Atrakcija nabildovane laži

Najnoviji roman Vide Ognjenović Maksimum (Arhipelag) priča o, naravno izmišljenom, javnom napadu na svetski priznatog stručnjaka za umetnost Vajnera Maksimuma. Proglašen je falsifikatorom i prevarantom, zato što je navodno svoje slike pod imenom misteriozne umetnice podmetnuo na tržište naivne umetnosti. Prijatelji ga napuštaju, kolege napadaju, mediji stvaraju slučaj, a javnost temu.

Vida Ognjenović piše romane, pripovetke, drame i eseje. Nedavno je objavljena studija Begunci iz beznađa Miroslava Radonjića o njenom celokupnom dramskom stvaralaštvu. Vida Ognjenović je jedan od naših najvažnijih pozorišnih reditelja, predsednica je Srpskog PEN centra i potpredsednica Međunarodnog PEN-a, bila je potpredsednica Demokratske stranke, ambasadorka, osnovala je i vodi međunarodni festival „Novi tvrđava teatar“, predaje glumu…

„VREME„: Koja je krivica Maksimilijana Vajnera Maksimuma, šta je zgrešio? Jedan od likova vašeg romana kaže „time što je daleko isprednjačio„, ali odmah posumnja u tu svoju misao zbog nelogičnosti da su to „tek sad primetili„.

VIDA OGNJENOVIĆ: U njegovom slučaju reč krivica zahteva znake navoda, jer je isfabrikovana. U stvari, pre bi se reklo grubo sklepana na brzinu, ali ta se grubost ovde smatra hrabrošću. Junak mog romana Maks Vajner napadnut je zato što se uspešno odupirao banalnosti društvenih kladionica na brz uspeh, a one rade na sva goriva. Nije igrao uz njihovu svirku, već je delovao izvan njihovog kladioničarskog pogona. I jasno, u tim se dobro razrađenim kladionicama retko klade protiv opravdano sumnjivih, ili očigledno krivih, jer znaju po tome kako njihov sistem deluje, da je tu mali dobitak. Naprotiv, izazov je u iznenađenju, dakle, treba se obrušiti na one na koje se najmanje sumnja. Oprobani trik iz krimi romana. Znate već, prasak takvog napada treba da odjekom razbije i pokoleba svaki razuman otpor. Pa, ako mrlje kod napadnutog nema, valja je izmisliti, da parafraziram čuvenog filosofa. Zvuči poznato, zar ne?

Negde u početku prvog dela romana, jedan od svedoka u, nazovimo ga, slučaju profesora Vajnera, kaže da ako „dva–tri poznata kritičara tvrde da je to što mu pripisuju ozbiljnu prevaru i navode neke važne stvari kao dokaze„, biće da onda Vajner jeste kriv. Zašto se više veruje rečima nekog ko je autoritet zbog položaja na kome se nalazi nego nečijim delima?

Pa, to je deo našeg nasleđa, jedna od stvari koje smo sačuvali iz doba usmene tvorbe javnog mnjenja. To večno nadgornjavanje između lepo sročenog mita i jednostavne i jasne činjenice nikad ovde nije sasvim potisnuto ni logikom, ni moralnom normom. Prva strana ciljano iznosi teško verovatne, ali vešto šaržirane pretpostavke, a druga, u samoodbrani, ogoljene dokaze. I, nažalost, iz iskustva znamo kako se taj sukob završava. Atrakcija nabildovane laži, prijemčivim šarenilom zatrpa dokaz. I u ovom slučaju se to događa. Tri poznata kritičara, kao što kažete, znaju da njihova trojka ima više šanse nego jedan kojeg sumnjiče, bez obzira što je on široko priznat stručnjak u svojoj oblasti. Napadači su osokoljeni iskustvom da se kod nas, u javnoj areni, lov na greške onih koji ni po čemu ne slove kao grešnici prati i prima rado i s velikom znatiželjom. Prvo kao zabavna ujdurma u jednoličnoj svakodnevici, a drugo kao osveta sredine koju je ulovljeni u svom usponu suviše potcenio. Svesni da će lovci uvek naći više navijača od progonjenog, ne ustežu se ni od najprljavijih podmetanja. Iako znaju da će biti i onih koji će braniti napadnutog, to ih ne koleba, jer smatraju da će se završiti kao benigno sažaljenje. Sigurni su da se većina neće poistovećivati s njim, nego sa „hrabrim“ goniteljima, koji tim progonom učvršćuju autoritet sile i zloupotrebljavaju ga.

