Beogradski triler

Los Anđeles. Noć. Čovek otvara oči i dolazi svesti. U blizini je parkiran auto. Pored njega je telo mrtvog policajca. Pored policajca je oružje. Sve ukazuje na to da je čovek ubica. A ničega ne može da se seti – kako je dospeo tamo, šta se dogodilo, ko je on. Sirene zavijaju kroz noć – vreme je da se beži. On ulazi u automobil mrtvog policajca i odlazi. Zvoni telefon. Poziv je za Sema Rubena, privatnog detektiva. Glas iz slušalice govori da je posao obavljen i da će novac uskoro biti na računu. Da li je naš junak Ruben?

Ovako ovogodišnji Fest najavljuje Film noir, animirani dugometražni film proizveden u SAD i u – Srbiji. Zbog ove druge odrednice, o Film noiru se govori kao o prvom srpskom animiranom dugometražnom filmu. Da li je ovo svojatanje opravdano ili ne, moguće je zaključiti na osnovu uvida koliko je koji koproducent radio na ovom filmu.

Svi autori osim kompozitora Marka Kelera su srpski: scenarista i koreditelj je Srđa Penezić, glavni animator i koreditelj je Risto Topaloski, umetnički direktor je Relja Penezić, što je isto što i Rejmond Pen kako piše na špici. Producent filma je EasyE films iz Los Anđelesa, čiji su vlasnici Miodrag Ćertić i Srđa Penezić, odnosno D. Jud Jones. Jedan od producenata i spona između članova ekipe s ove i s one strane Atlantika je Dušan Dule Mrđenović, odnosno njegova izdavačka kuća Dosije. Svi glumci koji su pozajmili glasove junacima filma su američki. Dizajn i animacija filma rađeni su u Beogradu, a postprodukcija u Los Anđelesu i San Francisku. Distributer, osim za zemlje bivše SFRJ, jeste francuska kuća Wild bunch. Od oko milion evra uloženih u Film noir, 15 odsto je srpskih sredstava, a ostatak je nabavljen umešnošću vlasnika EasyE filmsa, Ćertića i Penezića.

CRNO–BELO U BOJI: Pre Film noira niko od njegovih autora nije radio nijedan animirani dugometražni film. Iako je diplomirao režiju u Beogradu i pre 30 godina otišao u Ameriku s namerom da snima velike filmove, Miodrag Ćertić se zadržao u svetu reklama: režirao je, između ostalih, reklame za Levis i Filip Moris. I Srđa Penezić je pisao scenarije za reklame a ne za filmove kao što je nameravao odlazeći u Ameriku. Njegov brat Relja, slikar po obrazovanju, zadržao se na eksperimentalnom filmu i digital-artu. Risto Topaloski je poznato ime naše animacije, ali nikada nije radio dugometražni film. Dušan Mrđenović je oduvek bio samo izdavač.

Njihov Film noir stilski odgovara filmovima po kojima je nazvan. Zapetljana priča prepuna obrta, u kojoj svako i jeste i nije sumnjiv, s razrešenjem u poslednjem, stotom minutu. Film je pun stereotipa: heroj koji nema šta da izgubi, opaki pištolji, luda kola, fatalna devojka, bezobzirni milioner, lokalni bar, striptiz klub, grad noću, neonske reklame, kiša, džez odnosno bluz… Sve je u crno-belom sa akcentima u boji: crvena krv, narandžasti neon, crveni ženski nokti na golom junakovom telu, crvene senzualne usne lepotice, žuti farovi… Zvučni efekti su naglašeni i česti. Kadrovi, naročito zbog vizure scena, podsećaju na kvadrate stripa, pa film deluje kao animirani strip.

Iako se priča o stvaranju Film noira uglavnom ne razlikuje od priče o bilo kom drugom filmu ovih prostora, vredi je navesti zato što svedoči o nastajanju prvog animiranog dugometražnog filma nastalog u Beogradu. „Jedne večeri, sastali smo se u Nici gde sam tada živeo, Srđa, Relja i ja, s namerom da smislimo neki posao koji bi mogao da se radi u Srbiji“, priča Miodrag Ćertić. „Zamolili smo našeg druga Duleta iz Beograda da nam kaže šta zna o tome. Iznajmili smo u Beogradu prostor za studio, počeli sa izradom industrijskog veb-dizajna, i tek kad je Srđa predložio da studio iskoristimo i za animaciju nekog od njegovih scenarija, počeli smo da razmišljamo o filmu. Onda se desilo da smo u Parizu upoznali izvesnog Srbina sa filmskim vezama koji je bio voljan da promoviše našu ideju, i to nas je nateralo da je konkretizujemo. Za dva meseca, Rista Topaloski je sam animirao deo scenarija, ja sam taj materijal odneo u San Francisko, tamo smo ga Relja i ja izmontirali, zatim smo zamolili našeg druga Marka Kelera da ubaci muziku i – tako je nastao naš prvi triler.“

