Bog i Frojd

Posetilac iz istoimenog komada Erika-Emanuela Šmita, koji je postavljen u Teatru u podrumu Ateljea 212, nije niko drugi do sam – Gospod Bog. U spisku dramskih likova, pisac ga, doduše, naziva Nepoznati, u komadu mu se pripisuje identitet jednog bolesnika odbeglog s psihijatrijskog odeljenja, ali je, ipak, njegova onostrana, božanska priroda više nego izvesna. Ni domaćin ovog neobičnog posetioca nije bilo ko; u pitanju je Sigmund Frojd, kome se Nepoznati „javlja“ u vrlo složenoj životnoj situaciji, u trenutku kada mu Gestapo, u Beču tridesetih godina XX veka, hapsi ćerku Anu i kada treba da pristane na nedolične uslove odlaska iz nacističke Austrije.

Lako može da se zaključi da pisac nije slučajno postavio ovaj susret između Boga i Frojda u gore opisanu dramsku situaciju. Pojava Boga u trenutku velike individualne i kolektivne nesreće, rezultat je Frojdove „intelektulane slabosti“, neočekivanog prodora verskog osećanja u jedan temeljno ateistički koncept (kakav je psihoanalitičko učenje), očajničkog posezanja za onostranim rešenjem, koja je veliki mislilac dotle oštro odbijao. Biografska podloga za ovu Šmitovu intelektualnu špekulaciju (kriza Frojdovog ateizma), pronalazi se u podatku da je neposredno posle ovog imaginarnog susreta, Frojd završio rad na svom poslednjem rukopisu Mojsije i monoteizam, u kome pruža, kako sam kaže, „pravednije“ tumačenje religioznih pitanja.

Međutim, iako etička i religiozna pitanja koja pokreće komad Posetilac potpuno proističu iz ove dramske situacije – susret Boga s Frojdom – ona nisu ograničena tom situacijom i konkretnim istorijsko-biografskim kontekstom; drugim rečima, intelektulana debata prerasta postavljene dramaturške okvire, te likovi Boga i Frojda postaju zastupnici nekih opštih načela… Ovo ne bi trebalo shvatiti kao bezrezervni kompliment Šmitovoj drami, jer dotična etičko-religiozna debata često poprima karakter opšteg mesta, kroz nju provejavaju neki trivijalni tonovi, itd. Uostalom, ne treba zaboraviti da se nagrada „Molijer“, koja se i ovog puta navodi kao glavna referenca Šmitove drame, dodeljuje za produkciju u pariskim privatnim, poglavito komercijalnim pozorištima; dakle, kao i u nekim ranijim ostvarenjima istog pisca koja smo imali prilike da vidimo na našim scenama, i u ovom slučaju je na delu uspešna kombinacija intelektulane teme i njenog ležernog i zabavnog dramskog tretmana. Dakle, u pitanju je komad bez većih poetičkih ambicija.

U predstavi izvedenoj u Teatru u podrumu Ateljea 212, radnja Šmitovog komada postavljena je u veoma realistički ambijent; na osnovu arhivskih fotografija, scenograf Darko Nedeljković je verodostojno prikazao radnu sobu, sa citatima na stvarni Frojdov bečki stan (fotelja i kauč prekriven ćilimom). Rediteljski pristup Ljiljane Todorović bio je u skladu s ovakvom postavkom prostora; on se svodio na realistički prosede, na zanatski tačnu orkestraciju glumačke igre… A, u glumačkoj igri prednjačili su, naravno, tumači glavnih uloga: Dragan Nikolić kao Nepoznati i Vojislav Brajović kao Frojd.

Sam Šmitov tekst, koji zalazi u vode komedije, omogućio je Nikoliću da se fino poigrava višestrukim identitetom svog lika, da igra „igru uloga“, da mu podari lakoću i šarm nekog pozorišnog „meštra“. Vojislav Brajović nije doneo lik Frojda na prvu loptu, nisu ga interesovala neka fizička obeležja njegovog lika (starost, rak grla…), pa ni njegov individualni temperament; glumac je, naprotiv, doneo jedno opšte stanje bojazni, sumnje, razočaranosti, uplašenosti, popustljivosti, stanje koje pritiska i postepeno menja čoveka koji je nekad bio vrlo izričit, odlučan, samoljubiv i čvrst… Poslednje, ali ne i najmanje važno; u epizodnim likovima Ane Frojd i naciste pojavljuju se Anđelika Simić i Andrija Milošević. Anđelika Simić je donela Anu Frojd kao vrlo energičnu, oporu ženu, koja je, umorna od silnog straha, postala nekako ravnodušna, pomirena sa sudbinom, pa je zato u stanju da veoma smelo izaziva svoje neprijatelje. Andrija Milošević je doneo nacistu, u nekoliko oštrih poteza, kao strogog i priglupog tipa koji se u jednom trenutku, kada posumnja u vlastiti nacionalni identitet, potpuno transformše i postaje neshvatljivo blag i popustljiv.