Domaćinska Srbija vratila se na male ekrane. Umesto prvoaprilske šale, novinari Radija 021 iz Novog Sada cimnuli su Velju Kapitalnog sa imaginarnim Amerikancem srpskog porekla. Velja se, navodno, viđa sa toliko ljudi, pa je počeo da brka imena i milione dolara. Ko bi se setio svih investitora koji hrle u maticu, da bi „oplodili kapitalom domovinu„, što reče svojevremeno Dafina Milanović. Mi u Beogradu nismo znali kakvu televiziju gledaju po Srbijici, ali zahvaljujući kablovskoj, oči nam se otvoriše. Palma plus (hilandarski plusić u palmici) iz Jagodine prikazala mi je sve lepote naše TV domovine. Dnevnik im se zove „I bi dan…“, gospodin Palma Marković himself drži seriozne konferencije, a u emisiji „Proces“ voditelj je na gajbi intervjuisao Kristijana Golubovića. Tu sam čuo o tri prstena zaštite (od kojih je treći nevidljiv), o biznisu i policiji, a čuo sam i za savršenu profesiju u našoj zemlji. Kristijan je danas, kako sâm kaže, legenda i autoritet, pa ljudi (poslovni saradnici i poštovatelji) sami donose novac legendi. Kad si legenda, u bilo kojoj branši, ne moraš da šljakaš, ljudi te cene. Tako mi brinemo o svojim legendama. Kud ćeš bolji primer od novog zakona o haškim zatvorenicima, sve legende, koje ćemo da pomažemo, da im se takoreći nađemo, kad ih je već skembalo. Kao poreskom obvezniku, meni dođe jeftinije da optuženi ostanu u ilegali (da ne kažem na slobodi), jer je tako manji namet na vilajet. Dok se kriju, pomažu im jataci (znači volonteri), ili krckaju svoju kintu, a ako dospeju u Ševeningen, prelaze na državne jasle i nama na teret. Tako rade legende.
Što se tiče Palme plus, čuo sam da je čiča sa flajke jagodinskog piva živ, zdrav i veoma vitalan. Novi slogan govori mnogo o ovdašnjoj gerontokratiji – „Bez čiče nema priče!“. O, koliko se samo asocijacija roji na pomen čiče, jer logično je pomisliti „odi mala čiči da ti čiča…“. Šta bi rek’o novi ministar kulture i medija – koji je veliki poštovalac jednog drugog Čiče, ovo mu dođe ko partijska kampanja.
Kad smo kod reklama, ona koja ima slogan „nije svejedno“ praktično nam sve izdeklamuje, jer tata u samoposluzi lepo i na tenane sve objasni detetu, koje (da bi skratilo dosadnu pridiku) napravi džumbus. Umesto televizije, gledamo pozorišnu predstavu, ili filmovani radio-spot. Fali slika.
Originalni TV program otkrio sam i na kanalu Info 24, gde po podne između gomile grafika emituju meksikanske narodne. Dečaci u šarenim kostimima, s originalnim koreografijama (dva levo – dva desno), punije devojčice i pesme pune ljubavi i bola. Kao da smo ponovili logiku vremena Rezolucije Informbiroa, jer Vlada govori i engleski i ruski ravnopravno. Tada su, kao i danas, rešenje – narodnjaci, ili meksikanske, da se niko ne uvredi.
Što se tiče RTS-a, period transfera je pri kraju, strasti se stišavaju, a vidljivi su i prvi rezultati. Moram priznati da Dnevnik nikada nije delovao profesionalnije, pa će mnogi manijak biti zbunjen činjenicom da je uspeo da odgleda celu emisiju i shvati da je sve nenormalno normalno. Još ne mogu da govorim o političkim preferencijama, jer treba da prođe određeno vreme da bih primetio kako nekog nema u Dnevniku. U ostatku programa RTS-a zato i dalje dominira „Trezor“, naročito s evociranjem uspomena na 4. april, rođendan Novog Beograda. Među anketiranim penzionerima, u arhivskoj emisiji, bio je i nezaobilazni ratni penzioner, društvenopolitičkiradnik, gospodin SUBNOR, koji tada još nije poznavao Slobu.
Dok sam slušao njegove ode socijalizmu i revoluciji, čekao sam da pomene Miloševića i Hag, jer je Sloba već bio sledeći sudbinski Vođa. Pošto je čiča delovao vitalno, mogao sam da ga zamislim kako bojkotuje slovenačku robu, blokira Dunav, putuje na Gazimestan, cveta na Ušću i hrli dalje ka našoj sadašnjici. Poželeo sam da daljinskim premotam celu tu tragičnu papazjaniju, ali čemu? Šta se suštinski promenilo – ništa. Bez čiče nema priče!
