Balkanska samobalkanizacija

Jedno nedavno saopštenje ističe sledeće: “CineStar Cinemas”, deo “Blitz” grupe, prodao 378.007 ulaznica za film Svadba i ostvario rekordan prihod od 2.740.374 evra. Podatke je prosledio PR tim hrvatskog bioskopskog lanca koji godinama unazad dela i u Srbiji, a tome treba dodati i broj sa lokalnog “boks ofisa”: isti taj film je u Srbiji samo u prva četiri prikazivanja, uključujući i premijeru, pred bioskopska platna privukao čak 130.058 gledalaca. Ovde bi mogao i da se završi prikaz ovog – kao i svakog drugog, uostalom – repertoarskog ili komercijalnog filma, onog filma, dakle, koji se bez daljnjeg obraća što brojnijoj i demografski što raznolikijoj publici i čiji je cilj, naravno, da na prvom mestu bude hit, gledan film čija su pitkost i komunikativnost očigledni, a ta svojstva nema mnogo svrhe preispitivati. Ipak, nije zgoreg pokušati da se ukaže na domete, odnosno kvalitete čak i onih dela koja su urađena po formuli, ako ni zbog čega drugog a ono da bi se izvagalo da li se primenjena i, u ovom slučaju, učinkovita formula može presaditi i na neke nove pokušaje. Hitova, naime – a posebno ovako rasnih i brzo potvrđenih – nikad dosta.

...

GALIMATIJAS MOTIVA

Svadba scenariste i reditelja Igora Šeregija lako i brzo pada u oči i ne da se pomešati sa nečim drugim. I, kako inače biva u svim takvim ili barem dovoljno sličnim slučajevima, izrazito/iznimno je dobro što je tako. Takva okolnost uvek upućuje na samosvest autora, a pruža nam i krajnje precizan kontekst unutar kog treba tražiti uzuse za odmeravanje njegovog kvaliteta. Formalno, Svadba je hrvatski film i u nekom obliku i koprodukcija Hrvatske i Srbije (bez učešća Filmskog centra Srbije), ali je njegova suština ipak znatno zanimljivija – ovo jeste hrvatski film, ali urađen po lako razaznatljivom šnitu po kome su nekad nastajale ponajpre srpske pučke i narodske filmske komedije. I, naravno, ni tu nema ničega posebno upitnog. Ali u isti mah intrigantno je kako je Šeregi (koscenaristi su ovdašnji Marko Backović i Marko Jocić) u Svadbi posuvratio, zarotirao i zavario svu silu lakih srpskofilmskih stilskih tropa (to je očigledno već u agresivno plasiranom trejleru i kampanji), te otud možda ne bi ni trebalo da čudi što dobar deo zainteresovanih veruje da je ovo zapravo srpski film sa ovdašnjim zvezdama (Dragan Bjelogrlić, Vesna Trivalić, Jelisaveta Seka Sablić, Srđan Todorović, Anđelka Stević Žugić…) i sa manje poznatim glumcima iz zapadnog susedstva. Na stranu pogrešno shvaćene marketinške finese, Svadba brzo emanira duh bučne srpske komedije narodskog tipa, frenetičnog ritma u pokušaju, preuzimajući od ovdašnje baštine repertoarskog filma koloplet referenci i polaznih postavki, te se, između ostalog, čini i kao galimatijas Žikinih dinastija, Breninih filmova iz triptiha Hajde da se volimo (prisetimo se i da se barem jedan od filmova iz te franšize dobrim delom zbiva na Jadranskom moru), a ima tu i tragova srđandragojevićevske poetike.

