Fenomen vlasti (ili maska vlasti i novca, kako je definiše Josip Lešić u knjizi Nušićev smeh) stalna je tema Nušićevih komedija, a u komadu Vlast to je praktično jedina tema kojom se pisac bavi. On briljantno prikazuje kako vlast menja karakter čoveka na vlasti, kako okruženje menja odnos prema svom članu kada on dođe na vlast, kako prisustvo vlasti utiče na malog čoveka i kako malograđanin razume vlast i njenu funkciju u društvu. Antologijska scena je ona kada Arsa (ministrov stric) tera Miloja (ministrov tast) da se popne na stolicu, a zatim i na sto da bi mu objasnio odnos vlasti i naroda. Ne manje dobra, mada neopravdano manje poznata, jeste scena kada ministru Svetozaru dolazi u posetu delegacija iz tzv. baze da traži od ministra da ukine železničku stanicu u njihovom selu. Zemljište oko železničke stanice poseduje opozicija koja se bogati na račun toga što živi blizu stanice, dok „ministrova baza“ živi na brdu i ljubomorno gleda razvoj. Baza traži od ministra da se ukine stanica kako bi se time nanela šteta opoziciji – nema veze što će svi zajedno hodati bar pet kilometara do sledeće železničke stanice. Osnovni problem ovog komada je taj što se izvanredne scene nižu jedna za drugom bez čvršće dramaturške veze koja je karakteristična za druge Nušićeve komade. U Sumnjivom licu, Narodnom poslaniku, Gospođi ministarki i Ožalošćenoj porodici zamajac priči daje ljubavni podzaplet. U Pokojniku, poslednjem dovršenom komadu, radnju pokreće pojavljivanje lika čestitog Pavla Marića koji se vraća iz mrtvih i razotkriva kriminalnu povezanost vlasti i kapitala. U Vlasti toga nema – vlast se razotkriva sama pred sobom bez jasnog povoda. Ipak, da u drami Vlast postoje samo dve navedene scene to bi mogao biti dovoljan razlog da bude postavljena danas zato što je jedan od osnovnih problema našeg društva upravo odnos prema vlasti kako onih koji su joj „podređeni“, tako i onih koji su na izborima dobili mandat da vlast vrše. Zato je veoma važno i značajno što je Narodno pozorište odlučilo da postavi ovaj komad na Scenu „Raša Plaović“ i što je za taj posao angažovalo Milana Neškovića, reditelja koji je na prošlogodišnjem Sterijinom pozorju dobio nagradu za najbolju režiju. A sad da pređemo na ono glavno – šta smo to gledali na Sceni „Raša Plaović“?
Milan Nešković potpisuje adaptaciju i režiju Vlasti (dramaturg je Tijana Grumić). Reditelj i dramaturg su imali pred sobom složen zadatak da od nedovršene drame naprave zaokruženi tekst celovečernje predstave. Zamislili su da taj problem reše tako što su u tekst predstave ubacili poznate scene iz drugih Nušićevih komedija koje se bave fenomenom vlasti. To je u početku delovalo kao dobra ideja jer se time dobija na dužini i ubacuju se citati koje publika voli. Takođe, reditelj je odlučio da komad kome nedostaje kraj završi preuzimanjem dela fabule iz Pokojnika. Ideja da se Vlast poveže sa Pokojnikom stilski nije bez osnova – obe drame su veoma mračne i pesimistične. Međutim, problem je što su društvene pozicije likova iz Vlasti i Pokojnika bitno različite. U Vlasti su oni očigledno porodica ministra koji je tek postavljen i oni maštaju o tome kako da se okoriste o vlast, a u Pokojniku su svi već zgrabili šta su hteli i sad brane svoju poziciju. Zato što su spajani likovi koji imaju dijametralno različite pozicije u odnosu na osnovnu temu, a to je vlast, nastala je zbrka. Na primer, kada u predstavi Arsa (Aleksandar Srećković) kaže Miloju (Nikola Rakočević) da Miloje nije loše prošao jer je od prethodnog zeta nasledio nekretnine na Terazijama i u Ulici kralja Petra, ta rečenica protivureči onome kako Miloje i Arsa izgledaju i svemu onome što su pre toga govorili, a naročito nema smisla da se nakon priče o nekretninama penju na stolice i sto da bi videli kako je to živeti na visokoj nozi i biti vlast. U narednim scenama se, kao što smo rekli, u osnovni tekst drame Vlast ubacuju poznati fragmenti iz