Na početku svake godine na ovim stranama otkrijete novu ličnost sa muzičke scene koja će obeležiti godinu pred nama. Artan Lili i Stuttgart Online su dva benda iz Beograda o kojima se priča, a iza kojih stoji isti autor: Bojan Slačala (1977), gitarista, pevač i odnedavno samostalni likovni umetnik.
Stuttgart Online su bili u samom jezgru „Nove srpske scene“ u drugoj polovini nultih godina, i ostali su retko čist primer angažovanog rok benda novog doba, ali tokom 2014. sve nas je zatekla nespremne eksplozija entuzijazma tvrđeg pop zvuka oličenog u pojavi grupe Artan Lili. Njihovi spotovi se sukcesivno pojavljuju već mesecima na dostupnim medijima, i sa zadovoljstvom beleže novi pomak na ovdašnjoj muzičkoj sceni, u njenoj poeziji i samosvesti.
„VREME„: Imati dva benda, to je kao imati kućne probleme u dve kuće. Šta te je nateralo na to?
BOJAN SLAČALA: Splet okolnosti, ništa nije režirano, ali jasno je da je jedno emotivnije iskustvo, a drugo angažovanije – razlikuju se i u sviračkom smislu, u Stuttgartima je naglasak na ritam sekciji, a u Artan Lili se samo naizgled malo odmorim. Kad bih rekao da imam potrebu da se i u ženskom rodu izrazim, ne znam kako bi zvučalo – ali tako je. I meni je veliki kompliment kad čujem da ljudi misle da naša članica Romana piše tekstove, a u stvari…
Inače, Stuttgarti su osnovani 2006, Artan Lili 2014. Došao sam u Beograd da studiram iz Bosne 1996, vođen pacifističkom porodičnom tradicijom, moji koreni su češki, a imam i srpski i hrvatski i bosanski pasoš.
Kako te je Beograd prihvatio, odnosno kako si ti prihvatio Beograd?
Posle studija grafike na FLU bavio sam se fotografijom, u jednom trenutku vrlo uspešno, pa sam malo više proputovao i kad sam uporedio sve te gradove, shvatio sam da je Beograd jedini grad u kome mogu da živim i radim to što radim. Lažem, i Njujork je probudio istu emociju, mada je možda sada scena u Nju Džersiju življa…
Koliko god bilo teško stanje po kulturu u Beogradu, to se uvek menja, ratna sreća se uvek menja.
Kako si uopšte došao do bavljenja fotografijom?
Hobi, koji se u jednom trenutku pretvorio u unosan posao, a ostao uvek ljubav. Vizuelna ljubav. Ja sam ljubitelj dokumentarne fotografije, i smatram da je to takav medij – u trenutku možeš da se izraziš, ako ga prepoznaš. Bez nameštanja svetla. Pomalo se još uvek bavim fotografijom, sad u funkciji benda.
Ima nečeg poetskog u svim tim stvarima kojima se baviš, one se uvek zasnivaju na posmatranju sveta, odnosno na izboru ugla gledanja na svet – i kad pišeš pesmu i kad fotografišeš, moraš prvo da uočavaš.
Svakako ima nečeg poetskog u svim tim stvarima. Boja, ritam, harmonija – bila je tema moje prve retrospektivne izložbe u galeriji ULUS u septembru 2014. – a to su termini koji su istovetni u muzičkoj i vizuelnoj umetnosti.
Kod fotografija nema zapreka da se komunicira globalno, i to iskustvo univerzalnog razumevanja sa svetom svakako je bilo važno za tebe. Misliš li da muzika koja se pravi ovde takođe može da komunicira sa celim svetom u ovom trenutku?
Svakako da može. Naravno, lakše je ako sviraš instrumentalnu muziku, što mi ne radimo. Međutim, hteo ne hteo, ako se baviš hipermarketom savremenih problema kojima si okružen, onda dolaziš na to da se izražavaš na savremen način, pa te to već stavlja u poziciju savremenog autora.
Koncept originalnosti – to je klopka u koju se lako upada. I autori i kritičari i velika većina publike očekuju sledeće – da bi bio savremen, moraš nekako da budeš originalan. Odnosno originalan na krivo shvaćen način – da uradiš nešto što niko nikad nije uradio. I sad ti uzmi, pa naslikaj neku sliku, koja će biti toliko različita od svega, da će neko da kaže – e ovo je strava, ovo nikad nisam video. Ma, nema šanse.
