Ali, put!

Bogovi žive na mestima između svetova.
Pitagora

Atmosfera u Masačusetsu je već bila božićna. U ponoć sam vozio pored sijaličicama osvetljenih kuća da kupim neke lekove u poslednji čas. Dan je osvanuo sunčan a ja sam bio spakovan. Dovukao sam veliki kofer na bostonski aerodrom tri sata ranije. Otišao sam u Ligal Sifuds. Ligal Sifuds je sad lanac restorana, ali je potekao od bostonske porodične kafane. Putniku namerniku preporučujem lignje i tuna sašimi. Omirisao sam čep Lorovog kabernea i otpio gutljaj. Kroz veliki prozor posmatrao sam aerodrom. Zgrade preko puta zaliva su bile uoštrene pred gašenje dana. Zlato je titralo u prozorima. Pista je bila ozarena. Falički simboli su se jedan za drugim dizali u vazduh. Na ekranu je žmirkao Džordž Buš. Žaleći sebe za zlo koje je drugima činio, nastojao je da američku psihozu podigne na nivo srpske iz 1990-ih. Neko vreme sam jeo i čitao Menkena. Kad sam podigao pogled, zlato se povlačilo sa piste i pejzaž se prevlačio ljubičastom senkom.

Konobar je sve vreme previše ceremonijalno stavljao stvari na sto i pompezno mi sipao vino. Dok su se avioni dizali na napuderisanom nebu, on je pokušao da me zapali za nekih 12 dolara. Ostavio sam mu nula dolara napojnice. Moji beogradski prijatelji imaju probleme sa pojmom američke napojnice. Fiksna plata je mizerna. Kelneri praktično žive od toga. Mora li se ostaviti? Ne mora ali mora. Svaki pristojan čovek ostavlja 15 posto. Ako ste zadovoljni 20 posto. Ispod nivoa je ne ostaviti. Ovome nisam ostavio ništa.

Iako bez parole ništa nas ne smije iznenaditi, obezbeđenje aerodroma Logan nas je plašilo povećanom budnošću u ratu protiv terorizma. Pred detektorom za metal, pored cipela morao sam da skidam i kaiš. Policijaci su pretresali sporo i metodično. Nešto nije u redu? – upitala me policajka videći moj izraz lica. – Ništa – izuzev što žurim. – Svi žure – poučila me je ona.

Avion je krenuo. Poziciona svetla na pisti pretvorila su se u plave plamsaje. Momenat kad avion ubrzava i ono R–rrrram! pred poletanje dalo mi je osećaj da sam u prostoru između svetova. Digli smo se i videli zlatno iscrtan Boston. Kabina aviona bila je osvetljena malim ekranima. Bebe su plakale.

Narod je dremao nad okeanom a ja sam mislio o putu. Nekad mi se čini da živeći u Americi stojim u dva čamca i da – statistički uzev – živim negde nasred Atlantika. Naime, tamo gde sam se upravo nalazio.

Konstantin Kavafi je verovao da je smisao Itake – samo putovanje. Beograd je bio taaa-kooo siv. Ljudi na ulicama bili su bledi kao slanina. Na nerealnost prelaska okeana pala je nerealnost televizije. Na ekranu na kom je juče žmirkao Džordž Buš ugledao sam Vojislava Koštunicu. I zabrinuo sam se: da li on nosi kateter? Izgledao je kao čovek koji je najsrećniji kad pogleda na sat i vidi da je prošlo sat vremena. Gledao sam kroz prozor u popodne od sive čoje i mislio kako je jedina racionalna stvar po ovakvom danu – napiti se. Grad su polako kitili za novu godinu. Nova godina je simbolički prelaz između dva sveta. Bar bi trebalo da bude. Zar ne? Osećaj neke uspavanosti pao je na mene i držao me nedelju dana. Tupamarosi bez vizije su tupili na ekranu, a ja sam spavao kao medved, jazavac ili puh.

Probudio sam se u šinobusu, pored Tamiša, koji je nekad gazio puk Vuka Isakoviča. Prošao sam stanicu Pančevo Predgrađe. Na sledećoj stanici oživela me je živost buvlje pijace. Zapahnuo me miris prošlosti, mog života. Stvarnosti. Stvarnost je izbor iz stvarnosti. Ovo mesto je dobro zato što ovde stvarnost pronalaziš sam. Kao student, redovno sam odlazio na zemunsku buvlju pijacu. Jednom sam tamo prodao kofer starih odela i kupio čitavu pršutu. I danas se tim ponosim. Važnije od pršute je bilo to što je na buvljoj pijaci postojala mogućnost ličnog izbora iz istorije koju ne dozvoljavaju televizije, tada ni sada, ovde ni tamo. Prebirao sam po nezvaničnim arhivima pod vedrim nebom i birao prošlost po svojoj meri. Kupovao sam secesijske razglednice i stare fotoaparate. Kupovao sam fotografije onih koje su ti fotoaparati slikali. Birao sam fotografije sa zanimljivim licima ljudi. Pošto te ljude oni koji su njihove slike prodali nisu voleli, ja sam im bio naslednik.

