Dovoljno je reći Petričić – ostalo se podrazumeva. Da su oni koji ovako misle u pravu, dokazuje izložba "Autobiografika" u Muzeju primenjene umetnosti
„Autobiografika“ je retrospektivna izložba Dušana Petričića, koju čini nekoliko hiljada radova karikatura, ilustracija i ostalih vidova crteža koji su prethodnih 40 godina činili bitan sadržaj Petričićevog života. Autor izložbe i njen kustos je Slobodan Jovanović, a eksponate je izabrao i postavio, kao što ukazuje kovanica naslova – sam Petričić. Izložba traje od 2. do 26. oktobra.
Priča „Autobiografike“ počinje ilustracijama u „Književnim novinama“ i diplomskim radom „Karafindl“ na grafičkom odseku Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Bogdana Kršića, nastavlja se karikaturom i ilustracijom u „Večernjim novostima“, „Poletarcu“,“Ninu“, „Ekonomskoj politici“, a završava u „The New York Timesu – Book Review“, „Wall Street Journalu“, „The Toronto Staru“. Ovaj njen drugi deo dešava se u Kanadi, nakon 1991. godine.
Na tom Petričićevom vremenskom i geografskom putu važni su sledeći detalji: studentski radovi (3D objekat „Azbuka“) bili su prvi pokazatelj Petričićeve sposobnosti da minimalnim grafičkim sredstvima svede glomazni predložak; karakteristični, „petričićevski“ junak karikature („Crtež koji je odredio moj budući stil u karikaturi“): čovek s velikim oblim duguljastim nosem, malih crnih očiju, vratom spojenim s trupom, velikim brkovima i izduženom donjom vilicom; prijateljstvo s Dušanom Radovićem rezultiralo je jednim od najznačajnijih kreativnih tandema u srpskoj umetnosti odnosno, knjigama (Sedi da razgovaramo) u kojima su tekst i karikatura spojeni u nešto i novo i više; ilustrovanje knjiga (Nevidljiva ptica, Koš, Guliver među Liliputancima) promenilo je izgled narednih izdanja za decu; animirane knjižice (Bitka za Beograd) s društveno-edukativnim dejstvom; zbog scenografije televizijskih emisija (Daj mi krila jedan krug) TV program osamdesetih je postao šareniji i gledaniji; nova sredina (Kanada) promenila je crtež (složeniji je, a likovi imaju špicaste ili kukaste noseve i različite fizionomije) i temu interesovanja (politička karikatura), a ilustrovanje knjiga za decu – nije: i dalje je onako kako to samo Petričić ume i kako se sviđa svima po svetu.
„Autobiografika“ je bila povod mnogim napisima o Dušanu Petričiću, i mnogim ocenama i procenama njegovog rada. Uglavnom je isticano da je on srpsko-kanadski karikaturista, ilustrator, dizajner, animator i portretista, da pleni specifičnim, samo njemu svojstvenim smislom za duhovito tumačenje tema kojima se bavi, da je jedan od najkompleksnijih umetnika današnjice… Ima se, međutim, utisak da reči prate eksponate „Autobiografike“ nekako nemušto, da nemaju domet izloženih radova. I da je bez njih rečitije.
Često vežbom i srčanošću nadomestimo to što nismo profesionalni muzičari. Jedno je kad si profesionalni muzičar... To je kao kad igraš fudbal ispred zgrade, a ne na Vembliju. Mnogo je siroviji, življi, energičniji ispred zgrade, ima više grešaka, nije prefinjen ni matematički precizan. Međutim, to mu daje ono bez čega ne bi bilo fudbala
Jasno je da su 59. Bitef i drugi Ne: Bitef dva pristupa pitanju kako ovaj festival može ići dalje, ali oba su teško održiva na duge staze. Bitef bez umetnika značajnih u svetskom kontekstu i sa polupraznim salama ne može biti festival od najvećeg evropskog značaja. S druge strane, veliki međunarodni festival bez finansiranja teško može da opstane. Možda se nalazimo na korak od gubitka Bitefa. To bi bila ogromna šteta i nepravda prema budućim generacijama naših gledalaca i umetnika, koji treba na domaćim scenama da vide najbolje od najboljeg u evropskoj i svetskoj produkciji
Pedeseti album Neila Younga nastavlja tragovima nekih od njegovih najboljih i najuspešnijih izdanja – akustičnih remek-dela Harvest i Harvest Moon – nudeći dirljivo sročen epilog jedne neverovatne karijere
Od nemila do nedraga, slogan jubilarnog Festivala evropske poezije, ujedno je i opis proteklih 20 godina ove manifestacije zbog koje su u Beograd dolazili značajni pesnici Evrope
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Hašim Tači je bio zločinac i kad je kao predsednik sedeo sa Vučićem i baronesom Ešton. Sada je samo osuđen. O licemerju u „regiji“ i plemenskom moralu koji prevazilazi krvna zrnca
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