Ako je uopšte neophodno pojašnjavati, Svadba je prilično raspojasana balkanska autobalkanizacijska komedija, u kojoj se, naizgled, sukobljavaju suprostavljeni nacionalni mentalitetski, generacijski i svetonazorni identiteti, a sve to kroz priču o koliziji između porodice osiromašeno-osramoćenog hrvatskog tajkuna i srpskog ministra. Obe će strane morati da pobede vlastite razlike, napetost i srditost kada se nađu u nebranom grožđu i kada se svadba zaljubljenih pokaže nužnom. U Svadbi je napravljeno dosta brzih poteza, te nikoga i nipošto ne bi trebalo da začudi silina opštih mesta, hitrih i lakih rešenja koja idu ka potvrđenom cilju: napraviti punokrvni bioskopski hit. Stereotipi jesu okoštale ideje koje (nužno) nisu istinite, te su upravo zbog toga na scenu izvedeni pripadnici dva zakrvljena porodična tabora, čije vođe, pritom, nastoje da se svojim firmama ubace na istočno tržište, odnosno da u Briselu zaobiđu hrvatsku branu evropskoj podršci projektu nesrećnog srpskog metroa. Na tom tragu lako se može ustvrditi da je, sasvim u skladu sa očekivanjima iole upućenijeg gledaoca, Svadba film oprobanih rešenja, ekonomične dramaturške strukture i arhitektonike, te hitre karakterizacije likova koji su ionako postavljeni kao stereotipi. Pripovedanje teče u uredno omeđena tri čina sa jasnim šavovima na granicama međusobnog razdvajanja uvoda, razrade i nužnog zaključka. U tom smislu, Svadba predstavlja krupan korak napred u odnosu na prethodni Šeregijev film dugog metra – potpuno promašenu i zanatski jedva prihvatljivu komediju ZG80 iz života fudbalskih navijača iz pozne SFRJ ere, koja je znatnim delom snimana u Srbiji i sa znatnijim udelom srpskog glumišta, a u kojoj se, da pomenemo barem to, motivacija glavnih likova iscrpljivala u srčanoj želji da se na putu za derbi i sa derbija u našem glavnom gradu nekako nađe vremena i urinira na grobu Dragana Mancea. Ne samo po toj osnovi, Svadba je artikulisanija i zrelija priča, snažnije motivske, uzročno-posledične i karakterizacijske suštine.

KOMIČARSKI INSTINKT

Međutim, ovo je i film otvorene simplifikacijske ostrašćenosti (a ona nije neizostavna kada je reč o repertoarskom filmu nimalo neskrivenih komercijalnih ambicija), do te mere da dobronamernijem i manje zahtevnom gledaocu može da donese i nešto radosti brzog prepoznavanja. Izuzmemo li tu svakako efektnog Renea Bitorajca u fino izbalansiranoj saigri sa i na tom polju iskusnim Draganom Bjelogrlićem, nevolja je i očigledna naravnoteža između magnetizma i komičarskog instinkta između srpskih i hrvatskih glumačkih aktera. To se odnosi na gotovo sve parove (Vesna Trivalić-Linda Begonja, Jelisaveta Seka Sablić-Snježana Sinovčić), dok se Roko Sikavica junački drži u tom nepotrebno nametnutom duelu glumačkog nadgornjavanja sa svojom parnjakinjom – Anđelkom Stević Žugić, koja je, uz Denisa Murića iz senke, ostvarila najuspeliju komičarsku kreaciju. Sve skupa, ovo je film u kome će moći da uživaju i pobornici i ljubitelji brze glumačke šmire, od čega treba izuzeti prilično nesnađene Niku Grbelju i Marka Grabeža u rolama sluđenih mladenaca, koji nisu ni imali šta posebno da rade i pokažu sa ne baš znalačkim postavljenim i nepotrebno pasiviziranim likovima mladenaca, očito ne preteano zainteresovanih za navade i predrasude starijih. Osim toga, čitav podzaplet sa bivšom devojkom, ražalovanom striptizetom željnom brze slave, deluje krajnje nakalemljeno, isforsirano i intruzivno, te kao takav jedva da je poslužio svrsi krajnje peripetije. U nekim od scena (recimo, ispred crkve pre venčanja) ima tragova žurbe i brzopletosti, uz potpuno odsustvo promišljenijeg mizanscena, a to možda ukazuje i na proizvodne okolnosti. Ovde treba dodati i osetan pad ritma u završnoj trećini, gde ciljana frenetičnost ustupa mesta diskutabilnom ritmu i klimavim nastojanjima da se ova priča plošnih sukoba i veoma hinjene drame još više dopadne publici.

Ipak, sve izrečeno dobrim delom pada u vodu pred impresivnim brojkama iz prvog pasusa ovog prikaza. I u Hrvatskoj i u Srbiji repertoarski film je i dalje slabo ukorenjen, ali bez hitova, možda, uskoro neće biti bioskopa u kojima će, ako bude pravde, i dalje biti mesta za nešto osobenije, ambicioznije, kreativnije i vrednije filmove nego što su to Šeregijeva Svadba i njoj slični naslovi. U tom pogledu, svaka čast na uspehu i hvala na trudu.