U Velikoj dvorani Doma sindikata se, na opštu radost, javljaju "neki novi klinci". Problem Festivala je, više nego ikad, odabir najboljih ostvarenja. Uprkos velikim iskušenjima kroz koja smo prošli tokom proteklih desetak godina kontinuitet Festivala jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma je održan i uspešno se nastavlja
U početku bi dokumentarni film… Ne treba zaboraviti da su prve pokretne fotografije koje su 1895. godine snimili Francuzi braća Limijer (Lumière) bile dokumentarnog karaktera. Oni su svojom kamerom snimali predele, ljude i život koji nas okružuje, a taj novi prozor u svet privlačio je tadašnje filmske gledaoce pre svega kao autentični dokument o stvarnosti. Nešto kasnije, početkom dvadesetog veka, razvio se i igrani film koji je brzo prevazišao popularnost dokumentarnog filma ali nikada nije ozbiljno ugrozio opstanak ove filmske vrste. Tematska lepeza onoga što ukratko nazivamo dokumentarni film vremenom se širila – uz filmove o događajima i ljudima i filmske žurnale, javljaju se putopisni, obrazovni, industrijski, sportski, medicinski, nastavni, eksperimentalni, animirani i mnogi drugi žanrovi koji su se granali u okviru razvoja filmske tehnike i filmske umetnosti. Nagli uspon televizije tokom druge polovine prošlog veka svakako je podstakao proizvodnju svih vrsta neigranih pokretnih slika.
FILMSKA TRADICIJA: I kod nas je sve počelo dokumentarnim filmom. Pored stranih snimatelja i pioniri filma u Srbiji pre Prvog svetskog rata (snimatelj Slavko Jovanović, producenti Svetozar Botorić, braća Savić, Đoka Bogdanović) realizovali su uglavnom dokumentarne filmove – „žurnale“. U prvoj zajedničkoj državi, Kraljevini SHS/Jugoslaviji, vlast je bila nezainteresovana za razvoj domaćeg filma i kinematografskih delatnosti uopšte te je inicijativa za snimanje filmova bila i dalje prepuštena pojedincima, usamljenim entuzijastima koji su ulagali svoj trud i sredstva da bi nešto ostvarili. Najveći deo te međuratne jugoslovenske filmske proizvodnje spada u kategoriju dokumentarnog filma. Sačuvano filmsko nasleđe prvog perioda razvoja kinematografije na tlu jugoslovenskih zemalja (1896–1945) sastoji se pretežno od dokumentarnih materijala koji, s jedne strane, svedoče o našim filmskim tradicijama, dok s druge strane predstavljaju dragocenu istorijsku građu.
Savremena jugoslovenska kinematografija, nastala 1945, posle završetka Drugog svetskog rata u novoorganizovanoj državi (DFJ-FNRJ-SFRJ-SRJ), otpočela je svoju delatnost na isti način snimanjem filmskih žurnala i realizacijom dokumentarnih i kratkometražnih filmova. Od početnih nekoliko desetina dokumentaraca snimljenih tokom 1945. i 1946, proizvodnja ovih filmskih vrsta je narednih godina brzo rasla, a žanrovska struktura se razgranavala. Već je 1948. snimljeno preko sto, a 1949. godine 166 dokumentarnih i kratkometražnih filmova uključujući i jedan animirani. Država je, uprkos teškoj materijalnoj situaciji, iz kulturnih, obrazovnih, a svakako i političko-propagandnih razloga podsticala i finansirala domaću filmsku proizvodnju, a u okviru toga je posebnu pažnju posvećivala dokumentarnim, obrazovnim, nastavnim, sportskim, dečijim i sličnim filmovima. Tadašnja jugoslovenska filmska kritika i štampa bavile su se problemima dokumentarnog i kratkometražnog filma skoro u istoj meri kao i igranim filmom.
ROĐENjE FESTIVALA: Od samih početaka kratkometražni i dokumentarni filmovi su se suočili sa problemom – kako da dopru do gledalaca kojima su namenjeni? Manji broj filmova ove vrste prikazivan je po bioskopima uz igrane filmove, održavane su posebne tematske predstave za škole, sindikate, vojsku, ali je bilo veoma teško sagledati celokupnu domaću proizvodnju iz svih šest jugoslovenskih republika. To je bio i jedan od razloga organizovanja festivalskih manifestacija na kojima bi se jednom godišnje prikazali odabrani filmovi realizovani po republikama, uporedila zanatska i umetnička dostignuća, sagledale vrednosti i nagradili uspesi.
