Alisa i metafore

Klasični roman za decu Alisa u zemlji čuda kao savremena priča o pedofiliji – to bi, u najkraćim crtama, bio rezime vrlo ambicioznog pozorišnog projekta pod nazivom Alisa, oko koga su se okupili brojni domaći i strani producenti (Atelje 212, Interkult iz Stokholma, CSS iz Udina), kao i dvoje značajnih autora – pisac Biljana Srbljanović i reditelj Aleksandar Popovski. Ako se poznati roman Luisa Kerola, u čiju se vrlo otvorenu strukturu može da učita bilo koje značenje, shvati kao metafora odrastanja, spoznaje sveta i inicijacije, onda pedofilija kao tema ove predstave dobija opravdanje: zar pedofilija nije upravo naglo, radikalno i nasilno/zločinačko suočavanje deteta sa svetom odraslih?

Biljana Srbljanović, autor „scenskog libreta“ za ovu predstavu, pošla je od zadate, naručene dramske situacije: junakinja Kerolovog romana postaje devojčica koju neki savremeni pedofil drži zatvorenu u podrumu i zlostavlja (to je zaista radio jedan belgijski manijak). Druga noseća ideja ove adaptacije – udvajanje Alisinog lika – ima poreklo u samom romanu, jer junakinja opsesivno postavlja pitanje svog identiteta, plaši se da je postala neko drugi; ta kriza identiteta može, s druge strane, da se poveže, na psihološkom planu, i s nasilnim i košmarnim seksualnim sazrevanjem deteta koje je žrtva pedofilije. Polazeći od ovih dramaturških premisa, Biljana Srbljanović vrlo vešto prepliće poznate motive i likove iz Kerolove bajke s ovlašno postavljenim konturama realističke priče o zlostavljanju dece. Tako se, recimo, poznata epizoda iz bajke u kojoj se kuća Belog zeca i Alisa zaglavljena u njoj nalaze pod opsadom, uspešno preklapa s realističkom situacijom potrage za kidnapovanim i zlostavljanim devojčicama.

Preklapanje bajkovitog i realističkog se proteže do samog kraja komada, do scene suđenja, preuzete iz bajke, koja služi zato da bi, u vidu sudskog ispitivanja, Sused-pedofil ispričao kako je kidnapovao devojčice. Ova završna scena je, s jedne strane, dobar primer analiziranog poetičkog tkanja, ali zato, s druge strane, ukazuje i na dramaturške slabosti „scenskog libreta“ – na njegovu statičnost, nedostatak dramske akcije i razvoja (rasplet, koji dolazi veoma naglo, svodi se na prepričavanje onoga što je prethodilo početku priče). Sučen s ovim izazovom, reditelj Aleksandar Popovski je radikalno intervenisao na tekstu Biljane Srbljanović, ali nije postigao zadovoljavajući rezultat: samo je uvećao problem dramske akcije, dok je promišljene i diskretne reference na Kerolovu bajku, što je sigurno najveća vrednost ove adaptacije, gotovo u potpunosti odstranio. Tako se dobila predstava sa nerazvijenom dramaturgijom i nerazgovetnim tematsko-značenjskim korpusom.

Očekivalo bi se da ono što nije ostvareno na planu dramaturgije predstave bude nadoknađeno na planu pozorišnog jezika, pogotovu kada se ima u vidu da je Aleksandar Popovski reditelj sa izuzetno bogatom scenskom imaginacijom. Scenografija Angeline Atlagić i njenog saradnika Dejana Pantelića, s jednom stilizovanom, tesnom prostorijom (asocijacija na podrum u kome su bile zarobljene žrtve belgijskog pedofila) i s mnoštvom panjeva (rešenje s otvorenim metaforičkim značenjem koje, recimo, može da označava nasilni prekid odrastanja), pružala je dobru osnovu za osmišljavanje maštovite scenske igre. To se, nažalost, nije desilo, tako da se dobila jedna, u pogledu pozorišnog izraza, veoma „suva“ predstava.

Najzanimljivija i najradikalnija rediteljska intervencija bilo je uvođenje lika stare balerine, koji je tumačila Milica Jovanović, naš ugledni baletski stručnjak i nekadašnja prvakinja Baleta Narodnog pozorišta. Ovo atraktivno rešenje je značenjski vrlo otvoreno, pa se tako može različito tumačiti: ponajpre je u pitanju figura pripovedača, čarobnice koja vodi priču i koja nam na kraju, s ironičnim osmehom, otkriva da će i ova jezovita savremena bajka imati happy end, da će silovatelji i njihove maloletne žrtve postati neka fantomska porodica. Međutim, značenje ovog dopisanog kraja ostaje, kao i cela dramska priča, prilično nejasno i nerazgovetno; da li slika srećne porodice znači da u savremenom svetu pedofili ostaju nekažnjeni? Ne verujem da je to bila poruka, pošto predstava nema ambiciju da razvija društvenu kritiku – reditelj je izjavio da je za njega pedofilija samo metafora… Na sledeće pitanje – „metafora čega?“ – predstava nam nije pružila odgovor.

Taj bazični nesporazum na liniji dramski pisac – reditelj najviše je ugrozio glumce; Jelena Stupljanin i Maša Dakić (dve zlostavljane Alise), nekako su lutale između svojih stilizovano osmišljenih likova i potrebe da ih dublje dramski postave, pa je tako dolazilo do nekih prenaglašenih glumačkih rešenja. U tumačenju lika Suseda (dotičnog pedofila), Petar Božović se ponajviše oslanjao na svoj obavezujući fizički habitus. Jasna Đuričić je ostvarila dramski najpotpuniju ulogu: ona je lik Susedove žene donela u oštrim i jasnim komičarskim potezima, tumačeći je kao opsesivnu, zadrtu, ne mnogo pametnu saučesnicu svog muža-manijaka… Uloga Jasne Đuričić predstavljala je, uz scenografiju, pojedina atraktivna rediteljska rešenja i preplitanje bajkovitih i realističkih tonova u izvornom tekstu adaptacije, najviše domete ovog projekta, koji otvara mogućnost i za neke nove produkcijske modele u našem pozorištu.