FONDOVI I SPONZORI: Nakon izvesnog zastoja, 2003. godine su se desile zanimljive stvari: „Odbijeni smo na konkursu za finansije francuskog filmskog fonda CNC-a, zato što je producent filma registrovan u SAD, a SAD ratuju u Iraku čemu se Francuska protivi. Istog dana kad smo saznali da smo odbijeni, saznamo za konkurs Ministarstva kulture Srbije koji se završavao za četiri dana. Nekako smo pripremili sve što je trebalo, konkurisali, i bili izabrani! Baš kad smo otvarali šampanjac, saznamo da je igranim filmovima koji su tom prilikom takođe izabrani pripao vidno veći deo fonda, a nama samo 30.000 evra! Tada je ministar kulture bio Branislav Lečić. Preko nekih poznanstava uspemo da ga dovedemo u studio s nadom da nam on može pomoći. Lečić je, sećam se, stao nasred studija i održao nam govor o tome koliko je to što mi radimo bitno za našu kinematografiju, obećao pomoć, ali obećanje očigledno nije uspeo da realizuje. Srećom, uskoro smo dobili još 15.000 evra na konkursu Skupštine grada Beograda, i počeli da se igramo!“ Dok su u Beogradu animatori pravili film, Ćertić i Penezić su po svetu tražili sponzore. „Našli smo našeg čoveka, bankara, tada je živeo u Londonu. On nam je puno pomogao. To je bilo ohrabrenje. Proširili smo beogradsku ekipu, radilo se danonoćno. Sledeći veliki podsticaj bio je ugovor sa RTS-om o pravu na distribuciju filma na prostoru bivše SFRJ. Posle toga, film je pomoglo još mnogo dobronamernih ljudi. U to vreme Srđa i ja smo uspeli da pokažemo deset minuta filma francuskom distributeru Wild bunch, on kupi svetska prava za prikazivanje filma, i odredi iznos koji namerava da nam unapred uplati.“

U Beogradu se za to vreme promenio način rada: prvobitna dvodimenzionalna verzija, klasičan crtani film, promenjena je u kombinaciju dvodimenzionalnih likova i trodimenzionalne pozadine. „U leto 2005. godine promenimo i to, odlučimo da ceo film bude 3D, bacimo sve što smo do tada uradili i počnemo iz početka“, kaže Risto Topaloski, glavni animator. „Učili smo se na greškama, što je najteže i najsporije. Likove nismo crtali po glumcima, kako se to danas radi, nismo imali novca za to, već po ličnom senzibilitetu. Najteže je bilo što smo morali da se bavimo tehnologijom onoliko koliko se inače bavimo ekspresivnošću. Ceo film je uradilo desetak animatora za godinu i po dana, što je višestruko i manje i kraće od prakse u svetu.“

Kad su francuskom distributeru javili da će film biti 3D, on je odlučio da im ne plati avans. „Nije hteo čak da pogleda delić te nove verzije, stalno je govorio da on nije ugovorio takav film“, priča Ćertić. „Prilikom jedne slučajne zajedničke vožnje taksijem u Parizu, uspeo sam da mu pokažem nešto malo od filma koliko sam imao na laptopu, njemu se to dopalo, i – novac je uplaćen.“ Od tog trenutka, beogradska ekipa radi danonoćno. „Sve što animatori urade, odmah se slalo u Los Anđeles Srđi i Relji“, kaže Dušan Mrđenović, koordinator ekipa. „Digitalnu verziju smo prebacivali na filmsku traku u San Francisku, takođe sukcesivno. Znam da su poslednja dva kadra iz Beograda otišla za Ameriku ovog 1. februara u 1.15 noću. I eto, to je bilo to. Imali smo film.“

Pre nego što je prikazan premijerno, Film noir je prodat za televizijsko i bioskopsko prikazivanje u Južnoj Koreji, Meksiku, Brazilu, Portugalu, Španiji, Grčkoj i Švajcarskoj.