U muzici svi kao da još uvek stalno očekuju da se desi neki novi stil, i to u situaciji kad smo svi prevazišli i pojmove moderne i postmoderne i postpostmoderne, tako da sad više i ne znam kako se zove ova nova postpostpostmoderna situacija…
U Beogradu je uvek bio takav kontekst u kome je u svakoj ulici bilo više ljudi koji su se bavili nečim kreativnim. I to te je uvek teralo da se ističeš nečim luđim, smelijim, originalnijim… da bi te iko čuo i zapazio. To prosto nose veliki gradovi sa sobom, neku dozu autentičnog uličnog ludila radi isticanja.
Lepota i zadovoljstvo je živeti u takvom okruženju. Međutim, trenutno razmišljam o konceptu predstavljanja Artan Lili i svestan sam koliko je lako danas biti proglašen za alternativni bend – to je baš lako, imaš bend, napraviš pesme koje niko ne razume i sumnjivog su kvaliteta, i svi te odmah stavljaju u alternativni milje. Ali u tome ništa nije alternativno. Tek te kvalitet pesme čini i dobrim i originalnim i alternativnim, a ne ta spoljnja stilska određenja, i to što te niko ne razume.
Logično, prvo moraš da imaš nešto da kažeš, onda da umeš to da kažeš, pa ćeš onda već znati kome to govoriš. I Stuttgart Online i Artan Lili imaju jaku samosvest, oba benda ne samo da imaju snažnu poetiku, nego i kad nastupaju deluju kao da rade umetnički čin. To je neobično onoliko koliko je i prirodno – ipak na našoj sceni nema toliko ljudi u muzičkim grupama koji su istovremeno sposobni za dve discipline, to je kao da pišeš i poeziju i roman istovremeno.
Znaš, što se poezije tiče, parafraziraću šta Bukovski kaže u poznatoj pesmi Prijateljski savet mladim autorima, na njenom kraju: sve uzmi da radiš, da ideš na Tibet, jašeš kamilu, ali „molim te, nemoj da pišeš poeziju“. Kod Stuttgarta je socijalna kritika jača strana i tu se oseti direktnost, a sa tekstovima u ženskom rodu grupe Artan Lili – tu se odmah oseti da li ima foliranja ili ga nema.
U jednom slučaju je konfrontacija društvena, u drugom osećajna… negde si morao da pišeš ljubavne pesme valjda.
Izbegavam da tako kažem, ali jeste: u Artan Lili tema je komplikovana emotivna situacija, kao što je ljubav. Ne postoje dovoljno jake reči kojima bi se opisala, nekom ko je nije doživeo, ali mi se trudimo.
Tako je sa stvaranjem uopšte – možeš svakog vrlo lako da naučiš kako se radi jedan realističan portret, postoje školska pravila za to. Ali ako nema one nadgradnje, to nije umetnički crtež.
Šta uopšte znače imena Stuttgart Online i Artan Lili?
Artan Lili je nešto što smo napisano videli Marko Barišić i ja na zidu železničke stanice u Kumanovu, dopala nam se što se lako pamti. Kao neka devojka Lili, koja je na artanima (lek za Parkinsonovu bolest – prim. aut.): to je ubica razuma, za one koji ne boluju. Hemija tog naziva nam je bila jako zanimljiva. Posle smo shvatili da je to zapravo albansko muško ime i prezime, i da se neko jednostavno potpisao na zid, dakle plod slučaja.
Recimo, oko osnivanja Stuttgarta, ni tu nije bilo nikakve namere, nikakvog plana, već čiste slučajnosti upoznavanja mene i Marka Barišića u firmi u kojoj smo tad radili – umesto odlaska na rekreaciju i bavljenja nekim sportom u pauzi između dva sedenja u kancelariji – mi smo shvatili da ne možemo da se bavimo nekim loptama, pa smo počeli da sviramo, pod jednim uslovom: da ne sviramo tuđe, nego da pravimo naše stvari. Ime nam je bilo zvučno, lako pamtljivo kao vlastita imenica. Mnogo drugačije od gomile naziva na engleskom jeziku, mada je ovo jedan „internet engleski“ izraz, više mi se svidelo to insistiranje na disciplini i nemačkom – uostalom, ja jako cenim švapski disciplinu.
A i Disciplinu kičme.
Da, pa ja sam fan. Ima tu svega u mom odrastanja, i Discipline, pa i Obojenog programa, između ostalog. Svako ima neku svoju priču koju popuši, neki senzibilitet koji mu odgovara, tako i ja. Naravno da se to čuje, i da nema toga – ne bi bilo nijednog benda… jer ispred svakog od nas, već je neko bio. I svi ti bendovi su slušali nekog trećeg, pre njih, pa napravili nešto svoje.
