Od pravnih se normi i civilizacijskih standarda ne može odustajati iz obzira prema kulturnim specifičnostima. Udarci koje nekome nanese otc ili muž ne bole ništa manje ako se oslanjaju na drugu tradiciju. Počinioci krivičnih dela ne smeju imati prava na bilo kakav „kulturni bonus„, koji im dodeljuju pojedine sudije, što je i onako samo nešto drugačiji vid ispoljavanja rasizma. Muslimani ne smeju imati nikakva posebna prava, ni pozitivna ni negativna.
Ima li nekoga da ne zna za onu reč i misao Anglele Merkel da „multikulturalizam u Nemačkoj nije uspeo“, ili da je umro, kako ono beše? E sad, da li je umro prirodnom smrću usled konstitutivne nesposobnosti da „zaživi“ – o konstrukcijskoj grešci multikulturalizma kao paralelnog koegzistiranja „zasebnih kultura“ govorili smo u prethodnom broju – ili ga je ubilo, tema je za sebe. Kako god, dalje od posramljujuće stereotipnih i površnih novinarsko-dopisničkih lamentiranja u kojima je frau M. bila portretirana gotovo kao neki meki, postmoderni Hitler, ekskluzivna ljubiteljka plavokosih i plavookih Helmuta i Helgi, ovde gotovo da se i nije pisalo o ovoj temi. Zato je još dragocenija pojava u srpskom prevodu knjige nemačkog pisca i „islamologa“ iranskog porekla Navida Kermanija Ko smo mi – Nemačka i njeni muslimani (prevela Jelena Kostić-Tomović; Samizdat B92) koja se sa identitetskim kompleksom, što „starosedelaca“ što „dođoša“, i to baš onih iz „vrućeg“ islamskog sveta, suočava hrabro, ali i slojevito, svestrano i racionalno, u osnovi bez predrasuda – osim možda onih koje su ukorenjene u samom autoru. A kojih je i sam dovoljno svestan, uglavnom prepoznavajući njihove tragove…
Nastala kao veoma proširena verzija jednog njegovog predavanja, Kermanijeva knjiga primer je fine kulturološke esejistike u kojoj se veoma upućeno razmatranje izabranog fenomena suptilno isprepliće sa „proznim“ izletima, to jest sa otvoreno autobiografskim narativom, s principom „ličnog iskustva“; naravno, been there, done that nije po sebi svepobeđujući argument koji uvek besprekorno funkcioniše, ali ume da bude veoma, veoma koristan kada se govori o tzv. osetljivim pitanjima. A to je danas nesumnjivo i pitanje odnosa „tradicije“ i slobode, prava i dužnosti, kolektiviteta i personalnosti, Istoka i Zapada etc.
Kao sin obrazovanijih i imućnijih Iranaca (lekara), odrastao u godinama velikog zaleta i prosperiteta zapadnonemačke Bundesrepublik, Kermani svedoči kako je bio gotovo nesvesan svoje „drugosti“ od koje tada niko nije pravio bog zna kakvo „civilizacijsko“ pitanje, nego se ona primećivala tek u sitnim detaljima iz svakodnevice; istovremeno, Kermani je i u zemlji svog porekla, Iranu (radi se mahom o vremenu pre mračnjačkog prevrata 1979) neretko bivao „stranac“ – naročito kada bi se našao po strani od metropolitanskih prosvećenijih slojeva, inkorporiranih u tokove globalne „visoke“ i pop kulture – što mu nije ostavljalo mnogo mesta za romantične iluzije o idiličnoj i neiskvarenoj zavičajnoj zemlji, a koje su, pak, tipična iseljenička bolest…
Kako je onda došlo do onoga čemu svedočimo danas, ne samo u Nemačkoj? Kermani lapidarno, ali pronicljivo analizira porast ksenofobnih predrasuda i mentalitet „tvrđave Nemačke/Evrope“ ne jednoj strani (danas već oličen u Pegidi i sličnim pokretima), a na drugoj narastanje i širenje islamističke totalitarne ideologije, kao eksplozivne eksploatacije socijalnih i nacionalno-antiimperijalnih frustracija, barem koliko i neprosvećenosti „masa“. Posebno su važne stranice u kojima Kermani objašnjava islamizam i verski integrizam kao tipičnu reakciju (delova srednjih i viših slojeva!) na modernizaciju i sekularizaciju (to jest, dubinski, kao nuspojavu sekularizacije), od koje se (ideološki) zaklon traži u „povratku korenima“ nekakvog imaginiranog „čistog, pravog islama“, što bi se reklo – islama kakav nikada nije bio. Odatle onaj samo naizgled paradoksalni fenomen da su mnogi „tradicionalni“ muslimani kud i kamo duhom otvoreniji, tolerantniji i miroljubiviji od njihovih mlađih, urbanijih, obrazovanijih i imućnijih potomaka, neretko odraslih na Zapadu: ovi potonji, kada jednom prigrle islamizam, naprosto počinju da žive jedan nasilan ideološki konstrukt. I nije to ništa osobito čudno, kamoli novo: a šta je bio, recimo, imaginarijum nacista o starim Germanima, Tevtoncima itd., onako „čistim“ i pomalo nadljudskim, nego to isto…
Ima, dakle, Kermanijeva knjiga niz „globalnih“ konotacija i utoliko je vrlo dragocena lektira u ovo „post-Charlie Hebdo“ vreme, ali njen je fokus na Nemačkoj, gde se autor ipak oseća kod kuće. Hm, ali šta je zapravo „kuća“? Svako ko ima, recimo, gastarbajtera u familiji prepoznaće mnoge od Kermanijevih dilema, nedoumica, pa zašto da ne i nedoslednosti i nesavršenosti. Tek manji deo njih ima veze s bilo kako shvaćenim „islamom“, a većina je naprosto iz onog večitog kompleksa imigrantskih podvojenosti i nesigurnosti. Šta znači, recimo, biti „Nemac“? Posedovati nemački pasoš, plaćati porez nemačkoj državi? Da li je sam Kermani Nemac? Reklo bi se da okleva da se tako nazove, ali opet, snažno se pobuni kada vidi da u nekoj knjižari njegove knjige ne stoje u odeljku „nemačka literatura“… Navijaće snažno za svoj lokalni klub iz Kelna, ali će mu reprezentacija Irana nekako biti draža od one s nemačkim grbom… Uživaće i u najegzotičnijim kuhinjama sveta, ali će mu čari nekih „tradicionalnih nemačkih jela“ ostati večna misterija… Isključuje li ga to iz nekog zamišljenog nemačkog „Mi“? Ako ne, šta to „Mi“ znači i kako se definiše? Ako da, po koju cenu, ličnu i društvenu?
Ko smo mi je knjiga ozbiljnog, mada naizgled nepretencioznog promišljanja problema na kojima opstaje ili pada projekat savremene Evrope kao interkulturnog društva, a ne samo trenutni must-read. Naravno, na pitanje iz naslova niko, pa ni Kermani ne može dati lak i jednostavan odgovor; uostalom, samo se takvih odgovora, i ljudi koji su radi da vam ih udele, treba bespogovorno čuvati.
