Područje bez nade

Dalibor Matanić je u dvadesetak godina rediteljske karijere ostvario opus koji ga bez sumnje svrstava u gornji dom hrvatske i postjugoslovenske kinematografije. Snimio je pristojan broj dobrih i “baš dobrih” filmova (recimo, Fine mrtve djevojke, Kino Lika, Zvizdan…) i izvestan broj, hm, čudnih filmova. Neke nisam gledao. Drugi se nisu dali gledati.

Međutim, poslednjih je godina Matanić zablistao novim sjajem kao reditelj televizijskih serija; ta delimična selidba u drugi, a tako srodan medijum sasvim odgovara duhu i prilikama vremena. Matanić, dakle, kao reditelj potpisuje Novine, po mom skromnom i tačnom mišljenju najbolju jugoslovensku seriju nastalu nakon smrti Jugoslavije (v. “Vreme” br. 1356-7 i 1534). Ili, u najmanju ruku, najbolju sezonu jedne serije (prvu, antologijsku; u drugoj su konci malo pogubljeni zbog svakovrsnih karikirajućih preterivanja, a u trećoj je balans vraćen onoliko koliko je bilo moguće).

Umesto dremanja na lovorikama, Matanić je pojačao tempo do maksimuma i snimio dve serije za istu sezonu – svojevrstan podvig, naročito ako se ne radi, a ne radi se, o konfekcijskim proizvodima. Osim toga, serije, naročito one mnogoepizodne, danas su pre svega čeda “idejnih kreatora” i eventualno scenarista, pa tek onda reditelja, koji se kroz epizode menjaju kao na traci. S Matanićevim serijama nije tako: njegove serije su kompletno njegov rediteljski rad.

Šestodelna serija Područje bez signala prikazana je na HRT-u pre neki mesec, a ubrzo zatim i na RTS-u. Serija Šutnja, takođe od šest epizoda, upravo je “odigrala” na HRT-u, a evo je sad i u HBO/EON ponudi.

U BOLJOJ BUDUĆNOSTI

Područje bez signala snimljeno je, okvirno, po istoimenom romanu Roberta Perišića iz 2015. godine (v. “Vreme” br. 1315); roman je, prateći uspeh serije, ponovo u boljim knjižarama. Gledano iz skoro decenijskog odmaka u budućnost, Perišićeva je knjiga možda i poslednji važniji tranzicioni roman na ovim prostorima. Jer, tranzicija je, gospodo, u međuvremenu manje-više okončana. Zato je sama ta reč u međuvremenu nekako nestala iz našeg vokabulara, a pre deset ili dvadeset godina nisi mogao živeti od nje, saplitao bi se o nju kuda god da kreneš. Dakle, ovo u čemu sada živimo valjda je ona “bolja budućnost” u koju su proleteri pohrlili sa perona pet u onoj pesmi Haustora, pre više od četrdeset godina?

Pa dobro, evo šta imamo u toj boljoj budućnosti. Gradić Nuštin, uboga hrvatska – a mogla bi biti bosanska, srpska, češka, rumunska, uz izvesne ne preterano markantne kulturološke razlike – provincija usred postsocijalističko-posleratnog Ničega, negde na rubu dinarskog pojasa (tolika je to zabit da signala mobilne telefonije više nema nego što ima; ovaj motiv je doduše malko zastareo, jer naši vrli telekomi svih boja takvu nepokrivenost više ne dozvoljavaju nikome – dakako, iz strogo altruističkih razloga), tamo gde se ratovalo i tamo gde, ko biva, važe strogi patrijarhalni kodeksi, u kojoj se depresivno i isprazno životari jer pravog posla za većinu nema i neće ga biti na vidiku, otkad je u čabar prdnula tvornica turbina, ponos socijalističke ekonomije kraja. Lokalni tajkun (Slavko Štimac) bio joj je vlasnik neko vreme, isisavši iz nje preostalu supstancu i ostavivši je u enormnim dugovima da istruli na ledini. Njeni inženjeri i radnici avetaju po mestu ne znajući kuda sa sobom u pristigloj Boljoj budućnosti. Sve u svemu: priča koju biste mogli smestiti u bilo koji od bezbrojnih naših Nuština ili Ništuna, sasvim svejedno.

