stanja očaja i pada. I nama je neophodna ta vrsta energije, ali ona se ovde ne stvara usled otuđujuće partijske politike.

foto: vesna pavlović

Znate li šta je zaista izdaja zemlje? To je korišćenje resursa države u partikularne svrhe. Od reka do Zlatibora i Kopaonika, do Luke Beograd – ta upotreba zemlje u privatne svrhe je otuđenje naroda od ideje rodoljublja. Grabeći po partijskim hijerarhijama moć i pare, ti ljudima poručuješ – ovo nije vaša, ovo je moja zemlja. Tako se od onih od kojih se inače očekuje da iznesu ovu nemoć, ispumpava motivacija koja bi trebalo da bude gorivo u kriznim stanjima. I postoji još jedna notorna stvar – ne može se delovati bez primera. Zato je sahrana patrijarha Pavla toliko karakteristična. Šta se dešava sa zajednicom kad dovedeš ljude do toga da i ova manifestacija predstavlja neku vrstu tihog protesta. Jedna žena mi je rekla da čovek ovde svakog dana mora da načini toliko greha da bi uopšte preživeo, da je imao potrebu da se iskupi na jedan takav način.

Kada smo pravili Centar, razmišljali smo o toj famoznoj katarzi, o tome kako doći do potrebnog pročišćenja. Sećam se jedne scene sa tribine kada smo govorili o Bosni, a gost je bila Liv Ulman. Bilo je puno sveta i vladala je velika tenzija u publici. A onda je jedna žena počela da plače i da najužasnije vrišti. Liv Ulman je tada ustala, prišla joj i – zagrlila je. Svi su odahnuli. Takvih prizora, scena, trenutaka u Centru bilo je dovoljno za život, sa tragovima pobacanih kamičaka, za sutra. „Da bi se nešto videlo, za to je potrebna volja“, reći će Herman Broh u komadu O Nemačkoj, koji je režirala Ana Miljanić.

Eto o čemu se radi. Radi se o miru, ljudskosti, prijateljstvu, svemu onome čega smo tako žudni. Pričaju danas o nemoći, apatiji, nemotivaciji, a u stvari radi se o ovim jednostavnim stvarima, bez kojih ljudi ne mogu da žive.

Ovde se čitav društveni život svodi na politički, ili još gore na partijski život. Kao da izvan politike nema života.

Ta neverovatna segmentacija o kojoj govorite potiče od jednog užasnog izraza koji glasi „neka svako radi svoj posao“. Meni je Žika Kovačević objašnjavao kada jedan grad pravi metro – kada se u njemu skupi tehnološka, finansijska i mentalna moć, kad grad postane polis koji konsenzusno odluči da ima metro. A u disperziji interesa kakva kod nas vlada ne možeš napraviti ništa, a kamoli metro. Kako će Oliver Dulić da sprovede ekologiju? Sa tajkunima? Kako da očisti reku ako onaj tamo onome dozvoljava da mu curi otrov jer mu je dao parče Zlatibora, ili mu je tata predsednik opštine, ili kako već idu ti sistemi podmićivanja i uzurpacije javnog i opšteg dobra i prostora. Ovdašnje političke elite predstavljaju ono što Marks naziva „društveno otuđene grupe“. Ako imaš četiri partijska čoveka koja će u jednoj emisiji dva sata da raspravljaju šta da se uradi sa tri hiljade državnih službenika koje treba otpustiti, a niko ne pominje šta je sa onim hiljadama i hiljadama otpuštenih ljudi, uništenih firmi – onda vidiš stepen tog otuđenja.

To da „svako radi svoj posao“ nije nikakva politika, to je apolitičnost, i ona zapravo omogućava da se stvori kulturna hegemonija koja dolazi sa desnice. Međutim, desnica ne stvara već samo reprodukuje, ali kod nas ona čak ni to ne radi. Mi danas živimo u glavnom gradu u kome nijedan muzej ne radi. Šta onda rade ti ljudi? Ako si ti nacionalista, napravi nacionalni muzej, nacionalno pozorište, nacionalnu galeriju, pa pokaži tu svoju naciju. Ali toga nema, jer je reč o virtuelnom nacionalnom mitu. Da li Ministarstvo kulture faktički postoji ili je i ono virtuelno? Jer šta ako ono nema budžet? Iz čega izvire ta moć? Kad neko ustane u Skupštini i kaže da nama ne treba Muzej savremene umetnosti već nam treba Hilandar, onda neko valjda treba da ustane i kaže da su to dve vrednosti koje paralelno postoje. Ali kako da kaže kad sada svugde umesto kulture imaš duhovnost! Proslavljaš pedeset godina nekog pozorišta i kažeš „ovde se negovala duhovnost“. Nije se negovala nikakva duhovnost, nego pozorište i umetnost.

