Istraživanje
Institut za umetničku igru: Kako sačuvati pokret
Pokret se dešava u trenutku i nestaje. Na Institutu za umetničku igru u Beogradu, spajanjem više medija, istražuju kako ga je moguće sačuvati
Možda je opseg tema koje treba staviti pod “krov” razgovorno-tematskog filma od 90 minuta preširok, ali gledalac teško da će ijednog trenutka primetiti i stvarno osetiti i najslabašniji dašak kalkulantstva (tako svojstvenog i takozvanoj projektnoj levici) u ovom vrlo dobrom dokumentarističkom delu
Poslednjih godina, a posebice nakon pandemije korone, u žižu se (žižu priča o filmskim i srodnim/pridruženim sadržajima) vratilo ono staro, pa i okoštalo pitanje – čemu se to danas smejemo, šta je to što je danas i dalje zbilja smešno, šta je ono čemu se i danas možemo i smemo smejati, a uz naglasak da je to nekad možda i nužno i blagotvorno; isto pitanje, naravno, lako bi moglo da se nađe i u fokusu analiza na oprečnom žanrovskom spektru (mada se ta dva samo naoko udaljena toka neretko i združe i sjedine), odnosno – šta je to što je danas zaista strašno, gde, u čemu, koliko lako i brzo i u kojoj meri prepoznajemo nepatvorenu jezu i izvor jake iskrene nelagode? Repertoarski i ostali horori, uz tu i tamo pokoji častan izuzetak, koji onda u trenu samo baca jače svetlo na već dugo neveselo i jalovo stanje u tom žanrovskom zabatu, pristužući rafalnom brzinom pred oči čak iznurenih i odanih poklonika tog izraza, ukazuju da je možda i mudrije i celishodnije pravu stravu potražiti negde drugde, na nekoj potpuno raznorodnoj adresi. Recimo, u sferi dokumentarnog filma, koji, pa bio i meditativne, kontemplativne i/ili lirske podvrste, neizostavno mora da zadrži nekakvu vezu sa zbiljom i verizmom, a stvarnost ionako ostaje neizostavan i udarnički zahuktao izvor vaskolikih užasa koji se katkad i na vlastitoj ili na koži one metaforičke šire zajednice lako da osetiti.
Argument u prilog toj tezi stigao nam je u vidu tematskog i reportažnog, a sasvim aktivistički ogoljenog dokumentarnog filma Bez pravila (izvorno: Breaking Social), koji se prethodnog vikenda našao i na repertoarima ovdašnjih bioskopa. Ovim švedsko-holandsko-norveško-švajcarsko-finskim ostvarenjem u režiji švedskog dokumentariste Frederika Gretena kao da, između ostalog, provejavaju misli/ideje dosta bliske i nalik onima koje srećemo i u knjizi Hteo sam da ćutim znamenitog Šandora Maraija (preveo Arpad Vicko, objavila novosadska Akademska knjiga), recimo, poput ove: “Pisci, novinari, naučnici, državnici… i sad su govorili o velikim sudbinskim pitanjima, ali njihov glas, čim bi se približili suštini pitanja, smesta bi ućutkala zvanična brnjica”. Upravo tako, uz okvirnu ocenu da film Bez pravila, u svojoj, reklo bi se iskrenoj nameri da pokrije što više primera društvene krivde, na mahove zapada i u digresivnost, ovaj Gretenov dokumentaristički rad kao da nastoji da pokaže, pritom zadržavajući borben i proaktivistički duh, da je bolji, pravičniji svet ipak i danas moguć ukoliko se združenim naporima oslobodimo ovih ili onih, ali svakako zvaničnih i definitivno pogubnih brnjica. U tom pogledu, evo još jedne okvirne ocene – ovo je delo sasvim na mestu, sa jasnom svrhom i dakako opravdanim ciljem postojanja.
Možda je opseg tema koje treba staviti pod “krov” razgovorno-tematskog filma od 90 minuta preširok (a pokrivene su teme kleptokratije, poreskih marifetluka ionako debelo povlašćene elite, ekocid po “rubnim teritorijama”, zločinački napadi na slobodnomisleće novinarstvo, kao i na one s pravom pobunjene i nepomirljive…), ali gledalac teško da će ijednog trenutka primetiti i stvarno osetiti i najslabašniji dašak kalkulantstva (tako svojstvenog i takozvanoj projektnoj levici) u ovom vrlo dobrom dokumentarističkom delu. U skladu sa upravo ukazanim, pokušavajući da jednostavnu tezu (a koja se tiče nespornog postojanja detaljnog sistema društvenih i ekonomskih nepravdi, pa i apsurda, zahvaljujući kojima fatumska elita upravlja i opštim dobrima i ostatkom stanovništva) predoči kroz što više oglednih primera, Bez pravila sigurno stiže do samozacrtane poente, a pred kamerom se stoga našao disperzivan i zbilja šarenolik brevijar s punim pravom veoma glasnih i decidnih jurišnika i boraca za smisleniji i pravičniji svet za sve, te ovo ostvarenje donosi i “koloplet” raznovrsnih “glasova” i jezičkih registara kojima učesnici iznose svoja zapažanja i zaključke. Time, kako to biva u znalačkom izvođenju, i ovaj dokumentarni film dobija na dinamici, a taj suštinski demokratičan zahvat doprinosi kredibilnosti sveukupno iznetih teza, s tim što se čini da je ciljanom idejnom “tonu” filma možda najpribližniji Rutger Bregman, holandski istoričar i pisac, sa svojim preglednim i blago ciničnim iznošenjim teza, kojima pak nikako ne manjka ozbiljnosti i empatičnosti spram onih koji su se našli direktno pod žrvnjem nezasitosti eksponenata grabljivog krupnog kapitala i ovisnika o apsolutnoj (društvenoj) moći. Film pokriva i razne meridijane (od Čilea, preko SAD, do Velike Britanije, Malte, pa Bregmanove Holandije), a za nas, ovdašnje, najznakovitiji je deo priče o pobunjenom Čileu, jer se taj deo tiče i devastacije prirode usled iskopavanja ruda i minerala (a na šta se nadovezuju i zaista potresni i gotovo pa entropijski prizori iz Zapadne Virdžinije), i sva je prilka da će gledaoci (dabome, oni otvoreni prema takvim idejama i ideološkim viđenjima) ponajpre taj, a onda i ostale delove ispratiti uz refrenski učestalo aklamacijsko “tako je”, kao jedinu moguću reakciju na ono što se u tih devedeset minuta trajanja i na takav način predočava.
