Apostolske epistole

Na globalnoj listi najvažnijih pisaca današnjice imena Pola Ostera i Dž. M. Kucija skoro da su neizostavna. Odnosi se to prvenstveno na književnost koja se piše na engleskom jeziku, ali jedva nešto manje i na svjetsku književnost općenito. I među čitalačkom publikom u Srbiji, ova dva pisca imaju posebno mjesto. Za ovo posljednje, posebne zasluge imaju dvije izdavačke kuće i dvije prevoditeljke. Ako srpski čitalac čita Ostera na svom maternjem jeziku, to gotovo bez izuzetka znači da čita Geopoetikino izdanje i prevod Ivane Đurić-Paunović. Kad je pak o Kuciju riječ, izdavač je Paideia, a prevoditeljka Arijana Božović. I mada isti čitaoci često vole i Ostera i Kucija, u recepciji opusa ova dva pisca više je razlika nego sličnosti. Ako bismo stvari maksimalno pojednostavili, Oster je popularniji, Kuci elitističkiji. Izvire to i iz njihovih poetika: Oster je više pisac priče, Kuci više pisac atmosfere. Osterov stil je prohodniji, Kucijev zakučastiji. Obojica su dobitnici važnih književnih nagrada, no Kucijeve su važnije (dva Bukera, Nobel, nagrada Jerusalim). Obojica su prvenstveno romansijeri, sa izletima u esej i memoaristiku, s tim što su kod Ostera granice između fiction i non–fiction knjiga oštrije.

KOVERTE S MARKICAMA: Oster (rođen u februaru 1947) i Kuci (rođen u februaru 1940) nisu se međusobno poznavali do februara 2008. godine. Jesu čitali jedan drugog, ali se nikad nisu sreli. Nekoliko mjeseci nakon prvog susreta, Kuci Osteru predlaže prepisku i šalje mu prvo pismo, na temu prijateljstva kao fenomena, pišući o prirodi prijateljstva, njegovim formama, poetici. Oster opširno odgovara i prepiska (što će trajati tri godine) počinje. Njen plod je knjiga Here and Now, s podnaslovom „Letters 2008–2011“ (Viking, Njujork, 2013). Treba odmah reći da se Oster i Kuci uglavnom dopisuju po starinski, tj. šalju jedan drugom prava pisma, ne i-mejlove. U zaglavlju su, opet po starinski, mjesto pisanja pisma i datum. Pošto njih dvojica žive na dva kraja svijeta, u Njujorku i Australiji, intervali između dva pisma često su dosta dugi. Za mnoge teme kojima se njih dvojica u korespondenciji bave, ti intervali nisu pretjerano važni. Kad, međutim, žele da odgovor stigne što prije, znaju se pokatkad poslužiti i i-mejlom, ali češće koriste telefaks. Pošto Oster ne koristi imejl, u knjizi se prvo preštampava propratna elektronska poruka za njegovu ženu Siri, dok se pismo Osteru, spakovano u formi atačmenta, sa datumsko-lokacijskim zaglavljem i potpisom na kraju, daje zasebno. I Oster i Kuci često putuju, tako da pisma ne stižu uvijek sa istih destinacija.

