Etnički masakri uvek se odvijaju pod najlepšim izgovorima – pravda, jednakost, nezavisnost, pravo naroda, demokratija, borba protiv privilegija. Ono što se dogodilo u različitim zemljama ovih poslednjih godina trebalo bi da nas učini nepoverljivima svaki put kada se neki pojam univerzalnog smisla upotrebi u okviru nekog konflikta identitetskog karaktera
Libansko-francuski romanopisac Amin Maluf već je svojim „trivijalnim“ i u startu neizabranim biografskim generalijama noćna mora za svakog ljubitelja „čvrstih identiteta“, za svakog slavitelja paganskog kulta Roda: rođenjem hrišćanin – opredeljenjem (uslovno) agnostik ili barem antiklerikalac – kojem je maternji jezik arapski, dakle jezik svete Knjige islama; grkokatolik upisan u matičnu knjigu protestanata; Levantinac koji piše svoje knjige na francuskom. Sve što je posle radio u životu samo je ovu zbirku tobožnjih paradoksa – tobožnjih jer, recimo, nije nikakva Viša Zapovest da Arapin mora biti musliman (ili da Srbin mora biti pravoslavac, uža specijalnost „Svetosavlje“!), nego je to samo jedan od uvreženih pojednostavljujućih stereotipa – veselo uvećavalo, a Maluf se tome nije nimalo protivio; pre bi se reklo da ga je trajno zabavljala zbunjenost sagovornika na koju je nailazio kada bi objašnjavao „ko je i šta je“, i kada bi razlagao da on nije pola-ovo-pola-ono, jer se identitet ne deli na procente ili trećine: on je jedan i jedinstven, ali beskrajno složen, sastavljen od niza komponenti, od kojih svaku pojedinačnu delimo sa nekim drugim ljudima, ali samo njihova suštinski neponovljiva „kombinacija“ čini ono što jedinku razlikuje od neke druge jedinke. Suptilno svedočenje o „vlastitom slučaju“ i pronicljivo, a u osnovi nepretenciozno promišljanje tog pitanja na širem, „planetarnom“ planu, to je lajtmotiv i okosnica knjige „Ubilački identiteti“, Malufovog esejističkog razračuna sa neprijateljima svake složenosti.
Ovakvo gledanje na identitet prst je u oko svakoj ideološkoj naraciji, a osobito onoj koja se poziva na krute, svete i nepromenjive kolektivne identitete, na mitologizovane i obogotvorene tradicije, na „zavete otaca“ (majke, vidi vraga, nemaju „zavete“ dostojne sinovskog sledbeništva: one uvek ćute i trpe, to je njihov jedini, nametnuti zavet, njihova multivekovna omerta); pozivanje na „tradicije“ kao nekakve subuniverzalne, „specifično naše“ vrednosti koje imaju opravdati, čak opevati, ovu ili onu nepodopštinu, jedna je od karakterističnih lukavih strategija identitetom-manipulišućeg-uma; Amin M. ovome ne suprotstavlja puku ignoranciju, jer je svestan toga da nismo rođeni juče, i da se istorijsko pamćenje ne može naprosto „prevideti“, pa će posle svi živeti dugo i srećno. On ima drugo rešenje: „Tradicije zaslužuju da budu poštovane samo u onoj meri u kojoj su dostojne poštovanja, to jest tačno onoliko koliko one poštuju osnovna prava muškaraca i žena. Poštovati ‘tradicije’ ili diskriminatorne zakone, znači prezirati njihove žrtve“. Da, prezir prema žrtvi: teško je bolje, lapidarnije, preciznije, bolnije opisati duševno stanje onih koje je zahvatio posvemašnji etički relativizam bezuslovne borbe za Našu Stvar, koja god bila. Maluf bi se, već iz ovoga je vidljivo, mogao nazvati svojevrsnim, ne teološkim nego identitetskim agnostikom, čovekom kojem je ta već i „spolja“ lako uočljiva multikomponentnost vlastitog identiteta pomogla da sagleda relativnost i neograničene manipulativne potencijale identitetske naracije kao lukrativnog i hiperproduktivnog žanra u vreme Pobune Masa devetnaestog, dvadesetog, a bogme i ovog veka.
Esej „Ubilački identiteti“, kao svojevrstan kompendijum Malufovih razmišljanja na ovu temu, dragocen je primer trezvenog i dosledno nad-ideologijskog tretmana svih onih vajnih Osetljivih Pitanja na kojima su pali i mnogi vanserijski umovi – o učenim budalama, vazda onoliko brojnijim, da i ne govorimo – i superioran primer kako uistinu libertinski intelektualac može da se izbori sa avetima one konradovske „identitetske histerije“ a da se istovremeno othrva iskušenju da celu paletu problema koje otvaraju zatucani, parohijalni nacionalizam ili verski fundamentalizam (ali takođe i olako zapadnjačko „liberalno“ preziranje „varvarskog“ i „fundamentalno nedemokratskog“, za-demokratiju-nesposobnog Drugog) nadmeno „apsolvira“ kao irelevantne, i tako se isuviše lako izvuče iz stiske.
U „Ubilačkim identitetima“ Maluf se s lakoćom poznavaoca kreće kroz savremene etničko-verske konflikte, od onog bliskoistočnog do ex-jugoslovenskog, kao i kroz aporije one nastajuće habermasovske „postnacionalne konstelacije“ evropskog Zapada i, na drugačiji način, američkog Severa, pokazujući koliko su svugde deprimirajuće slični mehanizmi kreiranja i održavanja predrasuda o Drugom, parazitiranja naci-demagoga na Lošim Sećanjima, isuviše lagodne zloupotrebe čuvene, tobože tako nevine Ljubavi Za Otadžbinu u svrhe podjarmljivanja Drugog, ali tako da slatkorečivošću „defanzivne“ naracije zavedeni Podjarmljivač ostane duboko ubeđen u svoju neupitnu moralnu ispravnost, u pravednost Branioca Svog Identiteta od agresivnih, zavojevačkih nasrtaja zlih (do)nosilaca Razlike… Iznad svega, kao čovek čiji je identitet suštinski obeležen hrišćansko-islamskom kontroverzom, Maluf u „Ubilačkim identitetima“ ispisuje malu, priručnu komparativnu studiju hrišćanskog i islamskog fundamentalizma – ili, pak, primera i istorijskih perioda zametnije otvorenosti i tolerantnosti prema Drugom unutar tih „jednobožačkih sljedbi“, što bi rekao Slobodan Šnajder – nekada i sada, pokazujući kako ni u toj priči nema mesta olakim kvalifikativima o civilizacijama sudbinski predodređenim za jedno ili drugo.
Što se, pak, samog naslova knjige tiče, valjda nikome „sa ovih prostora“ ne treba više dokazivati impresivne ubilačke potencijale narativa o „identitetu“ i njegovoj „odbrani“ kao Svetoj dužnosti pripadnika Uvek Ugroženog Kolektiviteta. Malufova precizna dijagnoza masovnih zanosa i legitimnog ludila u ime patriotskog Zlatnog Teleta takvima nužno izaziva probavne smetnje, ali se oni obično i klone tako opasnog štiva. Ostali, pak, ne bi trebali da oklevaju.
