Pre desetak godina beogradski pisac Vladimir Arsenijević je kao dobitnik NIN-ove nagrade govorio o našoj stvarnosti kao o beskonačnoj sapunskoj operi koja se rasteže i čiji kraj svi želimo da vidimo. Dopala mi se ta metafora, dosta sam razmišljao o njoj dok su TV ekranima defilovale „Kasandra“, „Zlobnica“, „Tri sestre“, „Esmeralda“, „Divlja Ruža“, „Srećni ljudi“, Đoša i Špic, Sloba i Mira, TV Dnevnici, predsednički kandidati, „Ružnjikava Beti“, Zemunci, „Zvezde Granda“, Koštuničina ekipa. Žanr sapunice se razvijao u periodu tranzicije, pojavile su se prve sage o novim bogatašima, pa smo dobili „Vilu Maria“ na HRT-u i Pinku i „Jelenu“ na BK televiziji. Pokazalo se da pobednici žele da nakon love (kao u Pokondirenoj tikvi) postanu TV nobles. Na porodičnim grbovima se pokazalo da su Karići tek malko mlađi od Nemanjića, a u sapunicama nam je prikazano kako diljem Hrvarske i širom Srbije neki vredni porodični poslovni ljudi muku muče sa nestašnom decom, lažljivim saradnicima i mafijašima koji pokušavaju da im napakoste. Po pravilu, na kraju svih sapunica se zavađeni tajkuni pomire, padne svadba (kao kod para Mišković/Karić), dakle familije se orode i ukrupnjeni kapital gura dalje.
Bilo je dakle potrebno napraviti romansirane biografije poslovnog uspeha, u kojima neće biti pojmova poput ekstraprofita, monopola, političkih veza i uticaja, kontingenata, energenata, cigareta i opijata, akcizne robe, piramidalnih banaka i primarne emisije. Tu su se vukle gajbice, kovale motike i krampovi, mudro se trgovalo sa Rusijom, firme su se otkupljivale iz humanih pobuda – da radnici ne ostanu na ulici.
Treba biti pošten i priznati da je primat u produkciji telenovela imala Hrvatska – tačnije produkcijska kuća AVA iza koje stoji Roman Majetić (tihi partner je Tonči Huljić Magazin), a kreativna i glumačka maskota je glumica Jelena Veljača – doskoro zvanična devojka gazde Majetića. Tako su se ređale „Vila Maria“ (tajkunska sapunica), „Obični ljudi“ (porodična sapunica), „Ljubav u zaleđu“ (nogometna sapunica). Usledili su odgovori iz Srbije – koje i danas gledamo. Ono što je karakteristično za školu hrvatske telenovele je eksperimentisanje sa različitim literarnim predlošcima, što se u javnosti često smatralo banalnom krađom sižea. „Obični ljudi“ su praktično sapunjava verzija romana Tonija Parsonsa, veoma popularnog britanskog autora i njegovog dela The Family Way. Kuriozitet je što je Veljača tu knjigu čitala u srpskom izdanju – jer hrvatskog naprosto nije bilo. No, nije to jedina nit bratimljenja koja je spojila autore i glumce – nekoliko srpskih glumaca i javnih faca pojavilo se u hrvatskim sapunicama – u glavnim ulogama ili prosto glumeći sebe. Paradoksalno je što su telenovele u hrvatskoj prve počele mešovite glumačke podele prilagođavajući i jezik glumcima iz Srbije. Ako pažljivije oslušnete – u telenovelama nema upadljivog hrvatskog novogovora.
Novi sapunski hit na HRT-u i Pink-u (sa kuriozitetom da Pink ide epizodu ispred) zove se „Ponos Radkajevih“, i kako kažu autori, prati propast hrvatskog plemstva u periodu od 1938. do 1948. Propast hrvatskog plemstva (o, Krleža počivaj na Mirogoju) verovatno će pratiti uzdizanje srpske soldateske ili srpskog seljaštva. Premijeru je u hrvatskoj obeležila optužba scenaristice Diane Pečkaj-Vuković („Vila Maria“) da joj je Jelena Veljača (voditeljica scenarističkog tima) – ukrala ideju o „povijesnoj sapunici“. Produkcija AVA tvrdi da je ideju sam smislio gazda Majetića Jelena Veljača razradila. Zamislite kakav TV biser, ma kakav biser – TV dragulj – povijesna sapunica!