POEZIJA SPORTA: Osterovi i Kucijevi odani čitaoci, da baš ne kažem fanovi, prići će ovoj knjizi s drukčijim očekivanjima od onih koji su ih čitali usput ili ih nisu čitali nikako. A opet, čak i oni koji uopšte nisu čitali njihove romane, u ovoj prepisci mogu uživati. Ako se u njihovim opusima i pripadajućim recepcijama lakše primijete razlike, kroz Osterovu i Kucijevu prepisku brzo se registruju neke njihove zajedničke osobine. Obojica, recimo, jako vole gledati sport na televiziji. Nisu to isti sportovi, Oster je koncentrisan na bejzbol i košarku, Kuci uglavnom na kriket i tenis. Ista su, međutim, njihova pomiješana osjećanja uživanja i grižnje savjesti, nakon što cijeli vikend provedu pred TV ekranom. Neizmjerno su zanimljive njihove refleksije o genezi popularnih sportova, o psihološkim potrebama koje gledanje sporta na televiziji ispunjava. Otkrivalački zvuči Kucijeva opaska da su pravila skoro svih danas globalno popularnih sportova kodifikovana u relativno kratkom periodu druge polovine dvadesetog vijeka i da se, evo, već jako dugo nije pojavio neki potpuno novi sport koji bi popularnošću ugrozio fudbal, košarku, bejzbol ili kriket. Oster se nadovezuje opaskom da je u ljudskoj prirodi potreba da se stalno smišljaju nove igre, da djeca to rade svaki dan, ali da su međunarodne asocijacije nacionalnih sportskih selekcija i najvećih klubova već toliko moćne i bogate, da je to usporedivo sa moći i bogatstvom država i velikih korporacija, da im se jednostavno ne isplati da dopuste pojavu konkurencije. Obojica vole sport i iz estetskih i iz etičkih razloga. Kucijeva oda Rodžeru Federeru biće, slutim, citirana među ambicioznijim sportskim novinarima. („Uglavnom mislim da je gledanje sporta na televiziji gubljenje vremena. Ali postoje trenuci kada nije, a kao primjer mi često padaju na pamet detalji iz najslavnijih Federerovih dana. (…) Kako Federer odigrava dijagonalni bekhend-volej preko cijelog terena, naprimjer. Je li to zaista, ili jedino, estetika? (…) Čini mi se da mi dok to gledam kroz glavu prolaze ovakve misli: 1.) Eh, da sam ja svoj pubertet proveo trenirajući bekhend umjesto da sam radio ne-znam-više-šta…tada bih i ja mogao da odigram takve udarce, pa bi mi se ljudi širom svijeta divili; onda slijedi misao 2.) Čak i da sam tokom cijelog puberteta samo vježbao bekhend, ne bih to mogao odigrati, ne u stresnim uslovima stvarnog meča, ne namjerno. Iz čega proizlazi zaključak – 3.) Upravo sam vidio nešto što je istovremeno i ljudsko i nadljudsko; vidio sam nešto kao otjelotvorenje ljudskog ideala. Želim još da potcrtam kako se u ovim mislima najprije javlja zavist i kako zatim nestaje. Čovjek počne prvo da zavidi Federeru, zatim da mu se divi, a završi lišen i zavisti i divljenja, bude ostavljen sa oduševljenim otkrovenjem šta sve ljudsko biće – biće poput nas – može da napravi.“)

BEKET I KAFKA: Ne pišu, naravno, Oster i Kuci u ovim pismima samo o sportu. Pišu i o umjetnosti, književnosti, filmu, poeziji. Slažu se da u našem vremenu više nema velike poezije, kao da je vrijeme velikih pjesnika, poput onih iz prvih decenije druge polovine dvadesetog vijeka, prošlo. (Kaže Kuci: „Među današnjim čitaocima veoma je malo onih koji će se u životu orijentisati prema porukama savremenih pjesnika. Nasuprot tome, čini mi se da je u šezdesetim godinama, a donekle i sedamdesetim, mnogo mladih ljudi – zapravo, mnogi od najboljih mladih ljudi – smatralo poeziju najpouzdanijim vodičem kroz život koji postoji. Govorim o mladim ljudima u Americi, ali isto je važilo i za Evropu, ustvari ponajviše za istočnu Evropu. Ko danas ima moć da oblikuje mlade duše onako kako su to radili Brodski ili Herbert ili Encensberger ili, na nešto dubiozniji način, Alen Ginzberg.“) Posebno detaljno pišu o piscima koje obojica vole, a tu se ističu Beket i Kafka. Pišu o knjigama koje upravo čitaju, filmovima koje su tih dana gledali. Pišu i o putovanjima, ali uz obaveznu ogradu kako nisu putopisci. Pišu i o najaktuelnijim društveno-političkim temama: od globalne ekonomske krize preko izraelsko-palestinskog konflikta do arapskog proljeća. Nisu to banalne asocijacije ni sterilna prepričavanja novinskih članaka. Kucijeva razmatranja ekonomske krize, recimo, kombinuju upućenost prosvijećenog laika u ekonomiju kao nauku (ako je ekonomija uopšte nauka, kazao bi cinik) sa neočekivanim paralelama ka Platonovoj filozofiji i Borhesovom književnom svijetu. Oster pak, frustriran činjenicom da izralesko-palestinski konflikt postoji od vremena njegovog rođenja, a da se šezdeset godina kasnije čini nerješivijim nego na početku, javno iznosi vlastitu polušaljivu fantaziju prema kojoj vlada SAD-a Izraelu poklanja saveznu državu Vajoming nakon čega svi izraelski Jevreji bivaju humano preseljeni u novi Izrael, doskoro poznat kao Vajoming. Kad se Kuci osvrće na izraelsko-palestinsko pitanje, on potcrtava vlastitu podijeljenu lojalnost. S jedne strane, suosjeća sa Palestincima zbog nepravde koja im je načinjena. S druge strane, ima bliske prijatelje, Izraelce, jako vezane za svoju zemlju. Na tom fonu on ispisuje jednu od najdirljivijih rečenica u cijeloj prepisci: Ako treba da biram između istorijske pravde i svojih prijatelja, ja biram svoje prijatelje.