drugih komada i konfuzija je sve veća. Iako je svaka scena za sebe zabavna, skup citata ne čini dramaturški zaokružen tekst predstave iz prostog razloga što u tim čuvenim citatima učestvuju različiti likovi – neki su već na vlasti, a neki tome teže, neki imaju novac, a neki nemaju, neki žive u provinciji i sanjaju o Beogradu, a neki žive u Beogradu. I ne samo to! Ubačeni citati dodatno pojačavaju bazičan problem Vlasti jer se na scene koje ne razvijaju radnju dodaju nove suštinski nepovezane epizode. Nedostatak celovite i jedinstvene dramske radnje reditelj je pokušao da reši jedinstvenom podelom – različite Nušićeve likove igraju iz scene u scenu isti glumci. Npr. u prvoj sceni Vanja Ejdus igra Maru, ministrovu taštu, a u nekoj od narednih Ninu, ženu koja ne zna kako ministar izgleda, a došla je da ga moli za uslugu. Da bi se izbegla zabuna, kostimograf Marija Medenica Vukasović je napravila različite kostime, ali su svi podjednako drečavi, preterani i nadopunjeni jakom šminkom. Nije jasno čemu to. Ako su likovi morali da budu sasvim različiti, zašto ih ne igraju različiti glumci? A ako su svi oni, u stvari, isti, zašto glumci toliko menjaju kostime? Možda zato da bi predstava delovala scenski dinamično?
Insistiranje na scenskoj dinamici i intenzitetu u svakom aspektu predstave i tokom čitavog trajanja dovelo je do toga da je Nušićev komad pomeren ka grotesci. Na taj način je prizorima dodata scenska atrakcija, ali odnosi među likovima nisu postali jasniji, niti se radnja razvila, već se efekti nižu jedan za drugim. Pri tome je reditelj svaku situaciju kod Nušića doveo do ekstremnih granica – u komadu Svetozar kao ministar ne voli svog službenika, bivšeg profesora, jer ga podseća na to kakav je bio magarac u školi, a u predstavi Svetozar (Ivan Bosiljčić) tera profesora (Dimitrije Dinić) da skine pantalone i bije ga dok ovaj nosi pelene za odrasle. Nušić napiše da Nina nudi Miloju poljubac u obraz da bi ga potkupila misleći da je on ministar, a u predstavi se Vanja Ejdus svlači i naskače na partnera simulirajući seks. Ova predstava je izuzetno naporna za glumce jer svi igraju po nekoliko uloga, stalno moraju da skaču jedni po drugima, biju se, valjaju se po podu, nose nameštaj tamo i ovamo, menjaju kostime… Vrhunac galimatijasa je nastao u trenutku kad je u tekst predstave ubačena čuvena scena iz Gospođe ministarke kada ujka Vasa organizovano dovodi kod ministarke (Zorana Bećić Đorđević) familiju da bi članovi familije izneli svoje želje i potrebe. Zato što u podeli nije bilo dovoljno glumaca i glumica za sve uloge iz familije, glumci koji igraju familiju nose na glavama i rukama maske nalik na mapet-šou i stalno menjaju glasove ne bi li sve likove igrali odjednom. Da besmisao bude totalan, iz teksta predstave Vlast izbačena je scena sa deputacijom koju smo gore opisali, a ubačena je scena sa familijom iz Gospođe ministarke. Čemu to?
U jednom intervjuu reditelj Milan Nešković je rekao kako ne želi da se bavi kritikom konkretne vlasti već analizom fenomena vlasti. Kako toj ideji doprinosi scena u kojoj je predstavnik opozicije predstavljen kao najveći bednik od svih bednika, koji bi još i da se ljubi u usta sa predstavnikom vlasti iako ga je ovaj minut pre toga nazvao domaćim izdajnikom? Ne želeći da pravi društveno angažovanu predstavu, reditelj je napravio nihilističku predstavu: svaka vlast je zla; svi koji su na bilo koji način povezani sa vlašću, ili od vlasti nešto traže, jesu zli i pokvareni; svi koji se bune protiv vlasti su jadni, bedni i takođe pokvareni jer, u stvari, žele da budu vlast; zlo uvek pobeđuje; zlo nema alternativu; ako ne želite da budete zli ili da vas zlo gazi, bežite iz zemlje. Nihilizam u pozorištu je za svaku vlast bezbedan jer kod publike i umetnika stvara utisak da su uradili nešto bitno, a u stvari se umiruju u svojoj pasivnosti jer nihilizam negira mogućnost promene. Vlast se jedino promene boji.