No, onda se u Nuštinu pojavljuje par zagrebačkih velegradskih fićfirića, wannabe oličenja vrle nove preduzetničke klase Oleg i Nikola (Rene Bitorajac i sjajni Krešimir Mikić; potonji je lice i duša ove serije). Oleg će preuzeti fabriku i postaviti Nikolu za direktora, a namera im je najčudnija moguća: da ponovo pokrenu proizvodnju. Da bi to bilo moguće, neophodno je pridobiti za sebe nepoverljive lokalce, pre svega one koji su zapravo “držali” fabriku i bez kojih ne može biti njene obnove na zdravim osnovama. Najvažniji među njima je inženjer Janda (neverovatno ekspresivni, harizmatični Izudin Bajrović). I dakako, izboriti se nekako sa sve opasnijim opstrukcijama tajkuna Ragana, koji neće mnogo birati sredstva, mada je ovaj i sam opasan po sebe koliko po druge, jer takvo je sve u tom Nuštinu, pa čak i loši momci: nekako jadno i suštinski gubitničko, pa će i negativci više zla učiniti iz pogubne impulsivnosti nego iz demonskog računa.

E sad, ono što zadugo neće znati niko osim Olega (dakle – ni Nikola) jeste da je ceo posao pokrenut zbog misteriozne i sumnjivo legalne poslovne kombinacije sa predstavnikom neke, hm, bliskoistočne zemlje pod sankcijama. Toj je zemlji neophodna takva retro-turbina iz osamdesetih. Što je za Nuštince dobro. Loše je što im je potrebna samo – jedna. A šta kad tu jednu naprave?

Kako god bilo, bivši turbinaši se malo-pomalo otkravljuju i zagrevaju se da ponovo pokrenu fabriku, i u početku sve ide kao po loju. Ljudi su visoko motivisani, radi se kao u najboljim danima, na fićfiriće iz glavnog grada više niko ne gleda sumnjičavo i prezirno, ali Nikola – u međuvremenu “prosvetljen” – zna da je samo pitanje vremena kada će cela stvar krahirati, kada će cirkus otići iz njihovog malog grada… Ono što je u Nuštinu zapravo pokrenuto zove se nada. Ne nostalgija za prošlim i nepovratnim, nego nada da bi budućnost mogla da postoji, a od prošlosti neka uzme zdravi deo pelcera, ako takav postoji. A ako ne postoji – postoji li išta uopšte? Osim tavorenja pred televizorom, u birtiji ili kladionici.

Neću da kvarim gledanje onima koji nisu videli “šta je bilo posle”, ali rasplet je – i kod Perišića i kod Matanića – zapravo ironičan na onaj način koji će tek koju godinu kasnije, u nekom sasvim drugačijem sociokulturnom ambijentu, eksploatisati Šveđanin Ruben Ostlund u izvanrednom filmu The Square. A koliko je ironičan toliko je i melanholičan: naša se tranzicija okončava tako što jedno Nešto ne pretvara u neko drugo Nešto, nego u savršeno neprobojno Ništa, u skladu s onim za epohu tako amblematskim naslovom Viktora Peljevina.

SKUČENI RADIJUS

Ali, da ne bude zabune: nije Područje bez signala neka naporna lamentacija nad divotama socijalizma i užasima kapitalizma, nego punokrvno dramsko ostvarenje o ljudima i njihovim odnosima u malom mistu, na malom prostoru i unutar skučenog radijusa mogućnosti, da prostite, samoostvarenja. Uz već spomenute, neke od važnih uloga zatočenika tog nuštinskog mikrokosmosa odlično nose Jovana Stojiljković, Goran Bogdan, Tihana Lazović, Stipe Radoja, Pjer Meničanin, Lana Barić etc; šteta je bilo koga izostaviti. Neki od spomenutih i nespomenutih glumaca stalni su deo “Matanićeve ekipe”, prenosi ih iz jedne serije u drugu, via poneki film. I to uspeva, bar za sada, da ne bude incestuozno.

