Avanture hvatača snova

“Hvatač snova” naziv je izložbe stripova Aleksandra Zografa koji su posvećeni snovima (bioskop “Balkan”). Zograf je jedan od najcenjenijih evropskih (dakle i svetskih) stvaralaca stripova, redovni autor “Vremena”, umetnik koji je svoj izraz pronašao relativno brzo, ali je nastavio da svoj stil menja, nadograđuje, produbljuje. “Hvatanje” snova jedna je od njegovih grafičkih konstanti, a “Hvatač snova” treća je izložba koju radi sa Stevanom Vukovićem – posle “Štajerske jeseni” 2003. godine u Gracu i “Galerije O3ONE” 2017. u Beogradu – filozofom koji, kako sam kaže za sebe, “piše tekstove o umetnosti i radi kao samozvani kustos”.

“VREME”: Aleksandre, san i java se, u vašim stripovima, ponekad razlikuju samo zato što nam pripovedač kaže da je reč o snu. U kojoj meri vam je važna razlika između stvarnosti, snova i mašte, ili je sve jednako dobar materijal za stvaranje?

RAKEZIĆ: Rad na stripu shvatam u osnovi kao uobličavanje priče. Za razliku od, recimo, guslara, ja koristim reč i crtež, dok guslar koristi poeziju i monotoni zvuk instrumenta, ali u osnovi nas vodi isto nastojanje da ispričamo priču. Ja sam pre dosta godina shvatio da događaj koji se odvijao u “budnoj” stvarnosti i ono što smo doživeli sanjajući mogu da ostave jednako snažan utisak. To podrazumeva da priče zasnovane na realnom i sanjanom imaju jednako šansu da uskomešaju naša osećanja. Međutim, kada je san u pitanju, postoji i posebno uzbuđenje, pošto snevanje poseduje auru tajanstvenog, senovitog, nečeg što je nejasno, ali svakako izaziva nekakvu čudnu jezu. Tehnički, nema neke velike razlike u opisivanju stvarnih događanja i onih koji su viđeni u snu, i to je jedna od tema koja je zaokupljala kreativce u raznim vremenskim i geografskim okvirima. Ja se u svojim stripovima ponekad bavim suvom realnošću, ponekad je moj prilaz gotovo reporterski, opisujem mesta koja sam posetio, ali i moje bavljenje snovima u stripu često je samo reportaža iz snevajuće dimenzije, nastojim da budem objektivni posmatrač bez dodatnih maštarenja.

foto: bojan janjić

Stevane, stiče se utisak da u Zografovim stripovima stvarnost nema (ontološku) prednost u odnosu na san. Ako je to tako, na koji se način to odražava u crtežu, u stripu?

VUKOVIĆ: U Tumačenju snova, u poglavlju pod nazivom “Metod tumačenja sna”, analizirajući sopstveni san o pacijentkinji koju je naveo pod imenom Irma, Sigmund Frojd je napisao da “svaki san ima najmanje jedno mesto na kojem je nedokučljiv, kao nekakav pupak kojim je povezan sa onim što je ostalo nesaznato”. Zograf nas u svojim ispovedno formatiranim grafičkim pripovestima u prvom licu, nastalim kao svedočenje o vizuelnim sadržajima sopstvenih snova, vodi upravo do tih tačaka. Na primer, u dvostranim stripovima predstavljenim na izložbi, poput “Prizori iz polusna”, “Hipnagogički trenutak”, “Hipnagogičko ogledalo”, “Hip, hip, hipnagogija!”, “Hipnagogičke senke”, “Hipnagogički rusvaj” i “Hipnagogička dimenzija”, nakon jednog ili svega nekoliko uvodnih kadrova na prvoj strani, u kojima pripovedač iskazuje neku svoju opštu misao o vizijama iz stanja polusna, kompozicija se raspada na niz nesekvencijalno poređanih kadrova, bez jasno uočljivog uzročno-posledičnog toka, a često i bez reči, već samo sa brojevima iskazanim datumima kada je tu prikazane prizore hvatač snova uspeo da fiksira crtežom. Tu se jezik strip naracije fragmentira, proizvodeći svojevrsni “afektivni višak”.