Ali osnova je dobra pesma. Kad napišeš dobru pesmu i u njoj je neka tema, onda imaš problem da napišeš nešto na istu temu, a da nadvisiš onu prethodnu – na kraju, najviše pratiš samog sebe. Čini mi se da u životu treba prosto učestvovati, samo život kako ga živiš daje pravi razlog za novu pesmu. Njegova iznenađenja ti daju taj razlog, i ja se stvarno nadam da će tih sadržaja biti još dovoljno. To bi bio moj nepretenciozan odgovor, haha.
Stuttgart Online se pojavljuju u okviru „nove srpske scene“ iz dvehiljaditih, u kojoj su bili mnogi sastavi, ali su u početku najvidljiviji bili Repetitor i Petrol. Obeležena je jakim međusobnim vezama i druženjem, odnosno bila je prava scena, o čemu se ne zna toliko u široj javnosti. Da li je od nje nešto ostalo?
Evo, prostorija u kojoj vežbamo, Studio 22, u zgradi BIGZ, i dalje se deli između većine tih bendova – druženje i saradnja i dalje traju, neki bendovi više ne postoje, ali 90 odsto tih ljudi dalje radi ono što je počelo da radi… skoro deset godina. Možda je to bilo malo pretenciozno, ali svako od nas je imao svoj glas i svako je ostavio trag jednog vremena i jedne kritike. Stalno srećem neke ljude koji se osećaju ponosnim što su bili na nekim bitnim koncertima iz tog doba.
Posle godine 2000, u nekoj novoj situaciji, to su bili ti mladi ljudi u novim rok bendovima, koji su imali stav i dobre pesme. Šta ćeš jače…
Moj osećaj je – sve vreme – kao da sam u Drezdenu u avgustu 1945, kad se rat završio. Dakle, nemaš ništa, nema izdavača, nema novinara, ničeg od onog što je bilo, a voliš to što radiš. Moraš to da radiš, jer osećaš da ti je potrebno – ili tako ili nikako.
Ta pustoš je više Stuttgart Online, a Artan Lili su već 1955… kad dolaze polako gastarbajteri da podignu tu Nemačku, koja je bila sinonim zla deset godina pre toga.
Oba benda su vrlo zapažena i regionalno.
Doživljavam ih nekako kao sinonim za saradnju u regionu, pozivamo na jedinstvo i druženje i ljubav, to mi je primarno – shvatamo da je sve to loše što se desilo jedna glupost. Svedoci smo da se stalno merguje i meša ta alternativna ekipa odavde i odande. Rokenrol je i dalje zabava, ali ta naša divna utopija oko koje se sve vrti, omogućava da se stvari menjaju nabolje.
Oba benda u kojima radim su potrebni regionalno. Što se tiče daljih zemalja, koje su nam sad dostupnije, stav i osećaj mi govori da ukoliko neko želi da sluša u daljem inostranstvu o našim problemima – treba to da plati. Mi ovde imamo misiju koja nalaže da to što radim, baš tu radim, jer to volim – a ako me neko zove iz Beča ili Amsterdama, moraće da ozbiljno plati da sve ovo gleda sa strane…
U Holandiji sam bio dosta vremena, i svestan sam koliko oni žive zaštićene živote, koji rađaju jednu vrstu sterilnosti, jer oni nemaju naše probleme. Nemaju protiv koga. Njima je problem, recimo, novi koncept interaktivnosti – pošto su sve probali po više puta, oni hoće sad i malo da učestvuju… više im nije dovoljno da dođu na neki događaj, nego hoće i da u njemu učestvuju. Tamo se određuje koncept cele stvari kojom se neko bavi – po publici… odnosno po tome da li će njoj biti dosadno ili zanimljivo, što je potpuno pogrešan pristup.
I da sam u Njujorku ne bih bio manje ili više posvećen ovom, niti bih manje radio, minimum deset sati dnevno – ali pošto sam jezikom vezan za ovu sredinu, ovde mi je odgovornost. Baš sam pre neki dan gledao emisiju u kojoj Arsen Dedić priča o nekom mladom pesniku u Zagrebu i čudi se kako je moguće da piše na engleskom, pa kaže „to je nemoguće, on mene farba“. Dom je tu gde ti je jezik, ako te se jezik tiče.
Šta reći nekom ko 2015. počinje da se bavi muzikom ne bi li nešto izrazio?
Nikad nije bilo dobro. Čak mislim da su sami umetnici sebe doveli u taj nepovlašćeni položaj svojom egzistencijom. Onima na vlasti su ostavili utisak da mogu da se muče, i ako su pravi, uspeće. Dakle, niko ti neće pomoći, ali tako i treba da bude. Kao što je Fokner rekao: potrebno je sto odsto rada, sto odsto talenta i – sto odsto sreće, da bi nešto uradio.
Ili voliš to što radiš ili ne voliš, ili imaš potrebu ovim da se baviš ili ne. Svaki put je drugačiji put.