Zloupotreba autoriteta, konkretno: tvrdnje protiv suparnika bez dokaza, postale su folklor u predizbornim kampanjama. Kad i kako laž postane istina?

Nikad. Pretpostavka da više puta ponovljena laž postaje istina ne treba da nas zavarava. To što se naviknemo na neku obmanu ne znači da smo je prihvatili kao istinitu, već da je nismo do kraja proverili. I to što te ponavljane pretpostavke opstojavaju najviše govori samo o tome koliko je laž prijemčiva, naročito ako je prijatnija od istine, a to je čest slučaj.

A najmanje šanse istina ima u izvornom folkloru predizbornih baraža. Te ostrvljene paljbe iz svih oruđa i oružja, gde škripe očnjaci kao šrafovi haubica, odvijaju se kao turniri psovki i uvreda. U stvari, erupcije govora ubilačke mržnje kojima se biračima nameće opredeljenje, u suštini same sebe poriču. Da je sve tako crno kao što oni urlaju, pa zar to ne bi bilo vidljivo i golim okom. Zar je u otvorenom društvu u kom su slobodni mediji potrebna tolika dreka da se ukaže na tako strašne devijacije. Ti kampanjski urlatori kojima taj način govora pređe u naviku, pa se tako posle ponašaju i u parlamentu, u stvari se grdno varaju. Previđaju da birač ne glasa tu, na licu mesta, gde je izložen tako pregrejanoj paljbi, već upravo u bekstvu od nje. U tišini, pošto je razmislio i odmorio se od zaglušujuće kampanjske buke. Oni čiji izbor podstiče takva kanonada ružnih reči, glasali bi za tu stranu i bez dodatnog goriva, a one koji se iz nekih svojih razloga dvoume, te kanonade zasigurno neće pridobiti za svoju opciju.

„Nisu oni lovci na greške nego na glave„, kaže jedna junakinja. Šta je danas javna kritika?

Stručne, analitičke kritike sve manje ima. Na primer, za umetničku kritiku je vidno sužen prostor. Svega nekoliko novina i nedeljnika imaju redovne rubrike za valjane rasprave o pozorištu, slikarstvu, muzici i igri. Književna kritika jedva da se može naći u dnevnoj i periodičnoj štampi, a literarnih časopisa je sve manje, tako da je taj književni rod sveden na prikaze, najave, obrazloženja za nagrade, ili namenske tekstove u antologijama i ponovljenim izdanjima. Javna kritika društvenog ili političkog života je na jednoj strani uredno politički korektna, u našem slučaju podobna, a površna, a na drugoj s pravom ozlojađena, pa zbog toga možda malo previše rigidno samoživa. Kritičko mišljenje je, naravno, nasušno potrebna energija socijalnog, političkog i kulturnog pulsa. Trebalo bi da je to permanentna slobodna rasprava, ukrštanje mišljenja i stavova, sistem poređenja i uspostvaljanja merila, a ne političke sačekuše, intelektualne zasede i užarene negacije svakog drugačijeg mišljenja.

Predstava Narodnog pozorišta Kanjoš Macedonović, jedna od vaših poznatih režija, jeste o verovanju u samoproklamovani autoritet. Kako se ovde, danas, postaje autoritet u javnosti? Kad bi moglo da se izmeri, šta mislite, koji bi preduslovi da se postane autoritet dominirali: popularnost ili dela dokazane vrednosti?