LJUDSKO, ODVIŠE LJUDSKO: Neke od najdojmljivijih stranica prepiske otkrivaju nam kako ni svjetska slava ni status klasika, kao ni Nobelova nagrada u nekim momentima ne olakšavaju život. Gotovo nevjerovatno zvuči da se Kuciju, dobitniku Nobelove nagrade za književnost, desilo da ga na aerodromu u Los Anđelesu granična policija ne pusti da normalno uđe u SAD, nego ga izdvoji za intervju zajedno sa mladenkama iz istočne Evrope kaparisanim preko interneta i potencijalnim studentima opskurnih koledža, pa ga prvo ostave da čeka na ispitivanje, a onda ga izlože ispitivačkoj Homeland Security verbalnoj torturi. Takođe, zanimljivo je pročitati da Ostera toliko nerviraju glupe, promašene i negativne kritike njegovih knjiga da ih već godinama iz principa ne čita. Kuci pak veli da njega loše kritike ne diraju i nudi sljedeće objašnjenje: nikad nije živio od književnih poslova i honorara, nego od plate univerzitetskog profesora, pa ga nikakva loša kritika nije egzistencijalno ugrožavala. Osteru je takvo objašnjenje Kucijeve ravnodušnosti teško shvatljivo, on misli da Kuci jednostavno jako vjeruje u svoje djelo. Kuci se ne slaže, mada može prihvatiti da su neki ljudi pred kritikom ranjiviji odnosno manje ranjivi od drugih. Na tom tragu, u prepisci se otvara još jedno pitanje: treba li reagovati na lošu kritiku. Oster ima razumijevanja za pisce koji su kritičare udarili ili pljunuli, mada sam to nikad nije napravio. Kuci je sklon ignorisanju loših i zlonamjernih kritika, čak i u slučajevima kad kritičar žestoko zloupotrebljava svoju poziciju, uključujući i pravljenje materijalnih grešaka, svjestan ipak da i takav stav ima svoje opasnosti. Kad znaju da im nećeš odgovoriti, kaže na jednom mjestu Kuci, kritičari se ponašaju kao dječurlija koja kamenčićima gađa gorilu u zoološkom vrtu, svjesni da ih rešetke štite.