Tako su i naši ekonomisti posle 5. oktobra naučili da se predstavljaju kao eksperti, a državu da svedu na samoposlugu. Od 2000. dobili smo tako sa jedne strane eksperte, a sa druge popove!

I baš zbog toga se stalno izbacuju himere koje porobljavaju mišljenje. Parole tipa „Kosovo je Srbija“, koje, zapravo, onemogućavaju sadašnjost i kreativnost unutar postojećeg, blokiraju stvarne potencijale društva, sposobnost i kreativnost. To su snovi o zagrobnom životu.

foto: srđan veljović

Da li je i Evropa jedna od takvih aktuelnih himera?

Evropu treba problematizovati. Mi smo imali ovde sjajan seminar „Tranziciona pravda u bivšoj Jugoslaviji“ na kojem je učestvovao i Tomaž Mastnak, autor knjige Na granicama Evrope. Kada je Slovenija ulazila u Evropu, on je opšti konsenzus i levice i desnice, svih, svih, baš svih, i partija i nevladinih organizacija, prokomentarisao rečima koje se i na nas danas mogu odnositi – da Evropa zapravo predstavlja rešenje za sve naše nemoći, sve naše nedostatne planove, za sve naše prekraćenosti. Kao da svi uglas zapomažu: „Ajde spasi me, Evropo!“ Ali, naravno, niko nikoga neće spasiti, svi smo smrtni. Na ovom seminaru koji pominjem učestvovalo je dosta ljudi, i mi smo o evropskim temama raspravljali ravnopravno, bez obzira odakle je koji sagovornik dolazio. Cilj CZKD-a, moj i mnogih ljudi, jeste učešće u raspravi u kojoj kritički ljudi iz Evrope kritički raspravljaju o toj istoj Evropi i o svojim zemljama. Nije naše da idemo s Berluskonijom, nego da vidimo šta rade Italijani s onim đubretom u Napulju. Nije naš sagovornik francuski ministar, ko god i kakav god bio, već Etjen Balibar i Alen Badju, ljudi koji se ne bave apologetikom političkih projekata, već problematizuju Evropu. Mi za tu raspravu imamo dragoceno iskustvo. Bili smo u središtu događaja. Pred našim očima, na nama su se in vivo igrali tezama, dokumentima, implementacijama, ingerencijama, konstruktima, projektima, netvorcima… I mi bismo promišljanjem takvog jednog iskustva imali šta da kažemo. Nije naš brend neki jebeni kajmak ili maline. Naš brend je iskustvo svedoka. Jer mi možemo da pomognemo da se ono što se ovde desilo ne desi više nikome nikada.

foto: srđan veljović

Ovde je na delu skoro zaglušujuća kulturna provincijalizacija.

Jeste. Kod nas se pojavila fraza: „ova predstava je dobra za naše uslove“. Pa onda kažu: „to je naš Venecijanski bijenale“. Pa nemojte me zezati! Predstava je dobra ili nije. Naši likovnjaci su napravili dobru ili lošu izložbu. To je prava filozofija palanke – kad ti uvodiš unutrašnje sankcije prema takozvanom „velikom svetu“. Ja sam odrasla u zemlji u kojoj je ravnopravno učešće u svetu bilo najnormalnija stvar. Na Bitefu je bilo potpuno nebitno da li je neko bugarski ili engleski reditelj. A sada imaš situaciju da ti uspeh u inostranstvu ovde donosi verifikaciju. To je Brozova politika, da se unutrašnja politika drži spoljnom politikom, ali to je ipak bilo u drugom vremenu i okolnostima. Hoću da kažem da je osnovno pitanje danas kako ponovo osvojiti ravnopravnost o kojoj govorim, a to znači kako ponovo biti – slobodan.

Sad još imamo i tranzicionu zbrku – fenomen da ti dođe momak koji ima minđušu u uvu, beneton majicu i starke i onda ti objašnjava da Jevreji ruše Srbiju. Pred „Malim Parizom“ parkirani rols-rojsevi i beemveovi, a blato curi ulicama koje niko ne pere.

Vi ne očekujete ništa, kazali ste. Zašto onda radite sve to što radite?

Postoji u filozofiji nešto što se zove bezrazložan čin. Nešto što je skupo, a nema svrhu, nešto sto je beskrajno dragoceno, a nema cenu. Radim to što radim zbog neverovatnih saradnika koji su Centar pretvorili u svoj život, jedino tako se i može, zbog prijatelja i saradnika koji mi čine čast, zbog drveta koje je bilo sasvim malo u dvorištu Centra, a sada je veliko, prelepo i daje hlad, zbog kamena koji ponavlja mediteranske kuće, zbog toga što je lep i drag svaki dan kada uđem u Centar. Zato što sam pre neki dan slučajno iz Francuskog kulturnog centra uzela Kamijev Mit o Sizifu, zato što sam u vremena velikog radzora učestvovala u stvaranju jedne institucije.