Bader–Majnhof

Znala je da u sobi ima još nekog. Nije bilo primetnog šuma, tek nagoveštaj iza njenih leđa, slabašno pomeranje vazduha. Neko vreme je bila sama, sedela je na klupi u sredini galerije sa slikama oko sebe, ciklusom od petnaest platna, i učinilo joj se da sedi onako kao što se sedi u kapeli, kao da bdi nad telom nekog rođaka ili prijatelja.

Tako se nekada gledalo, verovala je.

Sada je gledala u Ulrike, u njenu glavu i gornji deo tela, u ožiljak od konopca na vratu, i nije mogla jasno da dokuči kakva je naprava upotrebljena prilikom vešanja.

Čula je kako neko prilazi klupi, čula je teški korak čoveka koji je hodao vukući noge, pa je ustala i prišla slici na kojoj je bila Ulrike, jednoj od tri povezane slike, i na sve tri Ulrike je bila mrtva, ležala je na podu ćelije, okrenuta profilom. Platna su bila različite veličine. Stvarnost te žene, njena glava, vrat, ožiljak od konopca, kosa, crte lica, bili su naslikani, od jedne do druge slike, u mutnim nijansama posmrtnog pokrova, poneki detalj je na jednoj bio jasniji nego na drugoj, nejasna usta s jednog platna izgledala su gotovo potpuno prirodno na drugom, i sve je delovalo haotično.

„Šta mislite, zašto je to uradio na ovaj način?“

Nije se okrenula da ga pogleda.

„Tako osenčeno. Bez boje.“

Rekla je: „Ne znam“, i otišla do sledeće grupe slika, nazvane Ustreljeni čovek. Bio je to Andreas Bader. Na njega je uvek mislila pod njegovim punim imenom, ili pod prezimenom. Pomislila je na Majnhof, na nju je uvek mislila po imenu, Ulrike, a isto je bilo i sa Gudrun. „Pokušavam da dokučim šta im se dogodilo.“

„Izvršili su samoubistvo. Ili ih je ubila država.“

On reče: „Država.“ A zatim ponovi tu reč, dubokim glasom, melodramatično pretećim tonom, isprobavajući način izgovora koji bi mogao delovati prikladnije.

Poželela je da se naljuti, ali je umesto toga osetila samo nejasnu tugu. Nije ličilo na nju da upotrebi taj izraz – država – u okamenjenom kontekstu neprikosnovene javne sile. Nije to bio njen rečnik.

Dve slike mrtvog Badera u ćeliji bile su iste veličine, ali su se temom bavile na nešto drugačiji način, i eto šta je ona učinila, usredsredila se na razlike, ruku, košulju, nepoznati predmet na rubu slike, na nesklad ili nesigurnost.

„Ne znam šta se desilo“, rekla je. „Samo vam kažem u šta ljudi veruju. Od tada je prošlo dvadeset pet godina. Ne znam kako je bilo u to vreme, u Nemačkoj, s diverzijama i otmicama.“

„Napravili su sporazum, zar ne mislite da je bilo tako?“

„Neki misle da su ubijeni u ćelijama.“

„Bio je to pakt. Oni su bili teroristi, zar ne? Kad više ne mogu da ubijaju druge ljude, onda ubiju sebe“, rekla je.

Gledala je u Andreasa Badera, najpre u jednu sliku, pa u drugu, a onda opet u onu prvu.

„Ne znam. Možda je bilo čak i gore, na neki način. Mnogo je tužnije od toga. Toliko je tuge na ovim slikama.“

„Na jednoj je osmeh“, reče on.

Bila je to Gudrun, na slici Suočavanje 2.

„Ne znam da li je to osmeh. Mogao bi da bude osmeh.“

„To je najjasnija slika u prostoriji. Možda i u celom muzeju. Ona se smeši“, reče on.

Okrenula se da preko cele galerije baci pogled na Gudrun, i videla čoveka na klupi, napola okrenutog prema njoj, u odelu s razvezanom kravatom, čoveka koji je prerano počeo da ćelavi. Samo ga je okrznula pogledom. Gledao je u nju, ali je ona gledala pored njega, u Gudrun odevenu u zatvorsku uniformu, Gudrun koja je stajala pored zida i smešila se, vrlo verovatno, jeste, na srednjoj slici. Tri platna na kojima je bila Gudrun, koja se možda smešila, smešila se a verovatno i nije.