Pa najpre da zapazimo da je samoproklamovani autoritet sam po sebi ili nasilje ili samoobmana. U oba slučaja je ograničen nedostatkom fundirane podrške. Pravi autoritet se u javnosti potvrđuje izrazitom i odgovornom kompetencijom u određenim stvarima i sposobnošću da je uspešno primenjuje. Smatram da popularnost nije gradivni element autoriteta. No izgleda da autoriteti u potaji čeznu za popularnošću kao potvrdom da su opšteprihvaćeni. To se naročito vidi kod političara koji i inače mešaju dužnost i mesijanstvo, mešaju moć i autoritet, a najvećma mešaju popularnost i stvarni uticaj. Njih aplauz prosto opija. To se vidi po tome što svoje postupke i govorne nastupe kad god mogu podešavaju tako da izazovu aplauz. U stvari, time pokazuju koliko je njihov autoritet nesiguran. A nisu ni svesni toga kako je krhko i kratko oduševljenje ispoljeno aplauzom, nego njime mere svoj uspeh. Umetnici najbolje znaju da su aplauzi dobra i, naravno, poželjna komunikacija koja afirmiše i podiže tonus za taj trenutak, ali isto tako dobro znaju da je to izraz trenutnog raspoloženja, ili učtiva konvencija, ili prosto kolektivna navika, ali sasvim naivan i nesiguran kriterijum popularnosti, a još manje izraz neke trajnije podrške.

U stvari, na vaše pitanje šta je dominantan preduslov za autoritet u javnosti, popularnost ili dela dokazane vrednosti, rekla bih da to umnogome zavisi od toga da li je javnost dovoljno razvijena da je u stanju da dvoji popularnost, što je stvar raspoloženja i drugih promenljivih okolnosti, od autoriteta koji se stiče i dokazuje otporom na površne izazove.

Ocenjuje se da je opozicija u Srbiji sama kriva za svoj status i nedopustiv rezultat na upravo održanim lokalnim izborima, najviše zbog nejedinstvenosti. Kakav je vaš komentar?

Da, kod nas u političkom vazduhu stalno lebdi jedna sasvim fantomska formula koja glasi: ujedinjenje ili smrt, kao spasonosna mantra za sve nevolje demokratskog preporoda koji je ovde spor i težak. Međutim, opozicija najpre treba da se sporazume oko osnovnih političkih ideja koje će biti temelj za širi opozicioni pokret. Zasad je to malo previše disparatno. Pa ipak smatram da bi ideja izgradnje društva na proverenim demokratskim načelima mogla da bude dovoljan faktor-ujedinitelj bar u izbornom procesu. Trebalo bi imati razboritosti za procenu sopstvene snage i snage da se prevaziđe strah od gubljenja političkog identiteta, koji je u ovom slučaju zasnovan na narcisoidnom naduvavanju malih razlika.

U julu će peti festival Novi tvrđava teatar. Da li je rano za najavu teme ovogodišnjeg programa, i nekog učesnika?

Nije rano da razgovaramo o tome, jer mi već uveliko radimo na sastavljanju repertoara. Gledamo predstave, pratimo pripreme novih premijera, konsultujemo se sa kolegama iz Asocijacije teatarskih festivala koju smo pre dve godine osnovali i koja deluje u okviru našeg festivala. Mislim da ćemo uspeti da sastavimo zanimljiv program, dinamičan i raznovrstan. Neke predstave su već na našoj repertoarskoj listi, ali ćemo sa saopštenjem sačekati dok se izbor završi. U svakom slučaju, rezervišite vreme od 3. do 10. jula, nećete pogrešiti ako ga provedete na festivalu Novi tvrđava teatar.

Naslov vašeg romana, kod onih koji ne znaju da je nazvan po glavnom junaku, može da izazove razne asocijacije.

Naslovi su inače, verujte mi, sasvim jedna zametna stvar, zadaju nam muke. Ovoga puta se nisam mnogo premišljala. Smatrala sam da je Maksimum nekako kratak, jednostavan i znakovit naslov. Testirala sam jednog prijatelja kako mu se dopada, a on mi je odgovorio: super naslov, zvuči pitomo, jer je maksimalno nabijen slovima „m“. Eto, kod jednog, benevolentnog čitaoca uspela sam bar u naslovu.