Nije Područje bez signala lišeno nedostataka, ali nisu to bile ni Novine, pa šta? Ali, ovih pet sati inteligentne televizije su primer kako popularna umetnost može pošteno i dovoljno produbljeno govoriti o uistinu važnim stvarima, ne bivajući poučitelna ni dosadna.

Ima jedan zgođušni detaljčić koji govori kako Matanić voli svoje scenariste ili pisce knjiga koje ekranizuje: rado ih, naime, stavlja pred kamere. U Novinama je scenarista Ivica Đikić odigrao majušnu, ali upečatljivu rolu redakcijskog šupka; u filmu Kino Lika, snimljenom po prozi Damira Karakaša, pisac se pojavljuje kao harmonikaš na svakovrsnim seoskim veselicama; u Području… doduše nisam primetio Roberta Perišića, ali možda mi je promakao; u Šutnji se, međutim, Drago Hedl pojavljuje u jednoj sceni sedeći u automobilu i ništa ne govoreći.

foto: promo

Šutnja je snimljena po motivima romana Predizborna šutnja Drage Hedla, znamenitog osječkog novinara i pisca. Radnja se zbiva u Osijeku i Kijevu, u današnje vreme. Čekaj – u Kijevu?! Da, u ambijentu ukrajinske metropole, uslikane u svom njenom predratnom, “pretputinovskom” sjaju. Uoči prikazivanja prve epizode o tome nam govori i ukrajinska zvezda ove serije Ksenija Mišina: Kijev kakav ćete ovde videti, kaže ona, u izvesnom smislu više ne postoji.

A Kijev kakav vidimo je vrlo ozbiljna evropska metropola, unatoč svim postsovjetskim reziduama. Koliko je nas toga bilo zaista svesno pre 24. februara ove godine?

Serija je žanrovski manje-više tipičan triler sa laganim društvenokritičkim nagnućima, bavi se seks-trafikingom između Ukrajine i Hrvatske, a u prljavštinu su, kako to već biva, “klasični” kriminalci upleteni samo kao izvođači radova, a na vrhu stoje kojekakvi naši Vrli Muževi i Stubovi društva. Par odvažnih osječkih policijskih detektiva, pokušavajući da reši ubistva nepoznatih maloletnica, suočiće se sa hobotnicom čije bezbrojne krake je gotovo nemoguće pohvatati; njihov saputnik i pomoćnik biće istraživački novinar koji i bez toga ima dovoljno problema… Svi su, ovako ili onako, pod paskom tajkuna s velikom političkom težinom i svetlom budućnošću, koji uz to ima i “trofejnu” ukrajinsku suprugu, što nije nimalo nevažno za priču. Šutnja ne dobacuje do dometa dveju prethodnih Matanićevih serija, povremeno ima ozbiljnih dramaturških problema i odviše se retko izdiže iz mase već mnogo puta viđenog, ali ipak nije gubitak vremena odgledati je, makar i zbog nekih osječkih glumaca (uz Matanićeve zicere poput Gorana Bogdana, Tihane Lazović, Leona Lučeva…) koje nismo znali.

Za kraj, još malo o gradovima: Matanić je njihov dokazano sjajan portretista. Sa Rijekom je u Novinama napravio čudo. Ovde je mnogo diskretniji, ali njegov Kijev ipak impresionira. Osijek je, pak, nekako odviše diskretno portretiran, što je kanda šteta; naravno da Osijek nikada ne može biti tako seksi kao Rijeka, ali ima taj panonski urbani barokni štih svojih momenata, ovde tek diskretno naglašenih – ili neeksplotisanih ako hoćete. Kako god, Šutnja mu dođe kao dezert posle glavnog jela u vidu Područja bez signala, ali i jedno i drugo je bogato hranjivim sastojcima.