Bez pompe i šljokica

Za „Vreme“ iz Holandije

Industrija koncerata klasične muzike podrazumeva norme ponašanja, odevanja, elitizam vezan za zvezde dirigente, zvezde soliste, nedodirljive dive, često frizirane mlade talente, koncertne pretplate, upliv kapitala VIP donora kojima se ukazuje naročita pažnja. Ponekad se čini da raznoliki spletovi interesa zasenjuju muziku, ali i „običnog“ slušaoca – Ljubitelja muzike.

Sa koncertima dizajniranim za skromnu, ali nadasve zainteresovanu publiku prvi put sam se sistematski susrela u Lisabonu početkom dvehiljaditih. Bez posebnog dres koda, suvišnih slojeva parfema i nadmenosti, „obična“ građanska ljubiteljska publika redovno se okuplja u pozamašnom broju na serijama izvrsnih besplatnih koncerata koje organizuje gradska skupština u brojnim lisabonskim palatama i ostalim prikladnim prostorima, ne propuštajući odlične kamerne koncerte na kojima sviraju vrsni profesionalni muzičari. Otkriće je bilo da klasične kamerne partiture drugačije zvuče u ovako ležernom i neopterećenom kontekstu. Zvuče intimno, nepretenciozno, često i uzvišeno, bez šljokica.

Ta prizemnost koja omogućava slušanje drugačijim ušima i gledanje drugačijim očima postala je trend u izvođačkim umetnostima, naročito plesu i teatru kroz česte „društvene“ predstave u kojima se u visoku umetnost uključuju amateri, deca, hendikepirane osobe, osobe trećeg doba, raznoliki ljubitelji. Kada se ti „drugi“ postave na scenu, dobija se efekat razotkrivanja posebnih značenja izvedbe klasičnog ili savremenog dela, te nova čitanja obično donose i nove vrednosti. Nedavna produkcija Glasove opere Satjagraha u pozorištu Korzo u Hagu podseća na pomenute lisabonske koncertne doživljaje.

Satjagraha je verovatno Glasova najpoznatija opera nakon legendarnog Ajnštajna na plaži rođenog iz saradnje sa Robertom Vilsonom. Satjagraha, čiji je naziv simbol za nenasilan otpor za koji se zalagao Mahatma Gandi, ima tri čina: Tolstoj, Tagor, Martin Luter King jr. U svakom se pojavljuju likovi koji su u različitim vezama sa Gandijem, te se obrađuju neki od najpoznatijih motiva Gandijevog aktivizma.

Originalna partitura napisana je za hor, soliste i veliki orkestar, ali za ovu priliku delo je aranžirano za znatno manji ansambl: klavir, gudače, šest pevača i hor (dirigent i aranžer Rik Shonbek). Smanjivanjem ansambla opera je postala znatno kamernija i produkcijski jednostavnija. I muzika je zvučala drugačije, svedenije. Glasov repetitivni romantičarski izraz je izgubio na monumentalnosti koju donosi veliki ansambl, ali je dobio na nekoj vrsti melanholičnosti, a magija muzičkog teatra koji govori o nenasilnom otporu diktaturi obavila je prepunu salu Korza. Horovi u originalnoj postavci Satjagrahe igraju impozantnu ulogu. Mladi i delimično amaterski hor Dario Fo je umesto monumentalnosti pevanja na sanskritu doneo na scenu intimistički doživaljaj libreta Konstance de Jong. Tome je doprinela i činjenica da libreto nije bio titlovan, te je njegova nerazumljivost intenzivirala ritmičko, gotovo telesno doživljavanje teksta. Ovo je verovatno prva postavka Satjagarahe kao plesne opere. Za svaki čin je angažovan različit koreograf (Jolanda Boejharat, Kalpana Raghuraman, Shailesh Bahoran), a svi su se u velikoj meri oslanjali na elemente tradicionalnog indijskog plesa. Znajući da je Glas u velikoj meri bio inspirisan načinom strukturiranja indijske muzike, elementi tradicionalnog indijskog plesa u sprezi sa Satjagrahom izgledali su kao neka vrsta neočekivanog, ali savršenog spoja. Devojčica koja pleše na sceni, svojom ranjivošću je rezonirala sa najrazličitijim kontroverzama savremenih političkih trenutaka i utopistički je podsetila da je nenasilnost retka vrlina u današnje vreme. U toleranciji i razumevanju je ključ i to je haška Satjagraha nenametljivo, a maestralno pokazala.