IMENA: Knjiga koja počinje skoro apstraktnim filozofiranjem o prijateljstvu pretvara se polako u priručnik jednog konkretnog prijateljstva. U vrijeme tri godine prepiske, Oster i Kuci se nekoliko puta susreću, na primjer u Italiji i Portugalu, planiraju nove susrete (Kanada), a očito je da su postali i – kako se to kaže – porodični prijatelji, jer u ovim druženjima učestvuju i njihove supruge, Siri i Doroti. Dirljiva je Osterova briga za svog prijatelja kad mu se ovaj požali na nesanicu koja ga muči. U ovim pismima zapravo, i Oster i Kuci su manje pisci, nego bi neko na prvi pogled očekivao. (Dok Oster ponegdje i komentariše svoja recentna djela, Nevidljivi, Sanset Park i Zimski dnevnik, Kuci sa svojima to čini mnogo rjeđe, pominjući ponekad tek neku od svojih starijih knjiga. On čak na jednom mjestu kaže da više voli skupljati lišće u bašti, nego čitati romane.) Pošto Kuci insistira da u književnosti, na naslovnicama svojih knjiga, dakle, bude samo Dž. M. Kuci, a ne Džon Maksvel Kuci, njegovo „Džon“ na kraju svakog pisma, što se nikad ne pretvara u puki inicijal, kao da simbolički utvrđuje ovo prijateljstvo. U par pisama Oster i Kuci zapravo i analiziraju ljudsku (i književničku) potrebu za davanjem imena, a kad se čitalac duboko uživi u ovu prepisku, kad je eventualno pročita više puta, Oster i Kuci koje upoznajemo kroz ova pisma manje su živi književni klasici, a više literarni likovi, komplikovani ljudi s jednostavnim apostolskim imenima, Pol i Džon, da baš ne kažem Pavle i Jovan. Kroz prepisku čija je intencija od početka bila da postane javna, razvilo se prijateljstvo za koje možemo zamisliti da se nastavlja razmjenom pisama koje nisu pisana sa ubjeđenjem da će da budu publikovana. Knjiga u formi ode prijateljstvu koja je stvorila i učvrstila jedno prijateljstvo – nije to mala stvar.

29. juli, 2008. Bruklin

Dragi Džone,

to je pitanje o kojem sam, tokom godina, mnogo razmišljao. Ne mogu reći da imam nekakav jasan stav o prijateljstvu, ali da bih ti odgovorio na pismo (koje je u meni izazvalo kovitlac misli i uspomena), možda je sada pravi trenutak da pokušam da ga izrazim.

Kao prvo, držaću se muških prijateljstava, onih između muškaraca, i između dečaka.

1. Tačno je, postoje prijateljstva koja su prozirna i neambivalentna (da upotrebim tvoje izraze), ali na osnovu mog iskustva, njih nema mnogo. Ovo bi moglo imati veze još jednim izrazom koji si pomenuo: ćutljivost. U pravu si kad kažeš da prijatelji, muškarci, (na Zapadu barem) „nemaju običaj da govore o onom što osećaju jedan prema drugom“. Otišao bih korak dalje i dodao: muškarci nemaju običaj da govore o onome što osećaju – tačka. Pa ako ne znaš kako se tvoj prijatelj oseća, ili šta oseća, ili zašto se oseća tako kako se oseća, da li onda zaista poznaješ svog prijatelja? A opet, prijateljstva traju, često i dugi niz decenija, u toj nejasnoj zoni nepoznavanja.

Ja se u barem tri romana bavim se muškim prijateljstvima; to su u neku ruku priče o muškim prijateljstvima – Zaključana soba, Levijatan, i Proročka noć – i u svakoj od njih, ta ničija zemlja nepoznavanja koja stoji između prijatelja postaje prostor na kome se odigravaju drame.

Primer iz života. Već dvadeset i pet godina drugujem s jednim od svojih najbliskijih prijatelja, onih koje sam stekao kao odrasla osoba, a on spada među najnepričljivije ljude koje poznajem. Stariji je od mene (jedanaest godina), ali puno toga nam je zajedničko: obojica smo pisci, obojica smo potpuno zaluđeni sportom, obojica u dugovečnim brakovima s izuzetnim ženama i, ono što je najvažnije, i najteže opisati, imamo isti osećaj za to kako treba živeti – istu etiku muškosti. Pa ipak, koliko god da mi je do njega stalo, bez obzira na to što bih mu se u nevolji našao bez ikakvog razmišljanja, naši razgovori su, gotovo neizostavno, isprazni, dosadni, potpuno banalni. Komuniciramo tako što uzdišemo i stenjemo, pribegavamo nekoj vrsti stenografskog jezika, drugima sasvim nerazumljivog. O poslu (pokretačkoj snazi i njegovog i mog života), gotovo da uopšte i ne razgovaramo.