Od 1954. do 1959. dokumentarni i kratkometražni filmovi prikazivani su na Festivalu jugoslovenskog filma u Puli, uz igrane filmove u okviru posebne sekcije. Manji broj u Areni u večernjim časovima, a najveći deo na prepodnevnim projekcijama u polupraznim bioskopskim dvoranama. Poseban žiri je vršio selekciju i dodeljivao nagrade – takođe Arene – za uspehe u kategoriji dokumentarnog i kratkometražnog filma. Skoro istovremeno, 1954. i 1955, održavan je i u Sarajevu Festival jugoslovenskog dokumentarnog filma, ali se ova manifestacija ugasila jer se domaća kinematografija opredelila za Pulu.
Međutim, na Festivalu jugoslovenskog filma u Puli dokumentarni i kratkometražni filmovi su bili u senci igranog filma, što je opravdano izazivalo nezadovoljstvo autora i producenata ovih filmova. Zbog toga je 1960. došlo do razdvajanja na dve manifestacije – Festival jugoslovenskog igranog filma u Puli i Festival jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu.
Od 4. do 9. marta 1960. održan je prvi put u Beogradu VII festival jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma i od tada teče kontinuitet „martovskog festivala“ u našem glavnom gradu. Prelazak u Beograd je svakako uticao na konsolidovanje, razvoj i sticanje fizionomije ove manifestacije tokom šezdesetih godina, što se poklapalo sa usponom i umetničkim uspesima jugoslovenskih dokumentarnih, kratkih igranih i crtanih filmova. U uvek punoj Velikoj dvorani Doma sindikata, koja je bila stecište jugoslovenskih stvaralaca, proizvođača, filmskih kritičara i ljubitelja dokumentarnog i kratkometražnog filma, prvi put su domaćoj javnosti predstavljena u punom sjaju ostvarenja „beogradske škole dokumentarnog filma“, „zagrebačke škole crtanog filma“ i dela mnogih drugih proslavljenih autora ovih filmskih vrsta. Beogradski martovski festival je brzo postao nacionalni festival od međunarodnog značaja. Ponekad mu je prisustvovalo preko 50 gostiju iz inostranstva, kritičara i festivalskih selektora. Put za Oberhauzen, Lajpcig, Krakov, Berlin počinjao je u Beogradu…
DOKUMENTI VREMENA: Tokom pedeset godina prikazano je na festivalima oko 6000 (šest hiljada) raznovrsnih dokumentarnih, kratkometražnih i animiranih filmova. Značajna umetnička ostvarenja, dobri, prosečni ili loši filmovi – sve su to dragoceni dokumenti o vremenu u kome su nastali. Stara svedočanstva o entuzijazmu u ratom razorenoj zemlji; uspesi, dileme, zablude, radosti i razočaranja u drugoj Jugoslaviji; drama čoveka u zemlji koja se raspada, pa opet rat i ratom razorena zemlja i ljudske sudbine – sve su to zabeležile kamere dokumentarista, sve je to prešlo preko festivalskog ekrana. Dokumentarni film je ponekad bio samo objektivni svedok, ponekad propagandista, a veoma često oštra društvena kritika i neumoljiva savest društva sa željom da se prevaziđu teškoće i zlo koje vuče unazad.
Nestanak one stare Jugoslavije smanjio je prostor sa koga su se slivali filmovi na beogradski festival ali nije umanjio broj filmova jer nove (video i DVD) tehnologije pružaju mogućnosti većem broju stvaralaca. U Velikoj dvorani Doma sindikata se, na opštu radost, javljaju „neki novi klinci“. Problem Festivala je, više nego ikad, odabir najboljih ostvarenja. Uprkos velikim iskušenjima kroz koja smo prošli tokom proteklih desetak godina kontinuitet Festivala jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma je održan i uspešno se nastavlja. Takvog festivala nema na prostorima bivših jugoslovenskih republika, Balkana, Srednje Evrope. Možda nastavak tradicije i budućnost beogradskog festivala treba potražiti u saradnji sa kinematografijama sa tih prostora.