„Potrebno je da budete posebno pripremljeni da biste gledali ove slike. Ne mogu da razaznam ko je ko.“

„O, da, možete. Samo gledajte. Morate da gledate.“

Čula je ton blagog prekora u svom glasu. Otišla je do suprotnog zida da pogleda sliku na kojoj je bila jedna od zatvorskih ćelija, s visokim policama za knjige koje su prekrivale gotovo polovinu platna, uz jedan nejasni tamni oblik, nalik na avet, koji je mogao biti kaput na vešalici.

„Vi ste student postdiplomac. Ili predajete umetnost“, reče on. „A ja sam ovde, iskreno, s namerom da ubijem vreme. To radim između dva razgovora za posao.“

Nije htela da mu kaže da je tu provela već puna tri dana. Prešla je do susednog zida, malo bliže njegovom mestu na klupi. Tada mu je rekla.

„Puno para“, reče on. „Osim ako niste član.“

„Nisam član.“

„Onda predajete umetnost.“

„Ne predajem umetnost.“

„Voleli biste da umuknem. Umukni, Bobe. Samo što se ja ne zovem Bob.“

Na slici na kojoj je bilo prikazano nošenje mrtvačkih kovčega kroz gomilu ljudi, isprva nije shvatila da su to mrtvački kovčezi. Trebalo joj je nekoliko dugih trenutaka da bi uočila i samu gomilu. Gomila je najvećim delom izgledala kao pepeljasta mrlja s nekoliko figura u središnjem delu s desne strane, razaznatljivih kao pojedinci koji su stajali leđima okrenuti posmatraču, a onda je bliže vrhu platna stajao prazan prostor, bleda pruga zemlje ili puta, pa onda još jedna masa ljudi ili stabala drveća, i trebalo joj je malo vremena da shvati da su tri bleda predmeta blizu sredine slike zapravo mrtvački kovčezi nošeni kroz gomilu, ili jednostavno postavljeni svaki na svoj odar.

Bila su to tela Andreasa Badera, Gudrun Enslin i čoveka čijeg imena nije mogla da se seti. Njega su ubili metkom, u ćeliji. Bader je takođe bio ustreljen. Gudrun su obesili.

Znala je da se to dogodilo otprilike godinu i po dana posle Ulrike. Ulrike je umrla u maju, znala je to, 1976. godine.

Dvojica muškaraca ušla su u galeriju, a za njima je išla jedna žena sa štapom. Sve troje stali su ispred objašnjenja ispisanih uz slike, i počeli da čitaju.

Slika s kovčezima imala je na sebi još nešto što nije bilo lako pronaći. Ona je to pronašla tek drugog dana, juče, i kad ga je pronašla ostavilo je na nju snažan utisak, sada već i neizbežan jedan predmet u vrhu slike, malo ulevo od sredine, možda je to bilo drvo, u nepravilnom obliku krsta.

Prišla je bliže platnu, i čula ženu sa štapom kako prelazi ka suprotnom zidu.

Znala je da su ta platna zasnovana na fotografijama, ali ona te fotografije nikad nije videla, pa nije znala da li je na nekoj od njih postojalo neko golo drvo, mrtvo drvo pored groblja, svedeno na vretenasto stablo s jednom jedinom preostalom granom, ili dve grane koje su oblikovale poprečnu liniju blizu vrha stabla.

On je sad stajao blizu nje, onaj čovek s kojim je maločas razgovarala.

„Recite mi šta vidite. Iskreno želim da znam.“

Ušla je jedna grupa ljudi, s vodičem na čelu, i ona se na trenutak okrenula, i pogledala kako se okupljaju ispred prve slike u ciklusu, portretu Ulrike iz znatno mlađih dana, kao devojke, zapravo, odsutne i setne, s rukom i licem koji su napola lebdeli u sumornoj tami oko nje.

„Sad shvatam da prvog dana jedva da sam išta gledala. Mislila sam da gledam, ali sam tek naslućivala deo onog što je na ovim slikama. Zapravo tek počinjem da gledam.“

Stajali su i gledali, zajedno, u kovčege i drveće i gomilu. Vodič je počeo da govori grupi.

„I šta osećate dok gledate?“ upitao je.

„Ne znam. Zapetljano je to.“

„Jer ja ne osećam ništa.“

„Mislim da se osećam bespomoćno. Ove slike me nagone da shvatim koliko bespomoćno može biti jedno ljudsko biće.“

„Da li ste zbog toga već tri dana ovde? Da biste se osećali bespomoćno?“ upita on.

„Ovde sam zato što volim ove slike. Sve više i više. U početku sam bila zbunjena, i još sam zbunjena, pomalo. Ali sada znam da volim ove slike.“

Bio je to krst. Videla je to kao krst i zbog toga je osetila, s razlogom ili ne, da na toj slici postoji elemenat oproštaja, da ta dvojica muškaraca i jedna žena, teroristi, i pre njih Ulrike, terorista, nisu lišeni mogućnosti oproštaja.

Nije, međutim, pokazala taj krst čoveku koji je stajao pored nje. Nije želela to, da započnu raspravu na tu temu. Verovala je da krst nije tvorevina njene mašte, videla je krst načinjen u nekoliko slobodnih poteza četkicom, ali nije želela da iko stvori makar i začetak sumnje.

Otišli su do snek-bara i seli na stolice postavljene pored uzanog šanka, načinjenog u dužini prozora. Gledala je u gomile ljudi na Sedmoj aveniji, pola sveta je u trku prolazilo kraj nje, i jedva da je osećala ukus onoga što je jela.

„Propustio sam onaj nalet prvog dana“, reče on. „Kad cene robe lete u nebo, četiristo procenata za nekoliko sati, i stigao sam tek za naknadnu prodaju, koja je bila slaba, a onda postala još slabija.“

Kad su sve stolice postale zauzete, ljudi su počeli da jedu stojeći. Poželela je da ode kući i proveri poruke na telefonu.

„Zakazujem sastanke. Brijem se. Smešim se. Život mi je pravi pakao“, reče on, ravnodušno, žvaćući hranu.

Zauzimao je dosta prostora, visok i krupan čovek s nekom opuštenošću u sebi, nečim nemarnim i zapuštenim. Neko je pružio ruku pored nje da uzme salvetu iz kutije. Nije imala pojma šta će ona tu, u razgovoru s tim čovekom.

On reče: „Bez boje. Bez značenja.“

„To što su oni radili imalo je značenje. Bilo je pogrešno, ali nije bilo slepo i prazno. Mislim da je upravo to ono za čim je tragao slikar. I kako to da se završilo na takav način? Mislim da je to pitanje koje postavlja. Svi su mrtvi.“

„A kako je drugačije moglo da se završi? Recite istinu“, reče on. „Vi predajete umetnost deci ometenoj u razvoju.“

Nije mogla da odredi da li joj je to što je rekao bilo zanimljivo ili okrutno, ali je u izlogu videla na svom licu osmeh neodobravanja.

„Ja ne predajem umetnost.“

„Ovo je brza hrana koju ja pokušavam da jedem sporo. Sledeći sastanak imam tek u pola četiri. Jedite polako. I recite mi šta predajete.“

„Ništa ne predajem.“

Nije mu rekla da je i sama nezaposlena. Bilo joj je dojadilo da priča o svom poslu, administrativnom, kod jednog izdavača udžbenika, i zato čemu trud, pomislila je, sada kad ni taj posao ni ta firma više ne postoje.

„Problem je u tome što je protivno mojoj prirodi da jedem lagano. Moram da opominjem sebe. Ali čak ni tada ne mogu da se prilagodim.“

Nije to, međutim, bilo razlog. Nije mu rekla da više nema posao, zato što bi se na taj način među njima stvorilo nešto zajedničko. Nije to želela, tu razmenu saosećanja, savezništva. Bolje da ton ostane rasut.

Pila je svoj sok od jabuke i gledala u gomilu koja je prolazila kraj njih, u lica koja su na otprilike pola sekunde delovala upečatljivo, a onda za znatno kraće vreme bivala zaboravljena.

Rekao je: „Trebalo je da odemo u pravi restoran. Ovde je teško razgovarati. Ne osećate se udobno.“

„Ne, lepo je ovde. Samo što sam trenutno u žurbi.“

Izgledalo je kao da je razmislio o tome i onda odbacio tu pomisao, obeshrabren. Ona je pomislila da ode do toaleta, pa onda odlučila da ne ode. Pomislila je na košulju mrtvog čoveka, košulju Andreasa Badera, koja je na jednoj slici bila prljavija ili krvavija nego na drugoj.

„A imate i sastanak u tri“, reče ona.

„U pola četiri. Ali to je još daleko. To je sasvim drugi svet, u kome vežem kravatu i uđem i kažem im ko sam.“

Zastao je na trenutak, pa pogledao u nju.

„Sad bi trebalo da kažete: ‘A ko ste vi?’“

Ponovo je videla sebe kako se osmehnula. Ali nije rekla ništa. Pomislila je da možda onaj ožiljak od konopca na Ulrikinom vratu nije bio ožiljak već sam konopac, ako je to uopšte bio konopac a ne žica ili kaiš ili nešto drugo.

Rekao je: „To je vaša replika. ‘Ko ste vi?’ Lepo sam vam sve pripremio, a vi ste propustili šlagvort.“

Završili su s jelom, ali njihove papirne čaše još nisu bile prazne. Razgovarali su o iznajmljivanju i zakupu, o delovima grada. Nije htela da mu kaže gde stanuje. A stanovala je svega tri bloka dalje, u izbledeloj zgradi od cigala čija je ograničenja i nedostatke s vremenom počela da shvata kao tkivo vlastitog života, koje bi trebalo razlikovati od običnih svakodnevnih pritužbi.

A onda mu je ipak rekla. Razgovarali su o mestima gde može da se trči i vozi bicikl, pa je on njoj rekao gde stanuje i kojom stazom obično trči, a ona njemu kako su joj ukrali bicikl iz podruma zgrade u kojoj živi, i kad ju je upitao gde živi, ona mu je rekla, manje-više nehajno, pa je on ispio svoju dijet-kolu i pogledao kroz prozor, ili u prozor, možda, u njihov slabašni odraz udvojen na staklu.

Kad je izašla iz kupatila, on je stajao kraj prozora u kuhinji kao da čeka da se vidik materijalizuje. Napolju se nije videlo ništa osim prašnjavih cigala i stakla, zadnjeg dela industrijske zgrade s otvorenim prizemljem u susednoj ulici.

Bila je to garsonjera, s kuhinjom koja je bila samo delimično odvojena i krevetom u uglu sobe, prilično malim, bez stubova ili uzglavlja, prekrivenim svetlim berberskim prekrivačem, jedinim predmetom u sobi koji se nečim izdvajao.

Znala je da mora da ga ponudi pićem. Osećala se nelagodno, pošto nije imala iskustva u tome, u primanju neočekivanih gostiju. Gde sesti, šta reći, bilo je tu stvari o kojima je trebalo razmisliti. Nije spomenula džin koji je držala u zamrzivaču.

„Živiš ovde, koliko dugo?“

„Nepuna četiri meseca. Često se seljakam“, reče. „Iznajmljivanje, stanovanje kod prijatelja, uvek kratkoročno. Još otkako mi se raspao brak.“

„Brak.“

Izgovorio je to modifikovanom verzijom one baritonske tutnjave koju je upotrebio za reč „država“.

„Ja nikad nisam bio oženjen. Možeš li da poveruješ u to?“ upitao je. „Kao većina mojih prijatelja mojih godina. Zapravo svi. Oženjeni, deca, razvedeni, deca. Da li bi volela da imaš decu jednog dana?“

„Kad je to ‘jednog dana’? Da, mislim da bih.“

„Često mislim na decu. Od toga se osećam sebično, od toga što toliko zazirem od stvaranja porodice. Nije važno imam li posao ili nemam. Uskoro ću imati posao, i to dobar. Nije to u pitanju. U osnovi, strah me je da odgajam nekog tako sićušnog i tako nežnog.“

Pili su mineralnu vodu s kriškama limuna, sedeli dijagonalno za niskim drvenim stolom, za stočićem za kojim je ona obedovala. Taj razgovor ju je malo iznenadio. Uopšte nije bio naporan, čak ni u pauzama. Pauze nisu bile neprijatne, a njegove reči delovale su iskreno.

Tada mu je zazvonio mobilni telefon. Izvukao ga je odnekud iz tela i kratko porazgovarao, a onda seo držeći tu stvarčicu u ruci, nekako zamišljen.

„Trebalo je da se setim da ga isključim. Ali uvek pomislim, ako ga isključim, šta li ću propustiti? Nešto neverovatno.“

„Onaj poziv koji menja sve.“

„Nešto neverovatno. Poziv koji potpuno menja život. Zato ja poštujem svoj mobilni telefon.“

Poželela je da pogleda na sat.

„Ovo sada, nije se ticalo tvog razgovora za posao, je l’ da? Da nije otkazan?“

Rekao je da nije, pa je ona krišom pogledala na sat na zidu. Zapitala se da li bi možda volela da on propusti intervju. Nije moguće da bi poželela tako nešto.

„Možda si ista kao ja“, reče on. „Moraš da dočekaš trenutak pred sam početak nečega, da bi krenula da se pripremaš za to nešto. Tek se tada uozbiljiš.“

„Govorimo li mi to o očinstvu?“

„U stvari, otkazao sam sastanak. Dok si bila tamo“, reče, pokazavši glavom prema kupatilu.

Osetila je čudnovat napad panike. Ispio je ostatak mineralne vode, nagnuvši glavu unatrag tako da mu je kocka leda skliznula u usta. Sedeli su tako neko vreme, sačekavši da se led otopi. A onda je on pogledao pravo u nju, dotičući prstima jedan kraj svoje kravate.

„Reci mi šta želiš.“

Ona je sedela.

„Jer, osećam da nisi spremna, a ne želim ništa da učinim prenagljeno. Samo, znaš, mi smo ovde.“

Nije pogledala u njega.

„Nisam od onih koji hoće sve da drže pod kontrolom. Nije mi potrebno da bilo koga držim pod kontrolom. Reci mi šta želiš.“

„Ništa.“

„Ćaskanje, razgovor, bilo šta. Naklonost“, reče on. „Nije ovo presudan trenutak u istoriji sveta. Doći će i otići. Ali evo nas ovde, pa zato.“

„Ja bih da odeš, molim te.“

Slegnuo je ramenima i rekao: „Kako god.“ I ostao da sedi.

„Rekao si: ‘Reci mi šta želiš.’ Želim da odeš.“

Ostao je da sedi. Nije se pomerao. Rekao je: „Otkazao sam to s razlogom. Ne mislim da je ovo taj razlog, ovaj razgovor. Gledam te. I kažem sebi: ‘Znaš li kako ona izgleda? Izgleda kao neko ko se od nečeg oporavlja.’“

„Spremna sam da kažem da je to bila moja greška.“

„Hoću da kažem, sad smo ovde. Kako je došlo do toga? Nije to bila greška. Hajde da budemo prijatelji“, reče on.

„Mislim da bi ovde trebalo da prekinemo.“

„Šta da prekinemo? Šta mi to radimo?“

Trudio se da zvuči blago, da primiri napetost trenutka.

„Kao da se oporavlja od nečega. Čak i u muzeju, isto sam to pomislio. U redu. Baš lepo. Ali sad smo ovde. Čitav ovaj dan, ma šta mi u njemu rekli ili uradili, doći će i otići.“

„Ne želim da nastavim s ovim.“

„Budimo prijatelji.“

„Ovo nije u redu.“

„Ne, hajde da budemo prijatelji.“

Njegov glas je u sebi imao prizvuk prisnosti koja je bila toliko lažna da je zvučala pomalo preteće. Sedela je, i nije shvatala zašto je ostala da sedi. On se nagnuo prema njoj, lako joj položivši ruku na nadlakticu.

„Nikad ne pokušavam da kontrolišem ljude. To nisam ja.“

Ustuknula je i ustala i odjednom je on bio svuda oko nje. Pognula je glavu i okrenula je u stranu. Nije primenio silu niti pokušao da joj pomiluje grudi ili bokove, ali ju je držao pod nekim delimično opuštenim pritiskom. Na trenutak se učinilo da je nestala, šćućurena i nepomična, skrivena i bez daha. A onda se otrgla. Dozvolio joj je da to učini i pogledao u nju tako odmereno, tako procenjivački, da ga je jedva prepoznala. Odmeravao ju je, davao joj ocenu na neki strašan i poguban način.

„Budimo prijatelji“, reče on.

Shvatila je da je počela da vrti glavom, da pokušava da ne veruje u ovaj trenutak, da poveruje da ga je moguće poništiti, kao kakav nesporazum. On je gledao u nju. Stajala je blizu kreveta i upravo je ta informacija bila sadržana u njegovom pogledu, te dve stvari, ona i krevet. Slegnuo je ramenima kao da hoće da kaže: a šta bismo drugo. Jer zašto smo uopšte ovde ako ne učinimo to zbog čega smo došli? Skinuo je sako, nizom pokreta u kojima nije bilo nikakve žurbe, i koji kao da su ispunili čitavu sobu. U izgužvanoj beloj košulji delovao je krupnije nego ikad, oznojan, potpuni neznanac. Spustio je sako uz bok, i ispružio ruku.

„Vidiš kako je to lako. Hajde sad ti. Počni od cipela“, reče. „Najpre jednu, pa drugu.“

Krenula je prema kupatilu. Nije znala šta da učini. Krenula je duž zida, pognute glave, kao neko ko maršira naslepo, i ušla u kupatilo. Zatvorila je vrata ali se bojala da ih zaključa. Pomislila je da bi ga to razgnevilo, da bi ga podstaklo da učini nešto, još gore, da nešto polomi. Nije navukla rezu. Bila je rešena da to ne učini dok ga ne čuje kako prilazi kupatilu. Činilo joj se da se nije pomerio. Bila je sigurna, gotovo sigurna da još stoji pored stočića.

Rekla je: „Molim te, idi.“

Glas joj je zvučao neprirodno, tako piskavo i utišano da ju je to dodatno uplašilo. A onda je čula kako se pomerio. Zvučalo je to gotovo opušteno. Bio je to nehajan pokret, bezmalo, i taj ga je pokret proveo pored radijatora, koji je lako zazveckao, a onda u pravcu kreveta.

„Moraš da odeš“, rekla je, ovog puta glasnije.

Sedeo je na krevetu, otkopčavajući kaiš. To je ono što je pomislila da je čula, to kako vrh kaiša klizi napolje a onda i kratki metalni zvuk. Čula je otvaranje patent-zatvarača.

Stajala je kraj vrata kupatila. Posle nekoliko trenutaka čula ga je kako diše, bio je to zvuk neke usredsređene aktivnosti, nazalan i pravilan. Stajala je i čekala, oborene glave, naslonjena na vrata. Mogla je samo da osluškuje i čeka.

Kad je završio, nastala je poduža tišina, a onda nekakvo šuškanje i pomeranje. Učinilo joj se da ga je čula kako oblači sako. Sada joj je prišao bliže. Shvatila je da je mogla da zaključa vrata ranije, dok je bio na krevetu. Stajala je i čekala. A onda je osetila kako se naslonio na vrata, svom težinom, na samo dva centimetra od nje, nije gurao vrata već ih je pritiskao. Navukla je rezu, tiho. On je stajao oslonjen, disao, tonuo u vrata.

Rekao joj je: „Oprosti mi.“

Glas mu je bio jedva čujan, nalik na tiho ječanje. Stajala je, i čekala.

Rekao je: „Strašno mi je žao. Izvini. Ne znam šta da kažem.“

Čekala je da ode. Kad ga je čula kako prolazi kroz sobu i zatvara vrata za sobom, konačno, sačekala je još čitav minut. Potom je izašla iz kupatila i zaključala ulazna vrata.

Sada je sve videla udvostručeno. Bila je tamo gde je želela da bude, i to sama, ali ništa više nije bilo isto. Gad. Gotovo svaka stvar u sobi imala je dvostruki efekat bila je ono što je zaista bila i ono na šta je asocirala u njenom umu. Izašla je da prošeta, a kad se vratila i dalje se osećala ta spona, pored stočića, na krevetu, u kupatilu. Gad. Večerala je u malom obližnjem restoranu i rano otišla na spavanje

* * *

Kad se sledećeg jutra vratila u muzej, on je sedeo sam u galeriji, na klupi u sredini prostorije, leđima okrenut ulazu, zagledan u poslednju sliku u ciklusu, daleko najveću i možda najuzbudljiviju, onu s mrtvačkim kovčezima i krstom, koja se zvala Sahrana.

Mrtva

Ustreljeni čovek

Suočavanje 2

Obešena ilustracije: slike gerharda rihtera iz ciklusa 18. oktobar 1977 (1988)

Sahrana