Šta je to afektivni višak?

VUKOVIĆ: Tim pojmom se označavaju elementi koji (u vizuelnom prikazu) prekoračuju ili remete narativnu logiku i simbolički poredak. Ti elementi proizvode neposrednu čulnu, emocionalnu ili telesnu reakciju kod posmatrača. Na taj način posmatrači sami tumače ono što vide, a crtač za sebe zadržava funkciju pukog svedoka nesvesnh procesa u radu sna. On, dakle, čitaocima i posmatračima stripa ne predstavlja proizvode svoje imaginacije, već afektom nabijena grafička svedočenja, za čije povezivanje i kontekstualizaciju oni moraju da upotrebe sopstvenu imaginaciju. Još radikalniji primer su njegovi grafički znaci u praznini između kadrova. Simbolije su, naime, apstraktni simboli (npr. sijalica za ideju, srce za ljubav, kapi znoja za nervozu ili napetost, slova ‘Zzz’ za spavanje), a emanata su izražajne linije ili znakovi (npr. linije pokreta iza lika koji trči, da se pokaže brzina, ili linije koje izbijaju iz glave da označe iznenađenje ili šok). Zografovi grafički znaci koji se pojavljuju između kadrova ne označavaju niti izražavaju bilo šta. Oni prosto tu postoje opirući se značenju i teraju na napor mišljenja o stripu kao medijumu.

Aleksandre, često pravite stripove od fotografija. Čemu fotografije?

RAKEZIĆ: Te fotografije su uglavnom sa buvljih pijaca, dakle ja pred sobom zapravo nemam unapred spremljeno objašnjenje ko su ti ljudi, kakva je njihova životna istorija, i tome slično. Ali nije teško zaključiti da su to fotografije koje beleže emocionalne trenutke iz nečijih života, možete da pretpostavite njihova maštanja, možda – kakav su utisak želeli da ostave na svoju okollinu, i tome slično. Ljudskost je univerzalna i prepoznatljiva u svojim ispoljavanjima – ja samo nastojim da, razmišljajući o svemu tome, stvorim neki novi okvir, da udahnem novi život tim prizorima koje je foto-kamera pre mnogo godina zabeležila (uglavnom koristim stare fotografije, zanimljivije su i izražajnije od onih iz skorašnjeg vremena). Verovatno sam tako nehotice stvorio i nekakav novi žanr – u nekom periodu je postojao foto-strip, ali to je nešto drugo. Jedan od mojih omiljenih stripova među onima u kojima sam koristio pronađene fotografije nastao je kada sam prijatelja iz Japana zamolio da pošalje nekoliko portretnih fotografija s početka veka koje je pokupio na tamošnjoj buvljoj pijaci. Nakon toga sam pronašao fotografije iz vlastite kolekcije na kojima su njima slični ovdašnji ljudi iz istog perioda. Na kraju sam ih u stripu sve postavio jedne kraj drugih. Ispostavilo se da postoji više sličnosti među ljudima iz različitih sredina, čak različitih kultura, nego što bi moglo da se pretpostavi. To je ta univerzalna ljudskost o kojoj sam govorio…

Zbog čega mislite da su stare fotografije izražajnije od skorašnjih? Možemo i da obrnemo: upravo mogućnost serijskog fotografisanja dopušta širi spektar beleženja osećajnosti…

