Antologija neobičnog

Sredinom osamdesetih, tačnije u decembru ‘85, u Valjevu je, izložbom ranog perioda našeg poznatog slikara Ljube Popovića, koji je od ‘63. u Parizu, otvorena Moderna galerija Valjevo. Kako je Popović bio slikar koji je inicirao otvaranje galerije, ona se, po njegovoj zamisli, „specijalizovala“ za izlaganje fantastičnog i neobičnog u našem slikarstvu. Prirodno da je takav koncepcijski okvir punjen zahvatanjem u riznicu Mediale. Da podsetimo, Mediala je neformalna grupa koja je nastala sredinom pedesetih godina prošlog veka – jezgro su, u početku, činili Leonid Šejka, Siniša Vuković i Miro Glavurtić – koju je karakterisao „individualni otpor modernizmu tog doba, te pokušaj da se sintetiše tradicionalno i savremeno slikarstvo“. Može se reći da je Moderna galerija Valjevo, uz Branka Kukića i njegov „Gradac“, svojom izlagačkom koncepcijom, koja je bila oslonjena na Medialu i njene rukavce, umnogome doprinela da Mediala postane „jedan od najvećih mitova srpske kulture“ ( kvalifikacija, kao i vrednosni sudovi, pozajmljeni od Senke Ristivojević, tekst u povodu izložbe iz 2006, „Mediala – trenutak sadašnji“). Za 24 godine postojanja u Galeriji je organizovano 57 izložbi na kojima je izlagalo mnoštvo autora. U početku su izlagali izvorni medialci, Šejka, Dado Đurić, Olja Ivanjicki, Vuković, Vidak, Tošković, do devedesetih i oni, sa jugoslovenskog prostora, koji su tu prirodno pripadali, Miljenko Stančić, Vasilije Jordan, Krsto Hegedušić, da bi kasnije, u galeriji stroge selekcije, nastupili i Tikalo, Jale, Ksenija Divjak, Slobodana Matić, Branko Miljuš, Ljubica Mrkalj, Vladimir Dunjić, Milan Tucović, Vasa Dolovački…

Prošlog vikenda, u subotu 13. decembra 2008. u Modernoj galeriji Valjevo je otvorena izložba „Portret između realnosti i imaginacije“, na kojoj su zastupljena 22 autora, Glavurtić, Šejka, Dado Đurić, Olja Ivanjicki, Siniša Vuković, Slobodana Matić, Uroš Tošković, Ksenija Divjak, Lidija Macura, Ljubica Mrkalj i Nikola Jandrijević su prisutni sa delima iz ranijih perioda, dok su Ljuba Popović, Ljubodrag Janković Jale, Mihailo Đoković Tikalo, Milan Tucović, Branislav Marković, Dragoslav Živković, Kosta Banuševac, Milan Miletić, Vasa Dolovački, Dragan Vuk Račić i Slavko Krunić, izložili slike, čini se rađene specijalno za ovu izložbu, iz ove, 2008. godine.

Otvarajući izložbu, kojoj je, treba li reći, bio komesar, Ljuba Popović je rekao da je Moderna galerija u Valjevu svojevrsna antologija nečeg neobičnog, onoga što je napravljeno na ovom prostoru, i što ne postoji nigde. Popović ostalo rekao u propratnom tekstu u, kao i obično, izvanrednom katalogu. Za moto izložbe uzeta Slika Dorijana Greja, kod nas i u svetu, nedovoljno poznatog Ivana Olbrajta, koja je nastala za potrebe istoimenog filma Alberta Levina, snimljenog po čuvenom romanu Oskara Vajlda. Popović zapisao zašto, Razlozi što je upravo ta slika odabrana za frontispis naše izložbe su višestruki. Olbrajt je slikar straha i jeze pred životom. On razara formu, razjedinjuje je, raslojava, i to čini na jedan pikturalno moćan način. Celina slike je održana, ali se njena čipkasta struktura rastače na hiljade detalja, koji su istovremeno i fizičko raspadanje i pikturalni krik…

Popović je još zapisao, Da je danas portretisanje gotovo zaboravljena disciplina, verovatno zbog najezde novih vizuelnih tehnologija. „Zaboravlja se, nažalost, da slikarski portret, u suštini, nikad nije bio puki odraz nekog realnog lika. Oduvek je u njemu bilo elemenata imaginacije, finih vibracija koje su stizale iz tame naše podsvesti… U današnje vreme, portretu se ipak pristupa drugačije nego što su to činili klasični majstori. Udeo podsvesti je jači, savremena kultura lakše asimilira likove koji izranjaju iz naših ličnih uspomena, bolje toleriše spodobe izvučene iz naših privatnih podzemlja, koje nas gledaju i propituju. Ostaje, ipak, pitanje zanata, koji se nepovratno gubi, a bez koga je nemoguće slikarski uobličiti bilo koju viziju.“ Na kraju, Ljuba Popović kaže da su ovom izložbom hteli da preispitaju šta se sa umetnošću portretisanja dešavalo kod nas, od vremena Mediale do današnjih dana, ali i da postave pitanje o budućnosti portreta, koji još nije rekao svoju poslednju reč.

U Katalogu izložbe je zastupljen i pisac Svetislav Basara, koji kad god čuje reč portret, pomisli, Tito. A Basara kaže: “ Poodavno mislim, a ne usuđujem se da izgovorim, ali se sada usuđujem da napišem: islam je u pravu. Doduše, polovično. Feredže bi trebalo da nose ne samo žene nego i muškarci. Svi bismo trebali da pokrivamo lica umesto što pokrivamo zadnjice, koje su nam, manje-više iste. Takva je, međutim, palost. Moramo da izlažemo svoja lica pogledima okoline. Samo kada ih izložimo, ona više nisu lica, nego – maske. A maska je zlokobna. Ne krije ona naše pravo lice od okoline, nego od nas samih. Više ne znamo ko smo i šta smo (a to lice i jeste) i suočavamo se sa drugim maskama. I više niko ne zna ni ko je ni šta je. I to je koren svakog haosa i rasula. Treba li ipak slikati portrete? Treba. Zašto? Zato što nam više ništa ne preostaje. Toliko smo pali, toliko smo osiromašili. Da nema portreta, verovatno ni nas ne bi bilo. Jesu portreti idoli, ali uvek preostaje mogućnost da se vratimo licima. Nije možda mesto za citiranje Grigorija Palame, ali više ništa nije na svom mestu. „Duh se, kaže sv. Grigorije, pokatkad povlači u sebe i iznutra posmatra gnusnu i izboranu masku“…

Rad Olje Ivanjicki