Ipak, čini se da centralni deo čini priča koja se tiče recidiva i implikacija ubistva novinarke i blogerke Dafne Karuane Galicije, koja se bavila pošastima takozvane industrije zlatnih pasoša, a na koju se prirodno oslanja ono što ćemo tokom tog svedočenja čuti iz usta bivšeg britanskog analitičara koji je učestvovao u političkim kampanjama u karipskim državama, a gde se pominju ista imena i iste predatorske i zlokobne misije. Na drugom polu, najsimpatičnija je svakako čileanska srednjoškolka (ili studentkinja?) koja se našla u poziciji (u svojstvu narodne poslanice) da radi na novoj verziji tamošnjeg ustava; svima pobrojanima je zajedničko ovo – vera u nužnost promene stava (u to ime treba razmisliti o činjenici da je na srpskom reč “stav” deo reči i pojma “ustav”), kao i u neumitnost promene opšte uvrežene mantre koja insistira da suštinske promene zapravo ne može biti, a sve to biva moguće samo ako se pojedinačno, a potom i u smislu šire društvene zajednice izborimo za oslobođenje od gore pominjanih brnjica.
S druge strane, u sferi kinestetskog, ovaj film biva solidan i funkcionalan rad u sklopu te svoje reportažno-tematske lige, uz, doduše, evidentan trud da se poentira, barem u neophodnoj meri i u tom domenu, a posebno u uvodnoj i u završnoj sceni, s tim da je u međuvremenu nahrupela tehnologija, sa sve lagodnijim snimanjem i lagodnijim i dostupnijim vidovima montaže, i ovakav podsoj dokumentarnog izraza približila onoj odrednici “oku ugodnog” sadržaja. Ako je potrebno još jednom istaći, ovo je film čiji su kvaliteti pohranjeni u drugoj, mada u biti komplemenntarnoj ravni, u ravni podsećaja na moć reči, moć iskaza, moć artikulisane ideje kao nužnog zametka možda i svih transformativnih poriva.
S tim na umu ne mari što Bez pravila, između ostalog, neoprezno, u poslednjih desetak minuta uvodi sasvim novu temu (ženske borbe protiv stega represivnog patrijarhata), jer ovaj je film u dovoljnoj meri sinematičan ekvivalent srčanog i vešto i idejno i leksički skrojenog govora, koji kao takav probija barikadu ravnodušja, apatičnosti, pomirljivosti sa zatečenim stanjem stvari i onoga što u samom filmu predočavaju kao kao “sindrom sudnjeg dana”. A to je već golem kvalitet sam po sebi i snažan zalog za gledanje ovog filmskog aktivističkog poduhvata.
Pokret se dešava u trenutku i nestaje. Na Institutu za umetničku igru u Beogradu, spajanjem više medija, istražuju kako ga je moguće sačuvati
Roman „Vegetarijanka“ južnokorejske književnice Han Kang koja je u sredu postala 120. dobitnica Nobelove nagrade, jedina je njena knjiga na srpskom. Objavio ju je „Dereta“ još 2016. godine
Ako pokušamo da sažmemo festival u jedan utisak, onda bismo mogli reći da je moto festivala ne kako lepota već – hrabrost (ne)će spasti svet. Naime, sve predstave koje smo gledali, naročito u drugom delu festivala, govore o različitim vrstama hrabrosti (i kukavičluka) i umetnički su hrabre na veoma različite načine
Dušan Kovačević: Udovica živog čoveka
režija Dušan Kovačević
Zvezdara teatar
Jednostavan zaplet o dečaku Savi, tananoj duši oslonjenoj na bogat unutašnji život a omeđenoj i sputanoj realnošću i stvarnim svetom sa kojim je čeka neizbežan čeoni sudar, predstavljao je kanda i jedino moguće polazište za film koji želi da gledaocima ubedljivo predoči jedno u biti veoma apstraktno duševno stanje kao što je Savino
Demostat: Istraživanje javnog mnjenja
Zadovoljni životom, nezadovoljni vlašću Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve