Beograd u zrcalu

Smrću Mirka Kovača (1938-2013) zaokružen je jedan u svakom pogledu izuzetan, ekstraordinaran opus; na drugoj strani, ni život „poslednjeg jugoslovenskog pisca“ nije bio manje uzbudljiv, kako to već biva kod pisaca kod kojih su „lik i delo“ u savršenoj harmoniji – mada su živeli i pisali posve disharmonično…

Nije valjda blasfemično reći da je sve svoje „glavne“ prozne knjige Mirko Kovač već bio napisao i objavio do one mučne noći potkraj 1991. kada je pokupio svoje „pinkle“ i sa suprugom se, preko južnomađarskih pustara, otisnuo iz zašešeljenog Beograda u Rovinj, istarski gradić koji je nekada bio – i sada je, gle, opet – kultno letnje utočište beogradskih viših slojeva, a u kojem će Kovač (takođe i Bora Ćosić, za neko vreme) pronaći tiho, skrajnuto i pouzdano utočište od srpskih, a posle bogme i od hrvatskih rodoljubaca, književnih i inih.

Iza Kovača tada su već bili, primerice, Gubilište, Životopis Malvine Trifković, Rane Luke Meštrevića, Ruganje s dušom, Vrata od utrobe, Uvod u drugi život, Evropska trulež, Nebeski zaručnici; takođe, scenaristička saradnja sa Krstom Papićem, Lordanom Zafranovićem i drugima. Drugim rečima, Kovač je u svoj „postbeogradski“ život otišao kao pisac punog, izuzetnog opusa, i da posle nije napisao ni retka, to ne bi bitno umanjilo njegov značaj za južnoslovenske literature u poređenju sa onim „kako je stvarno bilo“.

Pa opet, kada se ovako kaže, ma koliko bilo tačno, to može da zazvuči i kao nekakvo, makar i „kolateralno“ potcenjivanje njegovog „rovinjskog“ opusa, u čemu bi bilo podosta nepravde. Kristalne rešetke, Pisanje ili nostalgija, Elita gora od rulje i pre svega veličanstveni Grad u zrcalu, kao i prerađena izdanja nekolikih starijih knjiga (Pisma 1992–1995 sa Filipom Davidom priča su za sebe, i jedan od žalosno malobrojnih literarnih svetionika iz najmračnijih vremena koja pamte sve generacije koje ne pamte Drugi svetski rat) nisu nipošto zanemarljiv bilans: mnogima bi dostajale za čitavo, nimalo mediokritetsko životno delo…

U godinama pred smrt, pisac je radio na opsežnoj autobiografskoj knjizi (on će je odrediti kao „roman-memoari“) Vrijeme koje se udaljava; nije uspeo da je dovrši, ali knjiga je sada pred nama (izd. Fraktura, Zaprešić 2013). Zanimljivo je to sa njezinom „nedovršenošću“: knjiga i ovako obaseže preko 600 stranica, pa koliko bi ih te imala da ju je pisac uspeo dovršiti? Međutim, to je svojevrsna varka: možda bi bila opsežnija, a možda bi, naprotiv, bila tanja od ove da je uspela da dobije konačni oblik; to nikada nećemo saznati. Ovo sve otuda što je Vrijeme koje se udaljava jedna od onih memoarskih knjiga koje se, „u globalu“, ne drže nekog hronološko-linarnog pripovednog toka nego su više fragmentarne naravi, i stalno krivudaju napred-nazad u vremenu i ovamo-onamo u prostoru, tako da je na piscu da konačno preseče „kad je dosta“ i koja je to prirodna zaustavna tačka u pripovedanju, kao i da li nešto od svega toga treba na koncu izostaviti ili preoblikovati. No, čitaocu je važno nešto drugo: ovakva kakvom se pojavila, poslednja knjiga Mirka Kovača dostojan je kraj njegovog dela, više nego upečatljiv završni akord jednog dugogodišnjeg i višetomnog svođenja računa sa sobom i svojim životom, svojim bližnjima i dušmanima, epohom i ljudima, književnošću i politikom, istorijom i intimom… U osnovi, najveći je deo Kovačevog „rovinjskog opusa“ u znaku tog svođenja računa i sa izrazito autobiografskom potkom – mada kod Kovača toga ni ranije nije nedostajalo – i kada bi zadobijalo romanesknu formu, i kada bi se zaogrtalo esejističkim obličjem.

Gde je tu onda Vrijeme koje se udaljava? Moglo bi se reći da je to Kovačeva najintimnija knjiga iz ovog „ciklusa“. U nekim su prethodnim, ovde spominjanim knjigama umnogome utrošeni i piščev ponekad upravo jarosni polemički eros (tu je jarost razračuna sa onima od kojih su ga razdvojili rat, nacionalizam i propaganda mržnje uvek moguće razumeti – ovde se radilo o ljudskim glavama, a ne o „akademskim“ pitanjima!), i detaljno bavljenje Kovačevim čuvenim književnim drugarstvima (Kiš, Pekić, David, ali i mnogi drugi), kao i zavičajno-detinjstvene teme (Grad u zrcalu), a ova je knjiga osvetljena izvesnom naizgled atipičnom blagošću: piščev je pogled na to vreme koje odlazi u nepovrat i na ljude s kojim mu je u njemu valjalo živeti rezigniran i pomirljiv, tek gdegde problesne poneka jača žaoka, makar prema onima koji su je baš debelo zaslužili.

Okosnica ove knjige Kovačev je beogradski život, od ranih jada iz gimnazijalskih dana („heseovski“ je uzbudljiv Kovačev opis muka pri „privatnom“ polaganju sedmog razreda gimnazije, a ništa manje ni boravak u „ludici“ u pokušaju da se izbegne besmisleno mučenje zvano vojni rok…), preko prvih književnih uspeha, ali ubrzo i prve ideološke hajke na njega, preko svih uspona i padova iz sedamdesetih i osamdesetih, pa do mračnog vremena u kojem Kovač više nije video mesto za sebe u jednom „poludelom“ gradu; ovo nužno upućuje na Kristalne rešetke, ali pisac – čak se u više navrata ekplicitno obraćajući čitaocu; ne sećam se da je ranije to radio – pažljivo izbegava tematska i motivska preklapanja sa tom knjigom, baveći se ponajviše „neispričanim pričama“, kroz koje se dojmljivo ocrtava atmosfera jednog mesta i vremena i jednog kulturalnog i političko-društvenog sklopa. Prema kojem, uzgred, pisac ne gubi kritičku distancu, kako je danas jako u modi, kada svi sve kolektivno „opraštaju“ socijalizmu jer im on danas izgleda mnogo bolje nego onda dok su ga živeli… Kovač se u tu trivijalnu stupicu optimizma pamćenja neće dati uloviti, njegovo je sećanje odviše živahno za takvo nešto. Što ga, opet, neće odvesti ni u blizinu bilo kakvih „revizionističkih“ tlapnji iz repertoara naših tužnih i provincijalnih klerikalno-nacionalističkih desnica, srpstvujućih ili hrvatstvujućih, u odnosu na koje je i najtupaviji i najsiroviji boljševizam civilizacijski superioran!

Pišući o mladome sebi, Kovač piše o mladiću zanetom literarnim ambicijama i čitalačkim gladima, u večitom gardu prema institucijama i autoritetima svih vrsta (od škole i vojske do partije i države), ali i o muškarcu u večitoj žudnji i potrazi za erotskim ispunjenjem, a sve to u jednom naizgled čednom okruženju, ispod kojeg je vrilo od slađanog razvrata… Ima nečega gotovo „zupanovski“ bespoštednog u tim slikama, mada opet, nikada na račun drugog, na račun ostvarene ili neostvarene bliskosti i tuđe intime.

Debela je ovo knjiga, teško se nosi na put, ali se lako i brzo čita; nije pisana sa osobito visokim literarnim ambicijama, ali ostvaruje u svakom trenutku i na svakoj stranici baš ono što pisac od nje želi, i što čitaocu, naročito ako su mu Kovačev život i delo barem solidno poznati i bliski, pruža onu vrstu radosti koju osećamo pri susretu – makar i „završnom“ – sa jednim literarnim svetom koji nam mnogo znači. A sve drugo, uh, bilo je kako je bilo, i neke se stvari nikada više ne mogu popraviti. Kovač više nikada, sada to pouzdano znamo, neće kročiti u Beograd, ali Beograd kojeg je bitan koautor i sam bio u vreme kada je „ovaj grad bacao svetla daleko“ nikada nije mogao iščileti iz Kovačeve literature, u kojoj mu je, uostalom, sasvim često sasvim dobro, ako se dobro razumemo.

Mirko Kovač