Da bih ti ilustrovao do koje je mere taj čovek suzdržan, evo jedne male anegdote. Pre izvesnog broja godina, očekivao je da mu stigne prelom novog romana. Kazao sam mu koliko se radujem što ću ga uskoro čitati (ponekad šaljemo jedan drugome gotove rukopise, a nekad sačekamo da se uradi prelom teksta), i on mi je na to odgovorio da će mi primerak uskoro stići poštom. Naredne nedelje stigla je pošiljka s prelomljenom knjigom, otvorio sam je i prelistao, i otkrio da ju je posvetio meni. Bio sam ganut, naravno, zapravo to me je duboko dirnulo – ali stvar je u tome da moj prijatelj nije ni pomenuo da će uraditi tako nešto. Ništa slično nije mi nagovestio, nije mi dao ni najmanji mig, da naslutim šta će uraditi, ništa.

Šta pokušavam da kažem? Da ja ovog čoveka i poznajem i ne poznajem. Da on jeste moj prijatelj, moj najdraži prijatelj, uprkos ovom nepoznavanju. Ako bi sutra opljačkao banku, bio bih šokiran. S druge strane, ako bih saznao da vara suprugu, da ima neku mladu ljubavnicu u nekom stanu, negde, bio bih razočaran, ali ne bih bio šokiran. Sve je moguće, muškarci ne otkrivaju svoje tajne, čak ni najbližim prijateljima. U slučaju njegovog bračnog neverstva, bio bih razočaran (zato što je izneverio svoju suprugu koja mi je izuzetno draga), ali bih isto tako bio i povređen (zato što mi se nije poverio, što bi značilo da naše prijateljstvo nije toliko blisko koliko sam mislio da jeste).

(Trenutno prosvetljenje: najbolja i najdugotrajnija prijateljstva zasnivaju se na poštovanju i divljenju. To su ključna osećanja koja povezuju dvoje ljudi na duže staze. Diviš se nekome zbog onoga što radi, zbog onoga što jeste, poštuješ ga zbog načina na koji ide kroz život. Divljenje koje osećaš osnažuje ga u tvojim očima, čini ga plemenitim, uzdiže ga do pozicije za koju smatraš da je iznad one na kojoj se sam nalaziš. A ako i ta druga osoba isto oseća kad si ti u pitanju – i time te osnaži, oplemeni, uzdigne te do statusa za koji misli da je viši od onog na kome je on – tada se nalazite u poziciji apsolutne ravnopravnosti. Obojica više pružate nego što dobijate, više dobijate nego što pružate, i u recipročnosti ove razmene cveta prijateljstvo. Iz Žuberovih beležaka (1809): „Ne samo što mora negovati odnose sa svojim prijateljima, već mora negovati i prijateljstva u sebi samom. Ona se moraju održavati, hraniti i zalivati.“ I ponovo Žuber: „Gubimo uvek one prijatelje koji izgube naše poštovanje.“)

2. Dečaci. Detinjstvo je najintenzivniji period našeg života zbog toga što skoro sve što radimo, radimo prvi put. Ovde mogu da ponudim tek jedno sećanje, ali to sećanje, čini mi se, ističe sve one vrednosti prijateljstva koje su nam bitne kad smo mladi, čak veoma mladi. Imao sam pet godina. Bili, moj prvi prijatelj, pojavio se nekako u mom životu, više se ne sećam kako. Sećam se njegovog neobičnog i šaljivog karaktera, neumoljivih stavova i visoko razvijenog talenta za nestašluke (nečeg što je meni nedostajalo u tolikoj meri da je to bilo mučno). Imao je tešku govornu manu, i kad je govorio, reči je toliko muljao, a usta su mu bila tako puna pljuvačke da ga niko nije mogao razumeti izuzev malog Pola koji je bio njegov tumač. Najveći deo vremena provodili smo u tumaranju po svom kraju, u predgrađu Nju Džerzija, u potrazi za sitnim, uginulim životinjama – uglavnom pticama, ali i ponekom žabom ili vevericom – i u sahranjivanju njihovih tela u cvetnoj leji pokraj moje kuće. Svečani rituali, krstovi ručne izrade, smeh strogo zabranjen. Bili je prezirao devojčice, odbijao je da boji crteže koji su predstavljali ženske figure u bojankama, a kako mu je omiljena boja bila zelena, bio je ubeđen da njegov plišani meda ima zelenu krv. Eko-Bili. A onda, kad nam je bilo šest i po, sedam godina, njegova porodica preselila se u drugi grad. Bio sam skrhan, tuga za odsutnim prijateljem trajala je nedeljama, ako ne i mesecima. Moja majka je najzad popustila i dozvolila mi da obavim skupi telefonski poziv, da okrenem njegov novi broj. Sadržaj našeg razgovora iščileo mi je iz sećanja, ali sećam se svojih osećanja podjednako dobro kao što se sećam šta sam jutros doručkovao. Osetio sam ono što ću kasnije osećati kad, kao adolescent, budem telefonom razgovarao s devojkom u koju sam zaljubljen.

