Branko Ćopić, dečak
Šta je vreme učinilo Branku Ćopiću, šta nama, i zašto i kako čitati Magareće godine danas, posle svega
U tekstu „U traganju za izgubljenim zavičajem“ („Vreme“ br. 1111) Boris Rašeta pita kako bi Branko Ćopić reagovao na događaje iz 1991, odnosno 1992. godine. To ne znam, ali znam kako je bilo prvi put u životu čitati Ćopića baš 1991. i 1992. godine. Bilo je mnogo sličnije čitanju iz 1981. ili 1971. nego, recimo, 2011. U jesen 2011, otprilike 20 godina nakon što sam prvi put pročitala Magareće godine, uzela sam ih ponovo u ruke, sa namerom ne većom od prelistavanja porodičnog albuma. Nije me zanimalo kako ću u ovim godinama reagovati na nešto što mi je u detinjstvu značilo mnogo, jer mi je plemeniti, gotovo sveti karakter knjige bio neupitan. Htela sam samo da evociram uspomene. Međutim… Reagovala sam drugačije. Čitaoci i obožavatelji Magarećih godina sigurno se sećaju Hamida Rusa i priče o tome kako je muslimanski dečak završio u pravoslavnom Prosvjetinom đačkom domu. Hamid je, ukratko, bio nestašan dečak, te je jednom prilikom ispred džamije izmešao cipele tako da „nigdje jedna s drugom nije ostala“, zbog čega mu je hodža propisno izvukao uši, zavalio par ćuški i nazvao ga „Rusom jednim, bezbožnikom“. Revoltirani Hamid skoknuo je do Gajretovog doma po kofer i završio među pravoslavcima „da jede krmetinu“.
Čitala sam priču o Hamidu Rusu i samo potvrđivala sebi da je još uvek znam gotovo napamet. Ali, ovog puta mi pročitano nije bilo tako zabavno, nisam se smejala nad slikom sluđenih muslimana koji se čupaju i tuku ispred džamije u potrazi za cipelama, nije mi bilo toliko drago što je Hamid odbrusio hodži da deset puta više voli krmetinu nego „njegovu kozetinu“. Iz potaje me je spopala nelagoda zbog te scene sa dobrim pravoslavcima i zlim muslimanima, udružena sa podatkom koji dvadeset godina ranije niti sam znala niti me je zanimao, da je Branko Ćopić Srbin.
Šta sad? Sprovesti reviziju nad ličnom istorijom? Odreći se Magarećih godina? Proglasiti Ćopića za pritajenog nacionalistu, ustvrditi da se indoktrinacija nacionalnim mitovima odvijala decenijama pre nego što će podivljati, perfidno prikrivena u nevinoj dečjoj literaturi? Ne, nego se pogledati u ogledalo i reći sebi: meni je mozak ispran. Dvadeset godina čitalačkog iskustva na amplitudama govora mržnje i političke korektnosti moralo je da ostavi posledice. A gde je tu Ćopić? Jedino iznad svega toga. Odreći se Magarećih godina značilo bi odreći se onog od kog si naučio da se jačem uvek treba usprotiviti, a slabijeg zaštiti, da u životu postoje razne „crne knjige“ u koje ti neko beleži navodne prekršaje zbog kojih te surovo kažnjava samo zato što mu se može i da je jedino ispravno ukrasti ključ, obiti bravu, a crnu knjigu iskidati na komade, spaliti i osloboditi se. Na toliko odricanje nisam bila spremna. Jedini razuman zaključak je da problem nije u Ćopiću, nego u meni. Nažalost, nisam jedina. Isti problem ima jedna izdavačka kuća iz Alabame koja je prošle godine cenzurisala Marka Tvena. Iz Toma Sojera i Haklberi Fina obrisane su reči „crnja“ i „crvenokožac“. Ne cenzurisati i ne revidirati Tvena ili Ćopića, svejedno, znači ne gubiti kontakt sa vlastitom kulturom, istorijom i, u krajnjoj liniji, sa samim sobom.
Selaković je dno dna kakvo se nije moglo zamisliti i ja, iskreno rečeno, ne mogu da zamislim gore od Selakovića, kad je sektor kulture u pitanju, rekao je Ivan Medenica
Marta prošle godine zidanje Trampovog hotela u Beogradukoštalo je oko 460 miliona evra, a sad, kad je sporazum propao, predsednik Vučić kaže da košta 750 miliona dok Jovanov i Đuka tvrde da je mnogo skuplji
Festival „Dani Smiljane Mandukić“ biće održan uprkos činjenici da nije podržan, opstajući isključivo zahvaljujući posvećenju njegovih organizatora i učesnika
Milena Radulović dobila je Gran pri ne: Bitefa ne samo zbog uloge u „Procesu Peliko“, već i zbog svega što je napravila za sve žene u regionu
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