I ovog puta kupio sam poštansku kartu u kojoj se neki pozorišni lisac privijao i kezio za leđima lažne naivke. Kartu sam nazvao Aska i Vuk. Banatski Ciganin, sličan Vinetuu, tražio je četiristo evra za zidni sat. Tol’ko bih platio na Njuberi Stritu u centru Bostona. Neki su prodavali sklupčane pse u kavezu. Prodavali su limene odžake koji su ličili na cevi za orgulje. Na krpama su izložili beskraj nekakvih mesinganih slavina. Preturao sam izložene stvari i pokušavao da se setim jednog vica. Nudili su mi Veliki Narodni Kurvar i knjigu Samac u Braku od Mir Jam. Prodavali su stare „Plejboje“. Pamela gola do bola utrkivala se za kupce sa Gospođom de Monsoro. Inače, na buvljoj pijaci su gorele vatre, kao u filmu Andrej Rubljov. Zamisli, gorele vatre. To je izgledalo drevno i nekako super. Blato je bilo crno. Još uvek me opija miris tvoga tela,/ što si me zavodila kad me nisi htela – pevao je u daljini razočarani ljubavnik. Kupio sam bakelitni crni telefon, onakav u kakav je Stevo Žigon, makar u mom sećanju, siktao: Ja neću da oni budu zapisani, ja hoću da oni budu otpisani. Otpisani, razumete? Grize me savest što sam propustio džepni sat sa znakom turske železnice koji je neko u Trabzunu dobio kad se penzionisao. Opruga je „bila puknuta“.

Naravno, politički okvir buvljaka se promenio. Simboli bivšeg sveta kad sam bio student bile su nekakve povelje iz 1929. i slike kralja Aleksandra. Sad sam kupio Staljinov ustav SSSR. – Pedeset dinara? Mnogo je. – Šta je mnogo? Ne možeš za to ni cigare da kupiš. Kupio sam razglednicu mladog Tita da je dam ocu. Na crnom i stvarnom banatskom blatu sad su se prodavale rdeče zvezde. Komunizam je dospeo na buvljak. Tako je bilo i sa svetom od pre Drugog svetskog rata, izuzev, što sam ja ovaj znao, a onaj nisam. Nije mi se naročito sviđalo ni ovo ni ono vreme. Eskapistički sam nastojao da izbegnem imperative oba. Ali – moj svet je delimično bio na buvljaku. Tu se nalazila čitava moja školska lektira, Grigor Vitez, Dečaci Pavlove ulice. Vlak u snijegu. Vreme je mesta zamenilo neosetno – rekao bi pesnik.

Na glavnoj pančevačkoj železničkoj stanici visio je zaustavljen kirikoovski sat. Na povratku su šinobus saletele kolone naroda kao da učestvujemo u sceni iz ruske revolucije. Plava istočna kapija se ocrtala na pozadini ružičastih oblaka a ja sam se setio češkog vica iz doba komunizma. Dozvolite da vam ispričam vic, koji sam doneo sa buvljaka. Na Vaclavskim Namjestima, Kon je sreo Pepika, druga iz škole koji je postao komunistički funkcioner, i zakukao: – Pepiku, bili smo drugovi. Nabavi mi pasoš da idem u Izrael. – Dobro – rekao je Pepik. Posle šest meseci Pepik je prošetao Vaclavskim Namjestima i sreo Kona: – Pepiku, Pepiku – zavapio je Kon. – U istoj klupi smo sedeli. Nabavi mi pasoš da idem za Izrael. – Dobro – rekao je Pepik. Posle šest meseci na Vaclavskim Namjestima Pepik je naleteo na Kona. – Pepiku, Pepiku, sa prvom devojkom sam te upoznao. Nabavi mi pasoš da idem u Izrael. – Dobro – rekao je Pepik. – Ali ovo je treći put. Već sam ti dva nabavio. Šta se s tobom dešava? Kon se zagledao u daljinu:

– Ne mogu da živim tamo. Ne mogu da živim ovde.

Ali put! Ali put!