U 180 epizoda se prepliću sudbine dve plemićke porodice (jedni imaju kintu, drugi su švorc) u atmosferi radničkog pokreta, ustaša, partizana, rata, staljinizma i vrag sami zna čega još. Moram priznati da ni u snu nisam očekivao da će Istorija koja je na Balkanu (teritoriji gde je protok vremena uz protok krvi mitska kategorija) biti predložak sa telenovelu. Zamislite sapunicu o okupaciji, logorima, genocidu, komunizmu, NDH, Kraljevini SHS, sporazumu Cvetković-Maček, Blajburgu, ma dopišite sami. ‘Oće l’ biti i Tite? Da li je originalan način da se suočite sa burnom prošlošću možda jedini koji nam je preostao posle raspada SFRJ i Haškog tribunala. (Što će, cenim, biti sledeći korak – zatvorska sapunica). Da li će naš odgovor biti istorijski susret četnika i partizana, rimejk Užičke republike, gde će se dvoje smuvati (on i ona, nikako gej par) pa zajedno zapucati na Švabe. Pogledajte „Ponos Radkajevih“ i odmah ćete osetiti deja vu, normalno jer ste gledali ili čitali Gospodu Glembajeve ili Kiklopa. No jedan je Krleža – da citiram lika iz serije i jedan je Marinković. U toku je novo pisanje naše literarne istorije i nikada ne znate kuda će stvaralačka mašta odvesti gospođicu Veljaču. U poslednjem intervjuu je izjavila da je scenaristički rad iscrpljuje, da čezne za glumom, ali da sada čita djelo Vladimira Arsenijevića U podpalublju radi pripreme scenarija za novu sapunicu. Od sapunice se, kao od sudbine, izgleda ne može pobeći – u pravu je Arsenijević.
Na jučerašnjoj sednici Skupštine grada, po hitnom postupku, osim Ivane nedeljković direktorke „Puls teatra" smenjen je i Miloš Latinović sa mesta direktora Bitef teatra, a za vršioca dužnosti je imenovan reditelj Filip Gajić
„Zatišje pred buru“ – tako je Ivana Nedeljković pre koji dan za „Vreme“ govorila o napadima na nju i Puls teatar zbog podrške studentima. A onda je smenjena
Uz malo sreće možete na novi bioskopski hit „Đavo nosi Pradu 2“ ili do romana Stefana Čapalikua „Zatvoreno zbog odmora“
Kako je moguće da su pozorišne zajednice i dalje zagledane u svoj pupak i da i dalje ne mogu da se dosete da je baš sada taj trenutak da se ujedine snage i znanje i da se stvori široki front otpora i borbe za kulturu kao javnog dobra - pita Marijana Cvetković
Umesto Ivane Nedeljković, po hitnom postupku Skupštine grada odlučeno je da će „Puls teatar“ u Lazarevcu voditi Mirko Kovačević, nastavnik likovnog. Da li je njena greška bilo gostovanje predstave šabačkih glumaca
Frustrirane budale na internetu nisu mogle da zaobiđu ni Viktora Mitića, dečaka od jedanaest godina koji hekla. To je vrli novi svet
Pred opozicijom je teška odluka. Izići na izbore i rizikovati još jedan poraz ili podržati studente u stvaranju referendumske atmosfere. Šta nam govore rezultati nedavnog glasanja u Mađarskoj
Ministar kulture Nikola Selaković nasred Skupštine poručuje opoziciji da može da ga “povuče za Generalštab”. To je ispod zdravog razuma, pristojnosti, a pre svega časti
Represija i dirigovana anarhija u Vučićevoj Srbiji
Koliko živ čovek može da podnese Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