RAKEZIĆ: Gotovo sve fotografije koje su postale deo mojih strip storija nastale su do kraja šezdesetih, a uglavnom su dosta starije, od kraja devetaestog veka do sredine pedesetih, a najveći broj je nastao dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka. Iako je u to vreme bilo teže zabeležiti fotografiju nego danas (morali ste da kupite film, namestite ga u kameru, da računate na ograničen broj snimaka, a na kraju je moralo da se čeka na razvijanje, i sve to nije bilo ni jeftino za većinu ljudi. Savremeno doba je znatno olakšalo ali i devalviralo čitav proces, iako je stvaranje fotografskih beleški pojednostavljeno, pojeftinjeno i prilagođeno gotovo svim situacijama. Zašto je to tako? Kako to da je svet kriznih tridesetih, recimo, vizuelno ostavljao daleko dublji trag od onoga što nastaje u neuporedivo sigurnijem, lagodnijem ambijentu današnjice (čak i ako zanemarimo sve aktuelne krize)? Često sam o tome diskutovao sa možda najznačajnijim stvaraocem savremenog autorskog stripa, Robertom Krambom. On je dosta duže na ovom svetu od moje malenkosti, ali svi možemo da zaključimo jedino da nema nekog jasnog odgovora na to pitanje. Ja verujem da je tokom dvadesetih i tridesetih godina naš svet bio u nekoj vrsti fokusa, uprkos svim strašnim stvarima koje su se dešavale. Danas svaki đačić može bez mnogo muke da načini savršene fotografije i mislim da je to najviše unapredilo dokumentaristički aspekt tog medija – u našem vremenu su zabeleženi nezamislivi momenti, detalji koji promaknu pod normalnim okolnostima.

Stevane, Zograf pomera, čini se, i granice onoga što se čini jasnim i samorazumljivim? Ako nam izmakne stvarnost ispod nogu, da li nam izmiče i ono što se obično smatra jasnim, nedvosmislenim, čistim?

VUKOVIĆ: Ja ne mislim da nam on izmiče to što mi rutinski shvatamo kao stvarnost, već je samo predstavlja kao svojevrsnu socijalizacijom prihvaćenu fikciju koja nam, zapravo, prikriva mnogo dublju stvarnost naših želja i afekata, strahova i traumatičnih istina koje simbolički sistem (jezik, društvo, pripovedanje) ne može potpuno da obradi. Ta dublja stvarnost nas pohodi u snovima ali i na javi. Kao strastveni arheolog buvljačkih sadržaja, Zograf stalno nalazi mnoge začudne artefakte, neumoljive materijalne svedoke izbrisanih ličnih i kolektivnih istorija, koji su izronili iz kanti za smeće i ponovo se pojavili na buvljaku, upravo kao što snoviđajne slike izranjaju iz nesvesnog i opiru se potiskivanju. U skladu s njegovim afilijacijama sa andergarund i alternativnom kulturom, kojoj je izuzetno mnogo i sam doprineo, Zografove teme jesu fenomeni, ljudi i predmeti potisnuti iz glavnih tokova istorije i kulture, sa kojima nas njegov autografski avatar upoznaje. Tako se na stranicama njegovih stripova zatiču likovi anonimnih svedoka ratova, aboridžinskih umetnika, lokalnih osobenjaka, baba-trovačica koje veruju da su im snovi odredili sudbinu, likovi koji, u stvari, veoma dobro pariraju superherojima industrijalizovanog strip bizinisa. U tom smislu, iako poštuje ransijerovski princip jednakosti, Zograf je verovatno pre etičan, nego otvoreno političan. Možda bi se čak složio sa rečima jednog od naših zajedničkih muzičkih heroja (nisam ga to još pitao) da je to što se u liberalnom kapitalizmu nama servira kao politika samo “sektor zabave vojno-industrijskog kompleksa” (Frenk Zapa).

Aleksandre, da li se ikada dogodilo da kod vas etika nadvlada estetiku? Da ne nacrtate nešto iz etičkih razloga? Ili opet, da nešto uradite zbog pravde, nepravde, ili već nečeg što je izvan sfere estetskog? Vaše “Borske beležnice”, recimo… veliki strip.