Miloš Radivojević, selektor festivala za kategorije igranog, eksperimentalnog i animiranog filma u domaćoj produkciji, kaže za Vreme:
Sasvim je izvesno da ovogodišnji ponuđeni filmovi u kategoriji kratkog igranog, eksperimentalnog i animiranog filma nagovešatavaju „buđenje posle dužeg sna“. Glavni producenti za kratki igrani film postaju akademije i škole, pre svega Fakultet dramskih umetnosti, Filmska škola Dunav filma, Akademija umetosti „Braća Karić“ i Zastava film. U kategoriji eksperimentalnog filma još uvek se osećaju uticaji nekadašnjeg amaterskog filma, a pojavljuju se i filmovi „nove generacije“ u tehnološkom smislu: integrisanje filma i televizije u konkretnom postupku – „zrno sve linijastije, a linija sve zrnastija“. Veoma su značajni napori da se oživi produkcija animiranog filma. U tom smislu najzaslužniji su mladi i deca iz studija Dunav filma, a naročito dva centra u kojima se veoma uspešno radi sa njima – Vranje i Čačak. Dakle, zdravlje našeg pedesetogodišnjeg festivala nije tako loše ali bi moglo biti i znatno bolje. To ne zavisi samo od onih koji stvaraju i vole ovu vrstu filma, neophodni su i bolji uslovi da bi sve to dobilo jedan izuzetan kvalitet i vratilo nas na mapu sveta filma gde nam je i mesto – jako visoko. Ali, to je druga priča. Priča o prokletom novcu.
Svečanim uručenjem nagrada i projekcijom nagrađenih filmova, u utorak veče je u beogradskom Domu sindikata završen jubilarni 50. festival jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma, na kojem je od 27. marta u takmičarskom programu prikazano ukupno 87 filmova. Gran pri festivala ravnopravno su dobile dve debitantkinje – Čarna Manojlović-Stamenković za dokumentarni film Tri (u)lične priče i Iva Ćirić za animirani film Kućica. Žiri kojim je predsedavala Dubravka Vojvodić, a u čijem sastavu su bili Karolj Viček, Zdravko Velimirović, Ranko Munitić i Miroslav Jelić dodelili su i sedam Zlatnih plaketa „Beograd“, i to uglavnom mlađim autorima: Milošu Tomiću za mini film Miloš Tomić kao vo, najbolji eksperimentalni Putovanja Draga Latinovića i Kontakt Ivana Obrenova. Stefan Arsenijević, dobitnik berlinskog Zlatnog medveda nagrađen je za kratki film Mala jutarnja priča, a u kategoriji dokumentarnog filma nagrađeni su Filip Čolović za ostvarenje S one strane mosta i Miloš Đurđević za film 19:05.
Odlukom Vlade Srbije, Jugoslav Pantelić više nije direktor Jugoslovenske kinoteke, ne zna se zašto. Da nije možda zato što se Kinoteka priključila martovskom štrajku na koji su pozvali studenti
Mediji su puni hvale za srpski film „Karmadona“ čija je svetska premijera upravo održana na festivalu u Torontu, opisuju ga kao direktan sud stvarnosti bez kompromisa
Ako se složi Skupština Grada, Fest će biti održan od 21. do 28. decembra. Bio bi to jedini način da se zaboravi na sve ono što koči realizaciju ovogodišnjeg izdanja
Netačna je teza izneta ovih dana da nema preciznog uvida u stanje hala Beogradskog sajma, te da je procena troškova njihovog privođenja novoj nameni zbog toga neizvesna, kaže profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu Dušan Najdanović
Ove godine najposećeniji dan Sajma knjiga pada 1. novembra, na godišnjicu smrtonosnog pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Da li je, praveći raspored jesenjih manifestacija, uprava Beogradskog sajma zaboravila na to
Ima li Aleksandar Vučić vojsku? Nešto ponaprednjačenih kadrova sigurno bi u „datom trenutku“ stalo iza svog „vrhovnog komandanta“. Ali šta je sa trupom? Pa ništa – velika većina bi zabušavala, uzela bolovanje, isparila. Oni su tu samo zbog para
„Jurićemo ih po ulicama“, proricao je Jovo Bakić i mnogi su mu davali za pravo. Sada se dešava obrnuto – naprednjački Šturmabtajlung mlati narod po ulicama, kućama i lokalima. A naša čaršija se dobrim delom gnuša „svakog nasilja“
Nije nelogično da se malo pribojavaš tuđih navijača kada odeš na utakmicu, pa i reprezentacije. Ali da strepiš da će te tvoji prebiti - to samo u Srbiji postoji
Vreme nasilja: Protest u Novom Sadu u pet slika
Bes, pendreci i suzavac Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