U svom pismu praviš razliku između prijateljstva i ljubavi. Dok smo sasvim mali, pre nego što započne erotski život, razlika ne postoji. Prijateljstvo i ljubav su isto.

3. Prijateljstvo i ljubav nisu isto. Muškarci i žene. Razlika između braka i prijateljstva. I poslednji citat iz Žubera (1801): „Za suprugu ne biraj ženu koju ne bi izabrao za prijatelja, da je ona muškarac.“

Prilično apsurdna formulacija, čini mi se (kako žena može biti muškarac?), ali shvatamo šta želi da kaže, i to se, u osnovi, ne razlikuje mnogo od onoga što Ford Medoks Ford kaže u Kraju parade, u onoj smešnoj, mušičavoj tvrdnji da se „sa ženom odlazi u krevet da bi se s njom moglo razgovarati“.

Brak je izvan svakog razgovora, i ako muž i žena na pronađu način da postanu prijatelji, veoma su male šanse da brak uspe. Prijateljstvo je deo braka, ali brak je uvek delo u nastanku, neprekidan posao dostupan svima, koji se stalno razvija, stalni zahtev za poniranje u sopstvenu dubinu ne bi li se tako uvek iznova stvorilo vlastito biće koje je povezano s drugim bićem, dok je prijateljstvo (preciznije, prijateljstvo izvan braka), statičnije, uljudnije, površnije. Žudimo za prijateljstvom jer smo društvena bića, koja su rodila druga bića, osuđena da do smrti žive među drugim bićima, a opet, seti se svađa koje se dešavaju čak i u najboljim brakovima, ostrašćenih rasprava, uvreda usijanih glava, lupanja vratima, razbijenog posuđa, i brzo ćeš uvideti da takvo ponašanje nije primereno decentnim sobama prijateljstva. Prijateljstvo podrazumeva lepe manire, ljubaznost, postojanost afekta. Prijatelji koji viču jedan na drugog, retko ostaju prijatelji. Muževi i žene koji viču jedni na druge obično ostaju u braku – u srećnom braku, najčešće.

Mogu li muškarci i žene da budu prijatelji? Mislim da mogu. Sve dok nema fizičke privlačnosti. Kad se u toj jednačini pojavi seks, ništa nije nemoguće.

4. Nastaviće se. Ali pre toga treba razmotriti još neke aspekte prijateljstva: a) Prijateljstva koja se venu i umiru. b) Prijateljstva među ljudima koji nemaju nužno zajedničkih interesovanja (kao prijateljstva na poslu, u školi, u ratu). c) Koncentrični krugovi prijateljstva: najbliži i najintimniji, manje intimni ali veoma dragi, oni koji žive daleko, prijatna poznanstva, i tako dalje. d) Sve ono drugo iz tvog pisma što nisam spomenuo.

Puno toplih pozdrava iz Njujorka,

Pol

prevela ivana đurić-paunović

POZDRAV IZ ADELAJDA: Dž. M. Kuci

POZDRAV IZ BRUKLINA: P. Osterfotografije: reuters