RAKEZIĆ: Kreirao sam čitav niz stripova na temu Drugog svetskog rata, objavljen pod naslovom Priče iz Drugog rata (izdanje Popbooks i Muzej Jugoslavije), a u pripremi je i drugi deo ovog materijala. Mislim da je objavljivanje tih priča podstaknuto željom da shvatim kako je običan čovek preživljavao u takvim okolnostima, kako je pružao otpor i tome slično. To su pitanja od životne važnosti i ne tiču se tek retorskih pretpostavki. Upravo tokom rada na ovom materijalu otkrio sam u Arhivu grada Pančeva zapise o dedi i babi s majčine strane, koji su tokom okupacije bili “ilegalci”, pripadnici tajnog pokreta otpora. Tako je sve postalo i deo lične priče, iako uopšte nisam znao da te beleške o njihovim aktivnostima postoje. Zanimljivo je da su te strip storije najpre objavljene na nemačkom i italijanskom jeziku, neke su bile prevedene i na japanski, dakle u zemljama koje su nekada pripadale Silama osovine. Ukoliko iskreno priđete tim temama, ljudi će razumeti vaše intencije.

foto: bojan janjić

Vaši su stripovi (vaše table) ponekad raspričani, ponekad bez reči. Kada su reči potrebne?

RAKEZIĆ: Stripove crtam otkad znam za sebe, ali sam najpre počeo da objavljujem novinske članke, još u tinejdžerskoj dobi – tako da, bar u profesionalnom smislu, imam duži staž u bavljenju rečima nego u uobličavanju priče u slikama. Verovatno su zato neki od mojih stripova krcati tekstom. Međutim, ponekad volim da potpuno ostavim reči po strani i da govorim samo kroz crteže, kao u strip storiji “The Lonely Path”, koja je pretvorena u jedan dugačak kaiš velikog formata i izložena u podrumskom nivou bioskopa “Balkan”.

Stevane, kako vidite odnos reči i crteža kod Zografa?

VUKOVIĆ: Najkraće rečeno: taj odnos je uvek dijalektički. Ali ne u nekom hegelovskom smislu, već je to neka dijalektika paralakse, u smislu da se perspektive pripovedača i prikazivača najčešće znatno razlikuju, a ponekad čak i stoje u međusobnoj kontradikciji koja se ne razrešava, a kamoli prevazilazi. Na primer, pripovedač nekada iskazuje, kroz blokove tekstova i oblačiće, neku veoma živopisnu unutrašnju stvarnost junaka, a prikazivač joj suprotstavlja grubu, naturalistički predstavljenu društvenu stvarnost u kojoj se nalazi, često sasvim otuđen od nje. U drugim slučajevima pripovedač se zadržava na krajnje suvim, gotovo faktografskim komentarima, dok prikazivač vizuelno postavlja protagonistu u svet halucinantnih prikaza i nadrealnih motiva. A nekada radi i sasvim bez upotrebe reči, kao u slučaju stripa koji je na izložbi ambijentalizovan na podzemnom nivou i zove se “Usamljeni put”. Međutim, i tu se, vizuelnim prikazom, u odsustvu reči, ipak sugeriše nešto u slici zarobljeno, a rečima neskazano, kao u stvari ućutkano, a što pojačava rascep nemog usamljenog putnika i okružja koje ga se ni na koji način ne dotiče.

foto: bojan janjić

Aleksandre, vaš pripovedač veoma liči na vas, ali ta okolnost je bitna samo u onoj meri u kojoj problematizujemo pojam vernosti.

RAKEZIĆ: Dobar broj mojih stripova je autobiografski, ili se zasniva na razmišljanjima koja su proizašla iz ličnog iskustva, posmatranja i tome slično. Takve priče je najlakše ispričati kroz vlastiti lik, ali da bih to ostvario kreirao sam lik koji je ipak samo crtani junak. Tako da on zadržava slobodu da bude i nešto više od realnog “ja” koje svakog jutra susrećem ispred ogledala. Recimo, jednom sam predstavio sebe kao starca sa dugom bradom zagledanog nad crtaćom tablom, pa šta, neka mi neko zabrani ako može… Sebe samog shvatam uz dozu humora, pa još i kao kompleksnu ličnost (smeh), a crtež mi dozvoljava da se svim tim poigravam do mile volje…

