Pisac iz senke

U lancima

“Najbolje se iz mraka vidi u svetlo”. Ova rečenica koju u romanu Ja Volfganga Hilbiga često ponavlja agent tajne službe Istočne Nemačke pre pada Berlinskog zida, postala je u strukturi tog romana referentna tačka oslonca za kompleksan odnos javnog i privatnog, vidljivog i nevidljivog, aktivnog i pasivnog, za čitav spektar odnosa nadgledanja na kojem počiva složena strukturna i idejna ravan Hilbigovog romana. Na tom važnom principu dualizma počiva i drugi roman Nine Savčić U lancima. Dvojnost između svesnog i nesvesnog, slike koju junaci imaju o sebi, predstave koje svesni deo njihove ličnosti izvodi za “javnu” upotrebu i istine pod naslagama te kontrolisane pojavnosti, dvojnost između skrivenih želja i objektivne mogućnosti za njihovo ostvarenje, između pojavnog i suštinskog, zatim prošlosti i sadašnjosti i, konačno, slobode i neslobode, odgovorna je za jedan kontinuirani, tokom radnje romana vidljiv i za njen tok značajan dramski naboj. Za saspens koji će čitaoca “prikovati” za razvojni narativni tok ovog romana i nijednog trena ga neće ostaviti ravnodušnim. Kakva priča podržava ovu pomenutu dvojnost i kako proizvodi to napeto iščekivanje raspleta na svega nešto više od 140 stranica? “Idem na grupu za odvikavanje od benzodijazepina. Pre toga sam išao na grupu za odvikavanje od marihuane, a pre toga sam se lečio od alkoholizma. Zavisan sam i od šećera… Razmišljao sam o tome da probam s nekim jačim sredstvom za uklanjanje realnosti, ali nisam dovoljno hrabar.”

Čini se da je ovaj početak romana dovoljan da shvatimo da će se radnja odvijati u ispovednom ključu, da je reč o neprilagođenom pojedincu nespremnom da prihvati “sirovu” realnost, ali dovoljno senzibilisanom za uvid tog raskoraka između sveta i sebe, te prinuđenom da ga otkloni na grupnoj psihoterapiji koja postaje njegova svakodnevica. Junak, uposlenik u jednom ministarstvu, dakle, element sistema kome ne želi da pripada ali mu pripada, takođe ima komplikovan odnos sa majkom, nedovoljno razvijen socijalni život i, usred svega toga, jedan pomalo bizaran hobi. On za novce piše čitulje, njegovi klijenti su ljudi koji u sveopštem otuđenju i urbanom ubrzanju ne stižu da napišu govore za svoje pokojnike. U tom procesu upoznavanja sa “zadatkom”, s crticama iz života ljudi koji više nisu u svetu i sistemu poznatih odnosa, junak pronalazi put ka delimičnom razrešenju vlastitog komplikovanog puta. Sve do trenutka dok se ne desi prelomni događaj za radnju romana koji će je ubrzati i motivski proširiti. U junakov život ulazi misteriozna žena koja od njega traži da bude – pisac iz senke. Tačnije, da napiše roman o misterioznom starcu čiji se životni put u jednom trenutku preklopio sa njenim, ništa manje komplikovanim od života glavnog junaka. Na tragu melodrame ali ne konačno melodramski, u psihološkom ključu ali bez digresija koje bi tok radnje opteretile statičnim psihologiziranjem likova i sugerisanjem rešenja za njihovo otključavanje, Nina Savčić ispisuje jednu modernu priču o usamljenicima čija otuđenost od ljudi i stvarnosti biva motivisana takođe otuđenošću i psihološkim složenim kompleksima tih Drugih. Razvija se jedna kompleksna pripovedna mreža koja počiva na binarnim odnosima – majka/sin, u slučaju junaka i njegove majke, otac/ kćerka, u slučaju misterioznog starca koji treba da postane junak romana našeg junaka i njegove kćerke, muškarac/žena, kada se tokom priče odvija klupko odnosa između junakovih roditelja, zatim odnos između njegovog strica i stričeve žene, odnos između dva prijatelja, konačno, između samog junaka i njegove “poslodavke”.

Izvan tih nimalo jednostavnih ličnih relacija koje sam tok radnje razvija, postepeno otkrivajući skriveno, nikad prerano niti prekasno da bi opteretilo događajni tok bilo usporavanjem radnje ili njenim ubrzanjem, što bi doprinelo snižavanju tonusa napetosti, razvija se, negde na obodu sveukupnog zbivanja, odnos sa gradom. Grad je kulisa, grad je okvir dešavanja i grad je junak. Antropomorfni oblik svih tih unutarnjih tenzija, sumnji koje pokreću gotovo sve junake, njihovih strahova, bojazni da drugima otkriju sebe i sebi osveste vlastite zagonetke, grad je svedok i učesnik zbivanja. “Kola su prelazila preko bara i tako davala dodatni ton gradskoj akustičnoj gužvi. Bare kod pešačkog prelaza su se bojile u crvenu, žutu i zelenu. Ta orkestrirana igra boja i zvukova, brundanja, kočenja, pljuskanja, dovikivanja…to čini da se osećam sigurno. Nisam sam”. Dok je grad u pomenutom romanu Volfganga Hilbiga takođe ključno mesto dešavanja, zlokoban, mračan i neprijateljski, kod Nine Savčić on kao da čini organsko jedinstvo s junacima njene priče. Žena koja od glavnog junaka traži uslugu “pisca iz senke”, sa Generalom, starcem o kome junak treba da piše, nalazi se u gradu, na klupi koja će imati ključnu ulogu za sve aktere radnje, junak će takođe neprestano pešačiti, hod kroz grad sa svim zvukovnim, svetlosnim i efektima sećanja, takođe će biti oslobađajuči za samog junaka. Upečatljiv zvuk koji potresa stranice romana je krik mladića koji svake večeri izlazi na balkon svoga stana i podseća glavnog junaka da je njegova usamljenost “združena” sa usamljenošću tog mladića čija je artikulacija nesputani krik u prostoru jednog urbanog bloka. “Bio je to samo jedan od mnogih zvukova grada, sporadično uskakanje u melodiju života u višespratnici u centru Beograda. Zajedno s televizorom komšije, zvukom kočenja pred semaforom, turiranjem motora…” Tako se na paralelnim kolosecima, kroz binarne odnose između junaka i odnose junaka s gradom, smenjuje pripovedna perspektiva glavnog junaka i perspektiva njegove poslodavke, kada ona govori o svom životu i misterioznom starcu o kojem “pisac iz senke” treba da napiše roman. I tada se dešava “čudo”, u toj simbiozi junaka sa ulogom “pisca iz senke” nastaje otkrovenje. Ono što će pomoći junaku da prevlada svoju zavisnost od benzodijazepina, marihuane, alkoholizma, svih tih “saputnika” njegovog života kojim počinje svoju ispovest i kojim počinje razvoj radnje ovog napetog, kontrolisano tenzičnog, modernog i urbanog romana. Jer, najbolje se iz mraka vidi u svetlo.