Stevane, u kojoj su meri Zografovi stripovi univerzalni? Čak i kada putuje po belom svetu, stiče se utisak da ga uvek zanima detalj: prozor, kamen na crkvi, list novina, prolaznik, pogled, ono što je karakteristično za taj trenutak i za to mesto…

VUKOVIĆ: Jezik stripa je globalno čitljiv, jer strip autori poštuju konvencije koje su nastajale sporo, čak hiljadama godina, u različitim kulturama, da bi se tek od devetnaestog veka spojile u masovno proizvođene i distribuirane kaiševe i sveske grafičkih narativa, koje su stvorile svoje publike na svim kontinentima. Taj dug put vodi od Trajanovog stuba, kao “vizuelnog narativa bez teksta”, podignutog 113. godine nove ere, preko srednjovekovnih traka govora (banderole), koje su izlazile iz usta proroka, svetaca ili anđela, iskazujući citate iz Svetog pisma i bivale su, po Hansu Beltingu “most između nevidljivog glasa i vidljivog sveta”, pa sve do savremenih strip kadrova i strip oblačića. U Zografovoj interpretaciji, datoj u meta-stripu pod nazivom “Jezik realnosti stripa”, koji je realizovan u okviru projekta Univerziteta u Grifsvaldu 2022. godine, početak tog procesa se datira od 12000 do 4000 godine pre nove ere. Dakle, jezik stripa nije univerzalni jezik u smislu automatske čitljivosti, ali ima transkulturalni potencijal zahvaljujući ikonografiji, emociji i narativnoj strukturi, koja se prepoznaje u većini savremenih kultura. Na primer, Nil Kon u knjizi “Vizuelni jezik stripova” iz 2013. eksplicitno čak tvrdi da “stripovi nisu univezalni jezik” i da su pisani vizuelnim jezicima koji moraju da se nauče”. Pa ipak, iako čak postoje vizuelne gramatike koje su specifične za svaki strip-sistem (npr. američki, italijanski, japanski, frankofoni), i da čitaoci moraju biti ‘opismenjeni’ u okviru tog sistema da bi razumeli strip, stripovi poput Zografovih uspevaju na većini značajnih strip scena jer kombinuju svedočenja sa ličnom refleksijom, na način koji se može univerzalizovati u velikoj meri. Sa Zografovim radom se u tom smislu najčešće porede radovi Marđan Satrapi i Džoe Sakoa, koji su takođe ostvarili izuzetnu međunarodnu vidljivost upravo zahvaljujući sposobnosti da lokalne, često intimne priče, prenesu kroz forme koje kombinuju dokumentaristički pristup i introspektivnu naraciju, potvrđujući tvrdnju Barbare Postema da “strip kao forma nije samo sekvencijalna naracija, već alat za emocionalno mapiranje prostora i vremena”.

Aleksandre, prilazite sebi s humorom. Naravno, ljudi koji sebe shvataju ozbiljno obično su nepodnošljivi. Ipak, u kom trenutku se “uozbiljite”? Čak i kada su smešni, vaši stripovi su ozbiljni…

RAKEZIĆ: Da, da, ja se zapravo bavim prilično teškim temama, i mogu da zamislim da bi to sve bilo patetično i sumorno ako ne bi sadržalo bar neko zrnce humora. Ukoliko izuzmete humor, neka ozbiljna pitanja se čine nekako drvenastim, plošnim, i dođete u opasnost da zvučite kao propovednik… To se čini kao pakleni scenario, kojeg se užasavam i koji mi ne bi ostavio prostora za uživanje u tome što radim… Mislim da samo ispunjenost i težnja ka nekoj višoj pravdi mogu vaš rad da čine smislenim, ali morate znati i da se nasmejete sebi i svojim visokoparnim idealima… Da sam nastojao da udovoljim drugima, ili vlastitim ambicijama, verovatno bih bio šlager pevač, a ne strip crtač…